Ne valja bez gusaka i kralja
Kad god idem kod Đurice Matića u Crepaju, navek me čeka s otvorenom kapijom. Širom otvorena, pa ja kad stignem. Tako se čekaju gosti, kaže, oma teraš u avliju. Đuricu sam preko njegove Cece nagovorio da mi divani o njegovom deda Aci.
Crepaja postoji od 1774, a spominju je još od 1660. godine. Bila je onamo u Pesku, pa se premeštala ovamo di su sad. Deda Aca je bio knez u Crepaji 15 godina, do 1932. Dvared po šest i treći put je izdržo tri. Imo je 45 godina. U ono vreme star čovek je bio. Malo olabavio i čitavo je i odusto.
Rođen je 1887. Za ono vreme je bio vrlo pametan i napredan čovek. Imo je zdravo lep rukopis i perfekt je govorio mađarski i nemački jezik. Dok je išo u mađarsku školu, pisali su mu u bukvicu da se zove Arun.
Deda Aca se prvi put oženio iz komšiluka, da ne ide daleko, a nije ni trebalo kad je prilika bila oma tu, blizu. Al nije navek kako čovek oće. Umre mu ta žena na porođaju. Kad ga je malko tuga manula, ode on po drugu, al dalje, u Sakule, kod Šurkaćevih. Dovede Darinku u Crepaju i krenu da se kuće i decu da rađaju. Al ni s njom oma nije bilo kako valja. Šestoro dece im umre. Onda reše da vide kakva je to falinka i čuju od vračare da je jedini lek da usvoje jedno dete. Usvoje oni jednog Bogdana, malko bio faličan s rukom i nogom, al im dobro dono svima. Osto kod njih ko da je zapravo njin i posle su imali još šestoro dece, tri ćeri i tri sina. Njih sedam. Svi se odranili i sve bilo na miru. U to doba u Novom Selu bila je jedna vračara, Rumunka. Kod njih u Crepaju bila je baba Mila, al posle.
Bio je cenjen i jako strog, svi su ga zvali Čika. Niko nije kazo Aca Matić. Ako kogod ukrade neku voćku sa ulice, pred tuđom kućom, oma ide u buvaru. Imo je svoje policajce i doušnike. Oni im javu da iz kafane idu pijani, pravu curkus, rušu zid, bedem. Onda ih povataju pa ih strpaju u buvaru, u pomračinu. Ako je kogod mlogo skrivio, zovu kuma Gadžu. Taj je bio mlogo jak čovek. Onda dođe pa ih nalupa pošteno, da upamte.
Oko sela je bilo šest bunara, pet bliže selu i jedan malko dalje, Jabučki, prema Vasića njivi. Pašnjak nam je bio dugačak 12 kilometara, priča Đurica. Dva velika čopora muzara i dva velika čopora jalove marve tuda je palso. Imo je Čika dobre pastire, dobro ih je plaćao. Od popaše je plaćao njih, poljočuvare, policiju, beležnika i popove. A što je plaćo i popove kad je Crepaja imala 120 lanaca crkvene zemlje, ne zna Đurica. Al ako popa nije bio dobar, umo je i njega da najuri. Taki je bio Čika. Nikad nije psovo, samo je govorio: ”Nebo ti tvoje! Nebo ti tvoje sa pustoljinom! Biće kako ja kažem”.
Guske su držali oko sela. Svugde oko sela su bili oni mali, zidani bunari. Jedan se zvao Brkin bunar, voda iz njega je bila najbolja da se kuva pasulj. Navek je tuda bilo vode da se guske kupaju. Perje je kadgod bilo deo miraza i štafira. Kad se mlada udavala, nosilo se devet jastuka. Šest stajaćih i tri su bila spavaća. Tri kile perja po jastuku, pa puta devet, i još dunja, pa puta broj udavača, onda i ne čudi koliko je bilo gusaka i kolko se o njima vodilo računa.
Tu izmeđ 1925. i 1930. trebala da prođe struja kroz Crepaju. Al deda Aca nije dao: ”Će da letu guske u žice i da se poubiju. Ne može!” On je imo foršpandžiju koji ga je vozio, kožni sic i teraj. Bilo je njih četvoro. Jedan se zvao Šigroj, jedan Branko, jedan Cica i on, Aca. Ondak im borbaši ispevali pesmu: Šigroj, Aca, Čokljan i Cica, to su četir nepoštena lica. Nije im godilo što su tako bili strogi i držali red.
Struja im je došla ’47. Tu je Đurin otac imo problema sa deda Acom. Otac došo iz zarobljeništva iz Nemačke. Te godine trebalo da se plati prvi udeo za struju. Deda ne da, deda je gazda. A otac kaže: ”Čiko, ja sam došo iz Nemačke. Pa tamo samo zavrneš šalter i sijalica gore. Sve da se noćom vidi”.
”Mir! To će da bude skupo!” kaže Čika. Jedva su ga namolili da plati prvi udeo, posle će više da ga košta. Jedva se i Čika pomirio da dođe struja u Crepaju. ”Nebo vam vaše, sad ste me prevarili”, kazo im je.
E, al do kraja života se nikad nije pomirio s ovim što su mu pevali i što su ga svega oslobodili. Tuda, nad Crepajom, često lete avioni. Čika je navek, kad čuje avion, dizo glavu i dugo gledao gore. I svaki put se pitao, nekad i poluglasno, da li se to vraća kralj? Kad je već bio stariji, navek kad zabruji krilatica, krenu mu suze i teo je da idu na utrinu, da dočekaju kralja. Tamo se nado da će da sleti, među ona silna jata gusaka. Nije mario da l će da leti perje.
