Naša zemlja
Kod nas ima svakojake zemlje, ne volemo baš svaku jednako, al ih zato sve zdravo poštujemo. Jednu zovu gazdačka, drugu crkvena, treću zadružna, onda ima: školska, prokockana, grobljanska, ritska, dobra, loša, podvodna, posna, peskovita, izdašna i koja baš i nije, ima ih raznih fela. Svaku od njih naš narod zove zemlja, sem jednu. Napuštenu i zapuštenu kod nas niko ne zove „zemlja ta i ta“, već samo kratko, ko da je neka šifra il da ne čuje zlo, kažu za tu da je parlog. Kogod vole zemlju – ne vole parlog.
Nema poštenog i vrednog paora koji ne uzdahne duboko kad prođe pored kakvog parloga. Svaki bi da povuče kajase sebi, da konji stanu a on siđe i porve s njim, da ga ne gleda takog zaraslog. E, zato je parlog muškog, a zemlja ženskog roda. S parlogom bi da se rve, a sa zemljom se vole. Svaki naš je bio kadar da je privrne barem dvared godišnje i da se posle fali bar nedelju dana kako je lepo privrno. Parlog je navek bio ko pusto ostrvo, spas za nekog brodolomnika i sramota za celo selo. Znalo se i čiji je, makar što nigdi blizu nije stojala nikakva cedulja il tabla na kojoj je pisalo ime gazde. Nije našem svetu bilo važno zašto je zemlja ostala neurađena, navek je bilo sramota da bude parlog. Razumeli su i kakvu boleštinu, nedajbože da je gazda oma s proleća očo u drvenom kaputu, razumeli su i svađu kad se braća dele, kad crkne konj il kad je neka nevolja. Sve su razumeli i malko manje se jedili, al da ostane parlog nikom nisu opraštali. Od parloga za paora nema većeg greha.
Muka je učiniti, posejati, od korova izvidati i bogato požnjeti s neke zemlje koja baš i nije bogom dana za to. Otimo je naš narod od korova, trske, džbunja i baruština parče po parče zemlje i hranio s njega gladne godine. Svaka nova je bila manje gladna, parče je bivalo sve veće, kuća punija, čeljad brojnija i ljubav prema zemlji sve veća. Kad baš svima bude zdravo lepo, dobro i bogato, udari neka salauka pa potuče sav rod i letinu, napravi štetu za dve godine unapred, tek da seti paore da za nji’ nije da uživaju i planduju. Vrednijih od njih nikad bilo nije, počinjali su još u detinstvu a stajali su na kraju. Neki padnu i ostanu, neki sednu i više ne mogu da ustanu, neki još za života prepišu zemlju naslednicima, pa ako je ostala u dobrim rukama, dobiju od Boga još koju godinu. Časti ih da bar jedared-dvared, kad nisu jake vrućine, sednu na kola s ukućanima da se prosankaju do njive i natrag, da je obiđu. Kad dođu na leniju, ne moraju ni da siđu s kola, oma po mirisu zemlje osete šta su joj, kolko i kako radili. Ume naš paor da omiriši zemlju. Kažu da lepšeg mirisa od friškog oranja nema.
Zemlja u selu miriši drukčije. S proleća, kad se prekopava bašta, miriši ko da će zumbul da cveta, vuče malko i na strukove paradajza kad se onako otru o čakšire, komšijska miriši na mirodđiju i zelen, od one druge strane vuče na kajsije i trešnje. Niko to sem paora ne oseti, ko ima oči a nema paorski nos, taj samo vidi golišavu i crnu zemlju, isečenu ašovom. Malko napred, di je već ograbljena i ravna, ima i drukčiju boju, onima bez nosa već liči na sebe al još ni seme dobila nije – kako ondak može već na nešto da miriši. Otud valda i ona izreka: Kolki nos – tolki ponos. Često je borba sa zemljom „ponosna“ rabota.
Na kraj sela miriši i grobljanska zemlja. Ista je ta ko i baštenska, jedna su do druge, al opet drukčije mirišu. Te grobljanske imaju neki svoj miris. Mirišu na tišinu, mir, bosiljak, drvene krstove, tamjan, vosak i uspomene. Raste i cveta i tuda svašta, al ko kanda da ni cvetovi nemadu svoj miris, mirišidu svi isto, onako grobljanski.
Kogod je imo zemlju bojo se reforme i komasacije. To nikad valjalo nije, čak i kad je bilo podeljeno najpravičnije. Nije naš paor nikad volo da ide sa svoje na tuđu zemlju. Svoju je poznavo u dušu, u grudvu, u korak, znao je di će koje godine biti razor, kolko puta treba da obiđe danas i kolko će mu ostati za sutra, da dovrši oranje ili kopanje. Znao je kolko zemlja svake godine ište i kolko će na jesen dati. Mlogo godina posle reforme nisu paori mogli da se naviknu na tu novu zemlju, navek im je malko falilo da bude baš ko njina, al su je voleli i pazili ko svoju.
Umo je paor da nađe svoju njivu i pod snegom, kad je sve okolo belo, umo je to i u ponoć, kad kukuruz šuška ko da neko ide, imo je i po kiši, peške, biciklom, konjima, na traktoru. Kad varošani dođu leti na ferije i malko u mobu, njima je sve to jednako. Čim nema table da se zna koji je šor, teško se snalaze. E, u ataru se vidi ko je kakav gazda, kome je kako rodilo, ko je kako orao, šta je ko posejao. Lako je kad si paor i imaš zemlju, ondak vidiš i što ne piše.
