Miris žene i divljeg kestena
Te septembarske nedelje rominjala je prva jesenja kiša na čenejskom salašu 137. Pogodno, da ne kažem rajsko vreme za svingerski svet. A pod visokom strejom salaša nekoliko stotina privrženika tzv. subkulture starih ku(r)varica, zidnih, moćnih tapiserija ututkanih prostora naših oskudnih detinjstava. U novoj provokaciji vitopernog slikara Doru Bosioka, ti naši neuništivi saputnici siromaštva i obilja istovremeno i jednako, posmatrali su lepa i umna, posuknula i tmurna novosadska i beogradska lica kao prvi put.
Umesto poruka kako je sveža voda zdravlje, i kako nije dozvoljeno da jelo zagori, sve je bilo u znaku erotike i njenog čudesnog horoskopa. Očevidno, nema tabu tema ni za vezilje, ni za Bosioka: dimenzije, znate već čije, bile su dobro uočene, a zadovoljstva tek na početku svojih krevetskih tajni.
Na ovoj modnoj reviji šatro kecelja sve je bilo dopušteno. I mnogo šta se podrazumevalo. Živa, erotična priča trajala je u mnogobrojnim varijantama vajatski primamljivo, uvrnuto, skoro perverzno.
Grdno je pogrešio onaj uvoznik u godinama sankcija: doneo je na naše tržište velike kontingente jednakih, malenih kondoma. Uostalom, verujte mi na reč, ni Kinezi nisu jednaki. A Doruova bizarna izložba, u maglenoj salašarskoj noći, u kojoj su bez prekida lebdeli pičkin dim, magični mirisi žena, ali i oblaporni dah sveže ubranog divljeg kestena, pokazala je čudesnu raznolikost ravničarskih i dinarskih naših genitalija na koju su, davno, ukazali antropolozi.
Pred zvučnim zidom novosadskih lascivnih cajki, nemirnog bećarca i onih Sremčevih napeva na froncle, prema kojima je Crveni ban Vuka Stefanovića Karadžića bio čista, nerazgaćena naiva, prolazili su, kao manekeni, face i noge, grudi i trbusi, bicepsi nabildovanih tinejdžera i tetovaže direktora, sponzoruša i slikara, novinara i advokata, malih privrednika i dizajnera, učenica i profesora…
Bosiokov korak unapred: svi su bili i egzibicionisti i voajeri.
Nedužni anđeli, unezvereni, raspomamljeni glavići, tek procvetale pičke, obline noći u ornamentu, sve u sitnom vezu. I sve nalik na salašarsku gozbu. Ku(r)varenje, naime, ima i drugi čin svoga veselništva: varenje. Tako se telesna strast ispoljava višeznačno.
Glad je erotska, ali i unapred začinjena za gozbu koja dolazi posle.
Obično se kaže kako svako drvo ima svoju glavu. Uspravnost i ponos onih Bosiokovih salašarskih kurčeva, u vlažnoj blizini ženskog međunožja, sjajno pokazuje taj gornji smisao seksa.
U pravu je ona žena koja je u Turiji, povodom ovih ku(r)varica doviknula našem slikaru, čarobnjaku:
E, moj sinko, da su ovakve nekad bile, ne bi izašle iz mode.
Oživljavajući stvari, već zaboravljeni zanat ručnog veza, Bosiok je pojačao izazov, naznačio osnovnu opsesiju telom.
Kao da sam, u onoj čenejskoj vrevi mog Spliće i „Prometeja“, ugledao i facu Antonija Serene, španskog avangardiste, koji je u kapilarima svog falusa u erekciji, prepoznao deltu Dunava. A u prostranom enterijeru gde su izložene stare, ali i odbačene stvari ranijih vremena, dobro sam uočio Savetu i Slobodana Mašića. Atilu i Lasla Kapitanja, Tadiju Kačara, Kolundžije, Barata, Simu Matića, Jugoslava Vlahovića, Milana Šećerova, Kerca, Savu Stepanova, Nonkoviće, Gojka Todorovića, Teodoru Janković, Jemšića, Crnjanina, Slavišu Grujića. Kaliniće, Mihajla Stojkova, Živiće, Samardžije, Reljina…
Ko je nedostajao?
Nama ama baš niko.
Ali njima svakako: malograđani, uvek u fijoci, oni, dakle, koji se nigde ne skidaju; oni koji ne mare psovke, magičnog Borisa Glavača, a psuju u sebi, onanišući usput, u pomrčini budžaka; lingvisti koji su zaboravili da je jezik bitno erotsko oruđe; mrgodni prolaznici života koji se mimoilaze sa vlastitom srećom; neostvareni kinoamateri; spodobe sa oreolom lažnog stida; čuvari morala…
Salaš Spliće i Bosioka pokazao je, bar te budne noći, svoje autentično biće, svoju slobodu, svoj san, svoj seks. Malo li je?
