Marko Lazić: Da svratimo do banje?
Ovo pitanje sada možda zvuči nelogično, ali za koju godinu u Feketić bismo mogli ići kao u Morohalom. Međutim, postoji još nekoliko ubedljivih razloga zbog kojih bi najmanja opština u Vojvodini mogla postati i te kako poželjna destinacija!
Mali Iđoš nosi status najmanje opštine u Vojvodini. Međutim, neke stvari ne treba mešati. „Najmanji“ u ovom slučaju ne mora da znači nikakav hendikep. Recimo, problemi tri najnerazvijenije opštine u Vojvodini bitno su drugačiji. Nova Crnja, Plandište i Žitište, sve tri, gle slučaja, u Banatu. I to umnogome upućuje na ključ problema. Što bi rekao stari trgovac koji se sprema da dućan ostavi sinovima: „Deco, za uspeh u poslu važne su samo tri stvari. Lokacija, lokacija i – lokacija!“ Kada govorimo o Malom Iđošu, stvari stoje gotovo pa idealno. Do te mere da ovim pitanjem i započinjemo razgovor sa predsednikom opštine Markom Lazićem.
Za život i razvoj male opštine od presudne je važnosti njena geografska pozicioniranost. Recimo, blagodati svog položaja u ogromnoj meri iskoristila je opština Pećinci. Na drugoj strani, od puteva „skrajnuto“ Žitište najnerazvijenija je opština u Vojvodini. Kako u ovom ključu gledate na poziciju Malog Iđoša? Činjenica je da je opština locirana uz auto-put, na jedva pedesetak kilometara od Novog Sada, a na samo desetak kilometara od Vrbasa i Topole. Da li bi se u perspektivi, ova činjenica, mogla još bolje iskoristiti?
Lokacija opštine Mali Iđoš je jedna od najboljih u Vojvodini. Nalazimo se u srcu Bačke. Moram, nažalost, da kažem da smo se do sada oslanjali na ono što su nam priroda i Bog dali. Sami smo za sebe uradili vrlo malo. Spomenuli ste opštinu Pećinci. Prostornim planom, starim skoro dvadesetak godina, opština Mali Iđoš bila je u istom rangu s Pećincima. A pogledajte gde su danas oni a gde smo mi! Tim prostornim planom bilo je predviđeno da se otvori do 5.000 radnih mesta. A kod nas, ne da se nije otvorilo tih 5.000 – nego smo izgubili i postojećih 2.500 radnih mesta! To je neverovatna šteta. Evo, recimo, upravo smo radili studiju izvodljivosti za, nadamo se, buduću banju u Feketiću. Studiju su radili stručnjaci sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu. Oni su nam rekli da nijedna banja na prostoru od Minhena do Istanbula ne izlazi na auto-put. Osim ove naše. Taj potencijal se mora iskoristiti. Konkurisali smo za sredstva pomoću kojih ćemo uraditi bušenje na preko 500 metara. Na taj način stižemo do tople vode, koja na površinu dolazi sa svojih 45 stepeni. Po svojstvima, voda je bolja od one u Pačiru, o kojoj se toliko pisalo. Samo treba raditi. Od 2016. doneli smo u Iđoš 15 miliona evra. A to još nije ništa spram onoga što treba da se uradi. Prostornim planom definisali smo industrijsku zonu. U postupku je proces njenog opremanja. Deset parcela čeka buduće investitore. Dvoje ozbiljnih već imamo. O ovome smo razmišljali u isto vreme kada i Pećinci, Inđija, Ruma… ali zbog inertnosti tokom dužeg perioda, svi su nas pretekli. Na nama je sada da nadoknadimo šta se može. A siguran sam da se može mnogo.
U ogromnoj većini opština stvari su postavljene tako što se izdvaja dominantan opštinski centar s nekoliko manjih sela u okolini. Pored ostalog, opština Mali Iđoš specifična je po tome što su tri mesta koja je čine relativno približne veličine i imaju visok stepen pojedinačne prepoznatljivosti. Koliko je ovo važno i kako vodite računa o uravnoteženom razvoju čitave opštine?
Ono što je najvažnije jeste da je u sva tri mesta: Feketiću, Lovćencu i Malom Iđošu, kvalitet života isti. Svi planovi uvek su vezani za čitavu opštinu. Iđoš je administrativni centar, ali mislim da je na svakom koraku vidljivo da su sva tri sela uravnotežena, ne samo po veličini, već i po uslovima koje pružaju svojim stanovnicima. Naravno, do ovoga se posebno drži i zbog toga što smo izrazito višenacionalna sredina. Dve trećine ovdašnjeg življa čine Mađari, velik je broj Srba i Crnogoraca. Tim pre trudimo se da vodimo računa o opštem interesu. Na primer, verovatno smo jedina opština u Srbiji u kojoj se gradi centralni prečistač otpadnih voda za sva naseljena mesta. Maja prošle godine potpisao sam ugovor o izgradnji glavnog kanalizacionog cevovoda što povezuje tri naselja. Vrednost izgradnje magistralnog pravca je 737 miliona dinara. Za nas su prečistač i kanalizaciona mreža apsolutno kapitalni projekti. Takođe, uslovi za školovanje, lečenje, bavljenje sportom… u Feketiću, Lovćencu i Iđošu jesu podjednako dobri. Ukupno na nivou opštine imamo oko 12.000 stanovnika i svi imaju jednake uslove. To nam je prioritet.
Osim transfernih sredstava iz republičkog budžeta, za sve, a naročito za opštine ovog reda veličine, veoma je važno da se na osnovu osmišljenih projekata konkuriše za sredstava na što više „adresa“. Koliko u tome uspevate?
Prema stepenu razvijenosti jedinica lokalnih samouprava, mi smo svrstani u treću kategoriju. Tu su, pored nas, recimo: Alibunar, Žitište, Irig, Bač, Nova Bela Crkva, Kovin, Plandište, Kovačica, Novi Bečej, Odžaci, Srboran, Titel, Čoka… Budžet za ovu godinu iznosi nam nešto preko dve milijarde dinara. Od toga je za investicije planirano milijardu i 700 miliona dinara. Jasno je iz ovog u kom smo pravcu orijentisani. Naravno, bez Pokrajinske i Republičke vlade ništa ne bismo mogli uraditi. To nas ne sprečava da s našim projektima pokucamo, kako kažete, na milion adresa. Lično sam izuzetno uporan i ne ustručavam se da se pojavim bilo gde, gde vidim da Mali Iđoš može imati šansu. Možda je sve ovo što smo u proteklih pet godina uradili za nekoga skromno, ali za nas je to, verujte, velik pomak.
Kada su u pitanju najvažniji segmenti funkcionisanja (zdravstvena zaštita, putna infrastruktura, zapošljavanje…) prinuđeni ste da najtešnje sarađujete s većim opštinama u okruženju (u prvom redu to su Vrbas i Bačka Topola). Koliko se vaš glas pri tome čuje?
Mi kroz tu saradnju svakodnevno prolazimo. Naš dom zdravlja vezan je za bolnicu u Vrbasu. Posle završene osnovne škole deca nam u srednje škole, gotovo po pravilu, idu u Bačku Topolu i Vrbas. Kada je u pitanju zapošljavanje, isto tako. Ja sam, recimo, više od 30 godina, radio u Srbobranu. Prema tome, mi ove opštinske granice s lakoćom preskačemo. Naravno da nam i saradnja mora biti potpuna. U krajnjoj liniji, od saradnje svi imamo samo korist.
Kako se radi na tome da se obezbede kvalitetni uslovi za život u mestima koja su relativno mala i u kojima bi se postavljanje, sada već nekih uopštenih standarda, moglo oceniti neisplativim? Konkretno, nesumnjivo je da bi i meštani Iđoša, Lovćenca ili Feketića, voleli da imaju sportsku salu, bazen, pešačku zonu, objekte od javnog značaja… Ali, koliko je to realno u sredinama koje imaju tri ili četiri hiljade stanovnika?
Zanimljivo je da smo većinu toga što pominjete mi imali. Druga je stvar kako smo time gazdovali. Recimo, još osamdesetih godina imali smo bazene u sva tri mesta. Odavno više nijedan od njih ne radi. Zadao sam sebi zadatak da do kraja svog drugog mandata u Iđošu podignemo zatvoren bazen. Ova opština to zaslužuje. Imamo 12 sportskih klubova, sa sasvim solidnim uslovima. Sportska hala u Feketiću može da primi do 1.000 gledalaca. Polovinom septembra započeta je izgradnja terena s veštačkom travom u Iđošu, pored fudbalskog terena. Koristiće ga omladinski timovi, a radiće se u saradnji sa TSC fudbalskom akademijom. Stadion u Feketiću ima nove tribine. Zatim, Lovćenac nam ima sjajnu fudbalsku istoriju. Sve se može. Na našu žalost, u poslednjih 30 godina ništa se nije uradilo na stvaranju uslova za bolji i kvalitetniji život. I to više tako neće ići. Da li je u redu da u 21. veku velik broj seoskih ulica i dalje bude neasfaltiran? Gorka šala kaže da u Iđošu ljudi ne peru kola. Ako to urade, čim prođu kroz 2-3 ulice, kola će im biti toliko prljava od blata i prašine da bi morali da ih peru ponovo! To je tužno. Nadam se da za pet godina o ovom problemu više nećemo morati da govorimo. Isto tako, gorući problem nam je zamena uveliko dotrajale vodovodne mreže. U Iđošu je, s vremenom, na tom planu nešto i urađeno, ali u Lovćencu i Feketiću – za 50 godina niko nije zamenio nijedan metar. A to su betonske cevi, koje sada već svakodnevno pucaju, pa ih krpimo kako znamo i umemo. Ni s onim azbestnim, posle toliko godina, stvari ne stoje bolje. Imamo kompletnu projektnu dokumentaciju, sve dozvole, ali nemamo novca. Moramo poštovati prioritete. Kanalizacija se radi uveliko. Prečistač i kolektor su investicije reda 12 miliona evra. Upravo danas idem u Izvršno veće Pokrajine da potpišem ugovor kojim nam je ove godine za kolektor odobreno 307 miliona dinara. Za završetak prečistača treba nam još 200 miliona. Imamo razvojni budžet koji je na niovu mnogo većih opština od nas. Konačno, što se banje tiče, to ćemo rešiti kroz javno privatno partnerstvo. Mi dajemo zemljište, a investitor ulaže novac. Krajnji rezultat biće banja poput onih u susednim zemljama. Bazen, banja, rekonstrukcija vodovodne mreže, kanalizacija… ispadne da nam se sve nekako vrti oko vode. I neka je tako.
Pitanje koje se ne može preskočiti jeste: Kako zaustaviti ubrzan odlazak, naročito mladih ljudi? Koliko je ovaj proces vidljiv u vašoj opštini? Da li postoji bilo koji mehanizam kojim bi se ovaj proces zaustavio?
To je sticaj čitavog niza okolnosti. Lokalna specifičnost je da smo poslednjih decenija izgubili postojeća radna mesta, a o otvaranju novih da i ne govorimo. S druge strane nalazi se činjenica da pre svega mađarski živalj, kroz sistem dvojnog državljanstva, vrlo lako odlazi u inostranstvo. I to ne samo mladi ljudi, već i ima i onih koji odlaze u poznim godinama. Na sve to ide i globalni proces migracija. Čak i u najrazvijenijim zemljama ljudi polaze u svet u potrazi za pogodnostima koje su im prioritet. Osim toga, proces migracija iz sela u gradove svakako nije naš izum. Pa kada na sve to dodate činjenicu da se i mladi ljudi koji ostaju nerado odlučuju na sklapanje braka i formiranje porodice, dobijete statistiku koja je zapanjujuća. Recimo, kada sam ja pohađao osnovnu školu, Lovćenac je svake godine upisivao po četiri razreda prvaka. Ukupno 120 dece polazilo je u školu. Danas smo srećni kada formiramo jedan iole veći razred. Mislim da je rekordna godina bila ona u kojoj se rodilo 29 dece. Pa vi računajte koliki je to demografski sunovrat. Jedino što nam daje šansu jeste da u novoj industrijskoj zoni nekoliko ozbiljnih kompanija započne posao. Ta radna mesta mogla bi da nas spasu. U izgledu su već sada dva investitora, koji bi svakako zaposlili preko stotinak ljudi. To je put. Druge nema.
Šta je ono što po vašem mišljenju Malom Iđošu najviše nedostaje?
Sve što je bilo jednostavnije rešiti, mi smo uradili. Renovirali smo sve tri škole, sva tri vrtića, dom zdravlja u Iđošu, ambulante u Lovćencu i Feketiću, sportske objekte. Kruna čitavog ovog perioda biće okončanje radova na kanalizacionoj i vodovodnoj mreži. A onda nam preostaju tri stvari, na koje moramo baciti sve snage. To su: industrijska zona, banja i bazen. Ovako mala opština, najmanja u Vojvodini, postojanjem zone, banje i bazena, imala bi na zdravoj osnovi postavljenu perspektivu za budućnost. I, naravno, da ne zaboravimo nešto veoma važno. Nešto što nam je, shodno vašem pitanju, i te kako nedostajalo, a što smo uspeli da rešimo na najbolji moguć način. Od 18.000 hektara, na koliko se prostire opština, čak 16.000 čini poljoprivredno zemljište. S obzirom na to da se nalazi na Telečkoj visoravni, gde je voda na dubini od četiri do osam metara, i da prinosi ratarskih useva, koji se uglavnom gaje, zavise od toga da li je godina kišna ili sušna, veoma je važno obezbediti poljoprivrednicima mogućnost navodnjavanja njiva. Zato je izgradnja kanala Kula ‒ Mali Iđoš, koju smo priveli kraju, veoma značajna. Na taj način biće omogućeno zalivanje 6.000 hektara, a kada se završe radovi na izgradnji akumulacionog jezera, moći će da se zaliva još 3.000 hektara. Zemljište je pripremljeno, u toku je izgradnja brana. Jezero neće biti samo u funkciji obezbeđenja vode za zalivanje, već će se koristiti kao kupalište i izletište za sve stanovnike opštine. Biće uređeno priobalje, izgrađeno vikend-naselje, obavljeno poribljavanje, pa će ovo jezero biti idealna destinacija za ljubitelje sportskog ribolova.
Kako vi lično vidite opštinu Mali Iđoš u narednih desetak godina?
Kada sam 2016. stupio na dužnost, rekao sam da će ovde biti najveće gardilište u Srbiji. Mnogi su mi se smejali. A mi smo prošle godine, u uslovima kakvi su bili, imali devet gradilišta s građevinskom dozvolom i urednom dokumentacijom. A gde je veliki vetro-park koji ulazi u fazu realizacije? Pa još mnoštvo planova o kojima smo govorili? Jeste da se pomalo trkamo s vremenom zbog rak-rane koja se ogleda u demografskom sunovratu, koji ne pogađa samo nas… Ako na toj strani bitku prevedemo u našu korist, uspećemo sigurno.
S obzirom na blizinu najvećih gradova, na putnu infrastrukturu, ali i na mnoge druge okolnosti, možete li da zamislite situaciju u kojoj narednih godina stanovnici Novog Sada (a zašto da ne, možda i Beograda) biraju Mali Iđoš kao poželjnu destinaciju za život svojih porodica?
Sada to izgleda teško sprovodivo. A opet, činjenice kažu da nije nemoguće. Iskustvo Rume, Pećinaca, Pazove… pokazuje da ljudi idu za radnim mestima. Onda na to idu naše lokalne prednosti. Mnogo mirnija i zdravija atmosfera, svi uslovi za posao, školovanje dece, lečenje… a opet, sve jeftinije i prihvatljivije. Ova opština mogla bi da vaskrsne.
