Mikloš Mihok: Beli, prolećni… Pa još vrbički!

Zamislite da se svakog jutra, kao čovek u svojim definitivno najboljim godinama, budite u selu sa 60 praznih i ko zna koliko porušenih kuća! I pri tome ste bodri, čili i prepuni elana. Sasvim sigurni u životni izbor koji ste napravili. On, Mikloš Mihok, svedok je i glavni akter jedne od najveličanstvenijih „vojvođanskih priča“

Kada iz Čoke koji kilometar zamaknete prema tromeđi Mađarske, Rumunije i Srbije, nailazite na prizor koji vas ne može ostaviti ravnodušnim. Priroda je otprilike onakva kakvom ju je Crnjanski opisivao u svojim „Seobama“. Drevna. A onda počinju da se nižu sela. Banatski Monoštor, Crna Bara, Vrbica… I odjednom vam se učini kao da ste zašli „iza ogledala“. U neki prostor izvan realnosti na koju ste navikli. Sela koja liče na kulise što su služile snimanju nekog filma na kojem se rad davno okončao. Šorovi u rasporedu poput dirki na harmonici: dve prazne kuće, pa jedna srušena. Onda u nizu dva prazna placa, pa jedna kuća u kojoj neko očigledno živi. I onda opet čitav taj niz ispočetka. Severni Banat pred ponorom vremena. A onda, kada već izgubite nadu, čujete za priču koja vas ostavi bez daha. Ukratko, ona bi ovako izgledala.

Za futoški kupus znaju svi. Za „slovačku klobasu“ skoro svi. Ali koliko nas zna za „vrbički luk“? A stvar nije nimalo naivna. Neke ozbiljne naučne studije kažu da je to možda najbolji beli luk u čitavoj Evropi. Na drugoj strani, čitava priča naslanja se na selo koje danas jedva da ima 100 stanovnika. A koliko juče bilo ih je bar deset puta više. Na jednoj strani imamo vekovima razvijan brend koji se u poslovnom svetu plaća suvim zlatom. A na drugoj, selo koje progresivno odumire. Trka s vremenom odvija se svakodnevno. Jednog od njenih najdirektnijih svedoka pitamo da nam malo pojasni stvari.

– Poljoprivredno gazdinstvo Mihok jedan je od osnivača Udruženja „Vrbički prolećni beli luk“. Zvuči čudno, ali doslovno je reč o endemskoj vrsti. Naime, desio se neverovatan spoj zemlje i semena. Što se zemlje tiče, za nas važi poslovica „što izgubiš na jednoj strani – dobiješ na drugoj“. Naš atar je specifičan do te mere da kada izađete u polje, po boji tačno vidite koja zemlja pripada našem, a koja, recimo, ataru Crne Bare ili Banatskog Aranđelova. To je neka „čudna crnica“. Kada padnu prve kiše, njive nam prosto plivaju. Do te mere da se njima ni hodati ne može. A kada upeče sunce, zemlja postane tvrda kao beton. Ja sam, svojom rukom, na njoj tri puta lomio motiku. Ovako „negostoljubiva“ zemlja povlači i cenu. U ritu je hektar oko 1.000 evra, što je daleko ispod proseka u Vojvodini. E sada, neki slučaj je hteo da baš ovakva teška i mnogi bi rekli „loša“ zemlja bude idealna za jedan drugi fenomen koji se s njom ukrstio. Pre nekoliko vekova, na ovaj prostor naselili su se ljudi iz okoline Segedina i Makoa. Sa sobom su poneli seme belog luka. Posadili su ga i počeo je da im uspeva preko svake mere. Ispostavilo se da je hemijski sastav zemlje naprosto stvoren za ovu biljku. Potrebno je tek povremeno dodati malo natrijuma i ništa više. A i to se čini na potpuno prirodan način, bez ikakve hemije. Recimo, ja ću posle luka zasejati stočni grašak. Istarupiraću ga i ostaviti na njivi. Njime ću nadoknaditi natrijum koji beli luk naglašeno izvlači. I to je sve. Sve je u okvirima prirodnog i organskog tretmana. Naš „vrbički prolećni beli luk“ mogao bi se sejati I drugde. Ali gde god da ga prenesete, proizvodnja bi zbog sastava zemlje morala da bude drugačija – i to više nije to.

Vredno je pomena da ste, nasuprot mnogim uzgajivačima širom zemlje koji se diče svojim proizvodima ali to nigde nisu verifikovali, vi svoj luk zaštitili!

– Naše udruženje je član Saveza „Original Srbija“ koje okuplja pojedince, zadruge i udruženja proizvođača proizvoda s oznakom geografskog porekla. Svrha saveza je da bogatstvo koje smo dobili od predaka sačuva i prenese na sledeće generacije. Pored nas, tu su, recimo: ariljska malina, đerdapski med, begečka šargarepa, leskovački domaći ajvar, zlatarski sir… Ponosan sam što se nalazimo u takvom društvu. To je za nas veliki uspeh. Naše seosko udruženje čini oko 20 domaćinstava. Beli luk se u Vrbici gaji na površinama od prosečnih bašti do njiva koje imaju po više od 10 hektara. Lično nameravam da ovog proleća pod luk stavim oko dva i po hektara. Tu je potrebno dobro planirati. Beli luk se na istoj zemlji seje dve godine zaredom, a onda mora bar godinu dana da se „odmara“. Tada sejete nešto drugo.

I dobro, u čemu je tajna i posebnost tog već pomalo famoznog vrbičkog belog luka?

– U spoju zemlje i semena o kojem sam govorio dobija se nešto što vas možda neće osvojiti na prvi pogled, ali kasnije – definitivno hoće. Naš luk ima veću količinu eteričnih ulja, specifičan ukus i miris, kompaktnu glavicu, a boja mu varira od smeđe, preko bele, do ljubičasto šarene. Na primer, luk iz Vrbice ima od 30 do 50 odsto manju zapreminu od „bosuta“, najprisutnije sorte na našim prostorima. Posebna priča je „egipatski“ ili „kineski“ beli luk, koji kupujemo u velikim marketima. Dovoljno je da vam kažem da on po jednom hektaru daje od 12 do neverovatnih 20 tona. A naš na istoj površini zemlje rodi četiri puta manje! Jasna je onda trgovačka logika. Ali ako poredite kvalitet, stvari su neuporedive.

Koji bi onda bio krajnji domet ove nesvakidašnje priče?

– Voleo bih da u roku od tri do pet godina imam sve. Od zemlje, mašina, semena, do finalnog proizvoda i mogućnosti njegovog plasmana. U suprotnom bićete ucenjeni i živećete u večitoj neizvesnosti. Evo vam primer… Ja na malo prodajem luk po 600 dinara za kilogram. A kada ste prinuđeni da ga predate nakupcima, oni vam spuštaju cenu na dva evra, pa i niže. Slične stvari vam se dešavaju ako nemate svoje mašine ili uslove za skladištenje i kasniju preradu. E zato ja hoću da zatvorim krug. I blizu sam toga. Već je moj otac imao ambiciju da ode i korak dalje. Pravio je turšiju od belog luka. Pa kapi za regulaciju srčanog pritiska, paste i pesta. Ja sam odlučio da pored osnovnog proizvoda, imam još pesto s peršunom i maslinovim uljem, kao i pastu od belog luka u koju dodajem samo suncokretovo ulje. Sve to plasiram putem interneta i malih prodavnica. „Usko grlo“ mi je samo čišćenje belog luka. Ko nije probao, ne može da pretpostavi koliko je to pipav posao. Za čišćenje tri kilograma dobrom radniku treba puno radno vreme. A od te tri kile izvući ću možda 20 teglica. Naravno, i za ovo postoje mašine – ali nije to isti kvalitet kao kada se radi ručno.

Na kraju da se vratimo – na sam početak. Otkud vi u svemu ovome? Moglo je to krenuti i u nekom sasvim drugom pravcu.

– Potičem iz jedne ne baš specifične porodice. Na njenom čelu bio je moj otac Arpad, koji je rodom iz Vrbice. U ovoj kući u kojoj sada pričamo on je ugledao svet. Ali život ga je odveo u Sarajevo, gde je završio vojnu školu. Služio je u Kičevu, Gostivaru, Skoplju, Kumanovu, Kosovskoj Mitrovici, Kikindi. Ja sam se, recimo, rodio u Đevđeliji. Naravno, mi kao porodica selili smo se zajedno s njim. Na kraju aktivne vojne službe došao je u Vrbicu na porodično imanje i počeo da se bavi proizvodnjom, koju, evo ja danas nastavljam. Majka mi je Makedonka. Zove se Dukadinka i danas živi u Kanjiži. Imam još dva brata. Najstariji Zoltan bavi se humanitarnim radom u međunarodnim misijama na ugroženim područjima. Živeo je u Južnom Sudanu, Mijanmaru, a danas je u Ukrajini. Srednji brat Ileš hteo je da se bavi poljoprivredom. Međutim, odustao je i otišao u Nemačku. On mi je danas glavni izvor svih informacija potrebnih za posao kojim se bavim. A ja sam završio Gimnaziju u Kikindi. Posle sam otišao u Novi Sad i počeo da studiram. Ipak, za tako nešto nije bilo dovoljno novca. Ako ništa drugo, izučio sam nekoliko zanata. Bavio sam se staklom, PVC stolarijom, uramljivanjem, štamparstvom… danas mi sve to i te kako koristi. Ipak, pre dve godine odustao sam od grada i rešio da se vratim u Vrbicu. Bila je to potpuno svesna odluka. Osnovni motiv bilo mi je to što sam hteo nešto svoje. Neću da radim za drugoga ako mogu sam nešto da steknem. Ovde imam osnovu za tako nešto. S braćom sam kupio još četiri kuće u selu. Gledamo da budu u nizu, kako bismo spojili parcele. Da se razumemo, ovde ovakve stvari treba gledati drugačije od onoga na šta ste navikli. Ovde se dve kuće s hektarom zemlje iza njih mogu kupiti za dve i po hiljade evra! Na jednom takvom hektaru stavio sam lep šljivik. Računam da mi u budućnosti on bude jedan od oslonaca.

Kada smo već kod toga – i vama je prilikom donošenja odluke o povratku bilo sasvim jasno da i u dobru i u zlu, Vrbica ni slučajno nije „obično“ selo!

– Ako bih bio surovo iskren – selo umire. A ako bih bio manje surov, onda bih dodao da neke nade ima. Recimo, ja se trudim da uspostavim neki svoj lični, održiv sistem. Ali mora nas biti još takvih. Pa bismo onda, podižući sebe, počeli da stvaramo i neki model u kom bi se i drugi pronašli. Trebali bi nam radnici, prodavnice i mnoge stvari koje bi povezale razne ljude. Vrbica bi živela! Zavrteo bi se posao, a sa njim i život. Mi ovde nemamo tu vrstu luksuza da budemo zavidni i sujetni. Moramo da pomažemo jedni drugima. Ne treba ići na zaradu preko noći. Da sam to hteo, bavio bih se u gradu ili negde u inostranstvu nekim od zanata. To bi bilo neuporedivo unosnije od ovoga što sada radim. Ali ovde u Vrbici imam misiju – a to se ne može novcem platiti. Ipak. Sve je to još uvek na dugačkom štapu. U selu postoji možda tek desetak mlađih domaćinstava. Prosek stanovnika je sigurno preko 60 godina. Imamo samo petoro dece. U vreme kada sam se ja rodio, a to je bilo osamdesetih godina, Vrbica je imala 1.300 stanovnika. Danas bismo svi bili srećni ako bi nas bila stotina. Jednostavno, propale su velike firme u okolini, za njima i zadruge. Nekada se odavde beli luk vozom nosio u Sloveniju. Mogli ste prodati šta hoćete. Toga više nema. Zato je u selu preko 60 praznih kuća. Ipak, ako verujete – čuda su moguća!

I kako se oseća mlad čovek, koji je većinu života proveo u gradu – u selu u kojem nema pre svega ljudi, a onda ni devet desetina onoga na šta je navikao?

– Verujte mi – mene je samoća preporodila! Po prirodi sam introvertan i grad mi je smetao. Uživam u tišini i samoći. Na primer, obožavam da šetam. Svako veče, kada je iole lepo vreme, odlazim u atar i šetam po sat ili dva. Zvezdano nebo gledam iz beskrajne ravnice! Pa to je neprocenjivo. Doduše, u ovom delu uz granicu ima dosta migranata. U poslednje vreme ima i malo straha. Jednu kuću su mi obili. Ipak, opšti utisak ne može ništa da mi pokvari. Naravno… ima i stvari koje vas uvek iznova nerviraju. Kada se dogodila ta provala, morao sam da zovem policiju iz Kikinde. Kada hoću da platim porez, moram u Sentu. Šta god vam treba u vezi s vodom, idete u Čoku. A kada hoću da uvedem trofaznu struju zbog sistema za navodnjavanje, idem u Kanjižu! To baš nije normalna situacija, koja bi vas ostavila ravnodušnim. Šta god vam zatreba, sedate u kola i idete po 35 kilometara. Uzgred, u selu imate jedan polazak autobusa dnevno. On vozi po uzanom putu koji nije renoviran od 1967. godine, i koji upotrebljivim čini samo još betonska podloga koja izgleda kao da je pretekla iz vremena Austrougarske. Takođe, neke svoje hobije i sklonosti morate ostaviti po strani. Ja, na primer, odavno imam crni pojas u karateu. Volim borilačke sportove uopšte. Da bih nastavio da treniram, moram da idem u Kikindu ili Sentu. Za tako nešto zaista nemam vremena. I to jeste nešto što može da vas uvede u problem. Ali kada bih uporedio pluseve i minuse života u ovako malom mestu – ovih prvih bilo bi daleko više. Do te mere da sam uveren da će mi se jednog dana pridružiti i moj najstariji brat. Prošao je pola sveta, ali u Vrbici će jednog dana imati, ako ne kuću – ono svakako vikendicu ili dom za penzionerske dane.

Nakon svega, imate li neki konačan cilj? Nešto što bi bilo definitivno opravdanje za ovoliki napor koji podnosite. Nije isto kada se na selo vratiš sa 65 ili 33 godine. Koliko vi imate?

– Ne pravim dugoročne planove. Nikada to nisam radio. Samo one kratkoročne, izvodljivo i dnevno proverljive. Želim najpre da osetim da sam doslovno „svoj na svome“ i da me nikakvi vetrovi ne mogu pomeriti. Svakodnevno na nogama provodim 20 sati. Angažovan sam 366 dana u godini. Sezona belog luka, na način na koji mu ja pristupam, traje čitave godine. Skidaš lanjskom luku opnu da izgubi vodu i lakše se podeli u seme. Pa ide setva. Onda sve ono što prati njegov rast. Gde je skladištenje, „šišanje“ luka, pakovanje, priprema ambalaže, prodaja… Pošta u selu radi dva dana u nedelji. Za većinu toga idem u susedna mesta. Naravno, tu je i stalna briga oko radnika. Nikada ih nema dovoljno i briga oko njihovog angažovanja uvek je problem. Pa onda sve te kuće… Jedne rušiš, druge privodiš nameni. Briga oko mehanizacije i hiljadu neophodnih detalja koji moraju da funkcionišu. I sada, usred svega toga – većina očekuje da im pričam o planiranju buduće porodice i nekim poslovnim aranžmanima! Meni bi to bilo neodgovorno. Idem korak po korak. Kao u vojsci, kada je u stroju. Napraviš jedan pogrešan korak, ili ga samo „preskočiš“, pomeraš čitav red i dovodiš čitav sistem u pitanje. Zato ću vam tačno reći šta planiram ovog proleća i leta. Za dalje od toga, vidimo se na jesen. Živimo u vremenima olako datih obećanja. Zato ja nemam nijedno. Verujem i nadam se. To da. Na to imam pravo. Ako nemaš veru i nadu, iz ovakvih mesta, kakvo je Vrbica, mogao bi da odeš prvim autobusom. Ali ja verujem. I ostajem. Definitivno.