Наслеђе – НА ПОНОС ДОЊЕМ И ГОРЊЕМ ГРАДУ

Несумњиви симболи Панчева јесу и две православне цркве. Храм Успења пресвете Богородице у Доњем граду и црква Преображења Господњег у Горњем

Град на Тамишу, све до данас негује историјску поделу на Горњу и Доњу варош. Наравно, ове територијалне ознаке данас имају искључиво симболичну и сентименталну вредност. Сваки од ових делова града, дичи се својим храмом. А имају и чиме.

Панчево је још 1797. у Доњој вароши добило малу Успенску цркву. У њој се служило до 1810. године. Протојереј Андрија Арсенијевић убрзо је покренуо изградњу новог, знатно монументалнијег храма Успења пресвете Богородице. Подухват је стајао 300.000 форинти. Црква је завршена и освећена по благослову надлежног епископа 15. августа 1811. године. Освећење је обавио протопрезвитер панчевчаки Андреј Арсенијевић, када је и одслужена прва служба Божија“, записао је летописац. Два торња Светоуспенске цркве симболично представљају српски народ у две царевине: и поред великог противљења аустроугарских власти, Срби из Панчева су помагали устанике у Шумадији, те је Карађорђе заузврат дао грађу за храм (650 хвати дрва).

Прота Андреј Арсенијевић је приликом освећења темеља, на великом входу, поменуо и Карађорђа, због чега је био осуђен и протеран из града. Доцније је помилован и враћен у Панчево где је умро и сахрањен у припрати храма 1816. године. Осликавање иконостаса било је поверено тада још не толико познатом сликару Константину Данилу. Током три године, урадио је 48 икона за тронове, певнице и иконостас. Црква је освештана 1832. године. Прича о цркви у Горњем граду није мање узбудљива.

Године 1717. када је установљен темишварски епископат, панчевачки округ је био протопрезвитерат, и већ тада су Срби имали своју цркву на месту данашње. Године 1727. било је 66 српских кућа. Та црква је била од дрвета, покривена шиндром, а гласило се клепалом. На месту ове првобитне цркве Срби су саградили 1743. године цркву зидану циглом која није имала торањ. Године 1788. Турци освајају Панчево и врше невиђен зулум у Горњем Граду, а цркву спаљују.

Ускоро је црква поново обновљена, овога пута сазидан је и торањ, али такво стање је потрајало до 1843. године када се торањ срушио, а црква затворена. Проћи ће пуних 30 година до постављања камена темељца садашњој цркви Преображења Господњег 1873. године. Пројектант цркве је био архитекта Светозар Ивачковић. Црква је у неовизантијском стилу у који је Ивачковић вешто укомпоновао романички, готски и наш, моравски стил. Прва је грађевина тог типа у Војводини, настала као идеја да се успостави континуитет са средњовековним српским градитељством.

Иконостас у Преображенској цркви сликао је Урош Предић од 1906. до 1911. године. То је једно од његових најзначајнијих дела јер њиме заокружује свој црквени опус. Предић је иначе похађао панчевачку Гимназију. Занимљиво је да је на њој често и предавао ликовну уметност уместо приученог професора, који му је радо препуштао часове. Фреске на своду Преображенске цркве насликао је Стеван Aлексић, уметник рођен у Араду, који је студије завршио у Минхену. У време велике популарности импресионизма, Алексић је живео повучено у Јаши Томићу а своје радове никада није излагао.