Morović – Šarm sremačke Venecije
Hiljade hektara najkvalitetnije hrastove šume, reke Bosut i Studva koje se spajaju u centru, jezera i kanali u okruženju, auto-put i blizina dveju državnih granica – aduti su koje selo ne sme da ispusti. Još ako zaživi neka od legendi u kojima se pominju templari, bogumili, srpski despoti, ugarski kraljevi i austrijski carevi, budućnost je zagarantovana
„Srem, zavičaj igre i smeha, sam po sebi sa svojim veselim i bogatim selima, šumama koje nisu mračne i divlje, potocima, vinogradima, lovom i manastirima, postaće, pre ili posle, opšti vrt Beograda, za veselja i odmor… Već i sad, bez luksuznih hotela i francuskih bašta, može da dočeka izletnike čitavim nizom razonoda i iznenađenja bukoličkih“. Posveta Sremu, kao sa vinske karte. I što je još važnije, izrekao ju je najpoetičniji naš pesnik, Miloš Crnjanski. Za njega je Srem bio ravan Toskani. A pazite… Crnjanski je lepotu poimao na onaj antički način. To bi značilo da uz lepotu kao spoljni prikaz, neminovno idu i dobrota i istinitost! Ako je neko ko se u zemlju i nebo toliko razumeo da ih je po svom nahođenju mešao, tako rekao… Nama preostaje samo da mu verujemo. I zato, put pod noge – pa u Srem!
Recimo u Morović. Čudno selo. Da vam u njemu neko zaveže oči, pa vas pusti da odlutate, a onda vam skine povez, pomislili biste da ste zalutali u ne samo čudan prostor, nego i neko drugo vreme. Šuma, voda, izmaglica… Kao da čitava Vojvodina tek treba da se rodi. A zapravo, na kilometar-dva od vas proteže se auto-put. Zbog toga Morović i jeste, složio bi se Crnjanski, malko sa ovog, a malko sa onog sveta. Sve je ovde pomešano. I vreme, i ljudi, i priroda. Ali, hajdmo redom.
U skladu sa svim ostalim, u Moroviću je teško odvojiti istinu od legende. Čak i kad su činjenice u pitanju. Na primer, ma koliko izgledalo fantastično, ima onih koji su ubeđeni da je Sveti Metodije (brat Ćirilov) kao panonski nadbiskup stolovao baš u Moroviću! Ne u Moravskoj, kako su nas učili, već u Moroviću. Zvuči zgodno, zar ne? Osnovanija je pretpostavka koja kaže da je mesto dobilo ime po staroj feudalnoj porodici Morović, koja je na ovim prostorima vladala od kraja 13. veka. Veoma je zanimljivo da se u ta neprozirna vremena, kada se stvarnost mešala sa fikcijom do neprepoznatljivosti, oko ovog mesta plelo mnogo toga što će poslužiti kao osnova za priče koje i dan-danas mogu da uzbude našu maštu. Ima tu i templara, moćnih vitezova, mističnih bogumila… Recimo, s obzirom na to da je ovim krajevima lutalo dosta bogumila, koje je kao jeretike trebalo ili ukloniti ili preobratiti (a koji su, po mišljenju nekih, bili i nosioci templarskog zaveštanja), na molbu Ivana Morovića papa je 1414. godine mesnom župniku dao titulu koja ga je izdigla gotovo do biskupske vlasti. Trajaće ovo dobrih 80 godina, sve dok vlast nad morovićkim arhiđakonatom ponovo nije dobio biskup iz Pečuja.
Na ova vremena najviše nas podseća crkva Uznesenja Blažene Djevice Marije, iz 12. veka, koja i danas stoji s leve strane puta, na ulazu u selo. Crkva je jedna od najstarijih sakralnih građevina u Sremu. Upravo se obnavlja i 2. septembra biće proglašena za svetište. O crkvi postoje najmanje tri legende. Po jednoj, podigla ju je Marija Terezija, koja je čak iz nje, pa ispod reke, Ako znamo da je Vojvodina zvanično najmanje pošumljeni deo Evrope (jedva osam odsto površine), gotovo neverovatno zvuči podatak da je Morović smešten u oazu od preko 22.000 hektara guste hrastove šumesve do izlaza na drugu obalu, prokopala tunel kroz koji je mogao da je posećuje ljubavnik (što nam se, znajući ponešto o austrijskoj carici, čini malo verovatnim). Po drugoj legendi, crkvu je podigla despotica Jelena nakon što je njen muž Stevan Štiljanović pošao u rat. Kao revna katolkinja, želela je da od Bogorodice izmoli njegov srećan povratak. Neki opet kažu da ju je podigao sam despot Štiljanović. Nije malo onih koji su ubeđeni da je crkvu zapravo sagradio prvi hrišćanski kralj Ugarske Stefan. Kako god bilo, mnogo elemenata doprinosi njenoj mističnosti. Ispod nje se sasvim sigurno nalazi mnogo kripti, skrivenih prostorija i laguma koje tek treba otkriti. U crkvu uskoro stiže tim arheologa koji će, između ostalog, proveriti da li je, kako veli jedna legenda, u jednoj od kripti sahranjen i sam Metodije. Važno je reći, da iako je reč o katoličkoj crkvi, ovu građevinu oduvek izuzetno poštuju i svi pravoslavni žitelji Morovića i okoline. Smatraju je delom vlastitog identiteta, bez kojeg selo ne bi bilo to što jeste.
Ipak, da požurimo mi u sadašnjost. A ni ona nije manje zanimljiva. Najpre, Moroviću je, nekako, sve išlo na ruku. Ako znamo da je Vojvodina zvanično najmanje pošumljeni deo Evrope (jedva osam odsto površine), gotovo neverovatno zvuči podatak da je Morović smešten u oazu od preko 22.000 hektara guste hrastove šume! Uz to, selo je, kao neko poluostrvo, smešteno između dve reke, Bosuta i Studve. U centru sela Studva se uliva u Bosut, a 15 kilometara odatle Bosut se uliva u Savu. Pored tri reke, tu je još nekoliko jezera, bara i kanala. E sad, na svu tu, za vojvođanske prilike gotovo neverovatnu raskoš prirode, treba dodati i činjenicu da se Morović nalazi četiri kilometra od auto-puta Beograd-Zagreb, na 70 kilometara od Novog Sada (ako se ide preko Iloka, preko Iriškog Venca put je duži za 20 kilometara) i na 100 kilometara od Beograda. U neposrednoj blizini su granični prelazi prema Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Što bi se reklo, na Moroviću nisu štedeli ni Bog ni ljudi! Svega imaju i sve im je blizu.
Jedna od najstarijih porodica u selu jeste ona čiji je potomak i Đorđe Opšić. On nam upravo kaže da je u Moroviću 500 godina unazad bez posla i hleba bio samo onaj ko je baš tako hteo. A takvih je bilo malo. Šuma je oduvek bila bogata divljači, reke ribom. Seoski domaćini su, sve donedavno, dok im nije zabranjeno, svinje puštali u šumu. Svaka kuća imala je u šumi bar po 100 svinja. Bile su to „crne lase“, nastale ukrštanjem sremske svinje i bele mangulice. Pred „onaj“ rat, Morovićani su u šume puštali i do 30.000 svinja! Danas ih toliko nema u pola Srema. Zbog toga nam Đorđe i kaže da je njegovo selo za naše prilike potpuno netipično. Paori poput njega mogli bi se među 300 kuća na prste nabrojati. Jednostavno, ceo atar je pod šumom, pa je obradive zemlje veoma malo. Do novca i hleba ovde se oduvek moglo stići i brže, nego čekajući da ti dozru pšenica ili kukuruz.
Među onima koji su se u Moroviću rodili, pa znaju svaku seosku stazu i šešir na glavi, jeste i Đorđe Janjatović. Ono što mu se u glavi rađa na obalama Studve i Bosuta pretače u knjige. Nakon desete, prestao je da ih broji. On nam otkriva da su se ljudi u selu sklapali kao kore za česnicu. S obzirom na blizinu granice, i to da je Morović podignut na vetrometini, najčešće ratovi, a tek ponekad i druge prilike, uticali su na to da se odavde uvek odlazilo ali i dolazilo. Pred „onaj“ rat Morovićani su u šume puštali i do 30.000 svinja! Danas ih toliko nema u pola SremaEvo, recimo, devedesetih godina… Pre sukoba u selu je živelo oko 30 odsto Hrvata. A onda, u samo nekoliko godina, velika većina njih zamenila je kuće i imanja sa Srbima iz Slavonije i odselila se. Po slobodnoj proceni, oko 600 ljudi je otišlo i približno isto toliko je došlo. Veliki potres i za veća mesta nego što je Morović. Nove sudbine, navike, načini ponašanja… Janjatović nam kaže da nacionalnih sukoba između samih meštana ovde praktično nikada nije bilo. Uostalom, mnogi od otišlih Hrvata svakodnevno dolaze u rodno selo i posećuju bivše komšije. S druge strane, Srbi pristigli iz Hrvatske nisu se lako uklopili u novu sredinu. Ali, kao i ko zna koliko puta do sada, i oni će, ako ništa drugo, kroz svoju decu postati pravi Sremci. Stari ili novi, svejedno je. Morović je svima sudbina.
Problem treba tražiti na drugoj strani. A ako se neko u to razume, onda su to Mira i Toma Jovičić. Jer – čega se čovek, kad nastupi kriza, najpre odrekne? Kafane. E baš tako. Nacionalna kuća „MT“ radi od Male Gospojine 1997. godine. Nervom pravih ugostitelja, Mira i Toma napravili su od svog lokala mali konzulat u koji se pod obavezno prijavljivao svako ko je u poslednjih 12 godina prolazio Morovićem. Kada u neposrednom komšiluku imaš divljač i ribu, pa ti sa Fruške Gore curi vino, a sve to umeš da ponudiš manirom pravog domaćina u originalnom ambijentu, onda za goste ne brineš. Tim pre što se i u Moroviću oduvek radilo i zarađivalo. Toma nam nabraja: Vojna ustanova „Morović“, pilana, šumarija, zadruga, „Šumska mehanizacija“… U jednoj je radilo 150 ljudi, u drugoj 200… i tako redom. Pa gde su oni što su na posao odlazili u Šid. Sve u svemu, u Moroviću je radilo i staro i mlado. Ipak, poslednjih godina sve se nekako istumbalo. Posla je sve manje, a u kafani se to najbolje vidi.
Moroviću je izgleda počelo da se sveti to što se previše oslanjao na svoje prirodne dragocenosti. Recimo, u Moroviću radi pet pilana koje seku drvo kao sirovinu. U selu, međutim, ne postoji niti je postojala radionica ili industrija koja bi se bavila izradom finalnog proizvoda od drveta. Selo, takođe, leži na silnoj vodi, ali ne ume da je eksploatiše na pravi način. Tu je ribolovni revir „Slezen“ koji nudi mogućnost ribolova u sjajnom ambijentu. Svi vikend-ribolovci znaju za njega. Međutim, to je ipak premalo za ono što bi se na planu uzgoja i lova ribe moglo uraditi. Jednostavno, došlo je vreme kada nije dovoljno oslanjati se samo na prirodne pogodnosti. Treba imati i ideju i organizovati se tako da se te pogodnosti iskoriste kao ulog za ozbiljan posao. Na tu ideju i sistem koji će je podržati, Morović tek čeka.
Manifestacije poput „Morovićkih letnjih dana“ ili Međunarodnog volonterskog kampa mladih, koje polako postaju mesni brendovi, pokazuju kojim putem treba ići. Raskošna priroda, gastronomska ponuda sa lokalnim specijalitetima (poput pečuraka, puževa, žaba, ribe), mogućnost smeštaja i odmora u nesvakidašnjem ambijentu te osmišljena ekološka strategija, treba da postanu adut koji selo ne sme ispustiti. U Moroviću radi pet pilana koje seku drvo kao sirovinu. U selu, međutim, ne postoji niti je postojala radionica ili industrija koja bi se bavila izradom finalnog proizvoda od drvetaPomaka u pravom smeru već ima. Familija Pinić, koja se u Morović vratila nakon 15 godina provedenih u Belgiji, jedan je od primera. Njihovo „Gagijevo sedlo“ jeste salaš u centru sela. Divlje i domaće životinje, zdrava hrana, kulturna animacija – a sve to na jednom, nevelikom imanju. Uopšte, sve što u Moroviću vidimo liči nam na jednu veliku moćnu reku po kojoj plove čamci čiji su vlasnici zadovoljni ulovom u svojim čuvarkama. A onda neko na tu reku postavi hidrocentralu, pa tek tada shvatiš šta sve možeš. Tako je nekako i sa našim Morovićem. Od vajkada je ovde svako nalazio komadić sreće za sebe i svoje bližnje. Moglo se. E sada bi neko trebao da od ove sremačke Venecije napravi mnogo veću priču, koja bi celom svetu, a i nama samima, pokazala šta smo sve propustii i kuda dalje treba ići.
Vojna ustanova „Morović“ sa svoje dve rezidencijalne vile, bungalovima, jelenima lopatarima, pričama i uspomenama na ovdašnje boravke Josipa Broza i svetskih državnika, jedan je od nosećih stubova te priče u nastajanju. Priče kojoj treba ispisati i naredna poglavlja. Ovog časa u selu možete naići na sledeći oglas: „Prodajem kuću povoljno. Kuća ima pet prostorija, kupatilo, dugačak hodnik, telefon, struju i vodu naravno. Ulaz u dvorište je kroz veliki ajnfort. Ima podrum i šupu, veliko ekonomsko dvorište u kojem je štala, svinjci, dva velika čardaka, dve šupe za poljoprivredne mašine. Iza je velika bašta koja izlazi na drugu ulicu pa može biti i plac. Jednostavno rečeno – pravo vojvođansko poljoprivredno domaćinstvo“. Gazda svo ovo bogatstvo, dovoljno za život tri generacije pod istim krovom, ceni na 25.000 evra. Nadajmo se da će doći dan kada se ovakve stvari, ne po te pare, nego uopšte neće prodavati. Jer, kada na jednom mestu imaš neprohodnu šumu, dve reke, auto-put, templare i bogumile, riku jelena, dve granice i čistu prirodu – onda celoj priči, nedostaješ samo ti… pa da bude savršena.
