NA KRAJ SVETA
U vreme mog detinjstva nisam znao da je Riblja pijaca tako blizu centra. Zapravo da ona sama – jeste centar! Kada imate godina koliko još uvek staje na prste obe ruke, vašu geografsku širinu i dužinu određuju one dve ulice, levo i desno, u koje možete da odete bez pratnje roditelja. I to je vaš svet. Granična karaula koja je razdvajala „moj“ od „tuđeg“ sveta bila je Riblja pijaca.
A ona je bila tampon-zona što je delila Podbaru od centra. Jedna naspram druge, tu su bile zgrade Komande garnizona grada, sa sve stražarskom kućicom i naoružanim vojnikom, i zatvora. Pravog zatvora, s teškom kapijom i rešetkama. Subotom su se žene i deca, koji su stajali sa strane pijace, dovikivali sa svojim muževima i očevima što su im odgovarali s jednog od prozora. Svi smo se na to bili toliko navikli da smo s vremenom prestali da registrujemo kako se u trenutku dok pazarimo rotkvice i salatu, pored nas odvija drama u kojoj žena povezana maramom viče utamničenom mužu kako su komšije iskoristile to što ga nema i obrale im voćnjak. On se, u svojoj nemoći, kleo kako će im, čim izađe, naplatiti svaku jabuku za kojom su mu posegnuli. Zajedničko za garnizon i zatvor bilo je to da se istog časa i na jednom i na drugom mestu sanjalo o kućama, koje su se, bez obzira koliko realno blizu, činile tako dalekim. Treća tačka, duž ove gotovo pa stvarne granice, bila je međugradska autobuska stanica. Uspurnjali, večito pomalo dotrajali autobusi, od najranijih jutarnjih sati dovozili su naborana seljačka čela i njihove zembilje ispunjene plavim patlidžanom, rotkvama, mladom boranijom… Predveče bi ti isti autobusi dovozili u grad njihovu decu i unuke, koji su stizali u Novi Sad da, bar na nekoliko sati, osete dah i ukus grada, ponavljajući u sebi kako nikada, ali nikada sebi neće dozvoliti sudbinu svojih roditelja, koji su se u sudaru s gradom ponašali poput golubova pod strehom… tihi, nenametljivi, vazda pomalo uplašeni.
A onda, kada su tokom poslednje dve decenije granice u svetu počele da nastaju i nestaju poput morske pene na pučini, pale su i sve tri tačke koje su delile dva civilizacijska i kulturološka lica grada. Najpre je zatvor postao Arhiv Vojvodine. Onda je autobuska stanica pretvorena u improvizovani parking, da bi na kraju postala Trg republike (na kom se nalazi spomenik kralju).
Konačno, nestali su i naoružani regruti pored Komande. Doduše, danas su i dalje tamo neki momci u uniformama, ali onako nenaoružani i bezbrižni više mi liče na neke statiste u ratnom filmu, koji samo čekaju da padne klapa i reditelj uzvikne: „Ton, akcija, idemo…“
Zapravo, meni je i pre toga Novi Sad bio zabavan i uzbudljiv poput filma.
A tek kada je došlo doba da prekoračim granicu… i otkrijem Dunavsku i Zmaj Jovinu! Ihaaaj!
Toliko mi je uzbudljivo – da ih evo otkrivam i dan-danas.
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
