NEKA KAPLJE
Baš nešto čitam kako je još u 19. veku samo Petrovaradin imao osam vodenica. Ej, vodenica! Šest su bile rečne, dok su dve potočare mlele žito u Rokovom dolu. Vodeničari su imali naređenje da prva četiri dana u nedelji melju žito za vojsku, a preostala tri za civilno stanovništvo. Naravno da im to baš i nije bilo po volji. Snalazili su se na „gerilski“ način. S obzirom na to da vodenice nisu bile zidane, kao one koje smo sretali na brzim potocima i rekama znatno južnije od nas, već su bile pokretne, majstori bi s vremena na vreme pritiskali Generalnu komandu i Magistrat na vrlo efikasan način. Odvežu svoje vodenice i otplove njima u drugom pravcu. Valja znati da su u to doba i Sremski Karlovci imali čak 13 takvih vodenica, koje u ono vreme ne samo da su „radile posao”, već se bez njih doslovno nije moglo. Godine 1812. ostalo je pribeleženo da u Petrovaradinu rade još samo dve vodenice potočare, jer su se ostali ‒ pokupili i otišli. Ili bolje reći ‒ „otplivali“. Dojadilo im je da uz malu novčanu naknadu povazdan melju žito za vojsku. Tim pre što su vodeničari s novosadske strane ove muke bili pošteđeni.
Da vam je pre samo pet minuta neko rekao da su stari Novosađani imali problem s nečim takvim kao što su vodenice – priznajte da ne biste verovali!
Ali, hajde to na stranu. Vesela istorija i ništa više. Postoji, međutim, nešto mnogo važnije. Novi Sad je od svog osnivanja doslovno plivao na vodi i bio njom sa svih strana okružen. Do te mere da se zemlja bukvalno otimala od reke, močvara i silnih bara. Problem je u tome što sve to nema nikave veze s pijaćom vodom. Upravo obrnuto. Rešenje je, naravno, nađeno u onome što bi danas bila avantura s potpuno neizvesnim ishodom. Pila se – dunavska voda. Što bi rekli „naživo“. Ostao je zapis: „Vodu su nosile puntadžije na taljigama, sa po šest putunja (duguljastih buradi), svaka oko 50 litara. Putunju su prodavali po šest krajcara. Na vratu kljuseta bilo je okačeno zvonce da bi se znalo kad prolazi ulicom. Voda se nije redovno propuštala ni kroz filter, a kuvala bi se samo kada se u varoši pojave slučajevi kolere”.
Pre desetak dana u gradu su postavljane vodovodne cevi. Delovi grada preko dana imali su smanjen pritisak, a neko je bez vode ostao 12 sati.
Uskomešali smo se. Prva tri dana se negodovalo, a onda je proradio naš čuveni gen za samoorganizaciju. Svakakvih predloga je tu bilo, jer – eto, mora se, kad ne može drugačije!
A ko da je juče bilo kad si kao ozebao sunce čekao da čuješ zvonce okačeno o vrat neveselog konjića, što je oglašavalo da „vodovodžija“ prolazi niz tvoju ulicu. Pružao bi šest krajcara dok bi gledao u burić, s osmehom kojim posmatraš vruć lebac i slaninu.
Nešto se mislim… ma ne mora da mi curi. I nek samo kaplje – pa sam dobro prošao!
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
