Lug – U šumskom gaju
Idilično slovačko selo na obronku Fruške gore moglo bi se lako zamisliti i negde na Tatrama. Ipak, stvarnost je manje romantična. Kada iz sela koje je imalo manje od 1.000 duša, njih nekoliko stotina ode put starog zavičaja, mnoge stvari bitno se menjaju
Ruku na srce, ako niste planinar ili nemate vikendicu na Koruškoj, onda za Lug vrlo verovatno niste ni čuli. I nemate zašto sebi da prebacujete. Iako se nalazi na samo pet kilometara od puta koji od Novog Sada preko Beočina i Suseka ide ka hrvatskoj granici, Lug je zapravo savršeno ušuškan. Najpre što u centru Suseka najverovatnije nećete ni primetiti skrivenu i skromnu tablu, koja vas upućuje da skrenete levo, prema Lugu. A ako to i učinite, znajte da se u Lugu autobus okreće. Dalje nema. Prema tome, u selo stižete samo ako ste to baš naumili.
A mi jesmo. I nismo se pokajali, jer Lug je jedno po mnogo čemu posebno mesto. Najpre, kao retko koje, ono i bukvalno ima svoj rođendan. Naime, sve je počelo tako što je pre nešto više od jednog veka, ovdašnji grof poželeo da iskrči gustu šumu i dobije zemljište koje mu je bilo potrebno. Razaslao je poziv potencijalnim radnicima. Ispostavilo se da su se prvi javili Slovaci evangelističke vere iz Gložana, Petrovca i Kulpina. Oni su tradicionalno bili najsiromašniji deo slovačke zajednice i spremno su prihvatili poziv da dođu na obod Fruške gore i uzmu sekire u ruke.
Od ranog proleća do jeseni krčili su šumu, a onda, na kraju sezone, vraćali su se u svoja sela. Budući da su bili vredni, a i zarada je bila veća nego kod kuće, poželeli su da ostanu ovde čitave godine. Jedna po jedna, počele su da im se pridružuju i žene. Grof je njihov elan iskoristio i ponudio im priliku da pod povoljnim uslovima dobiju komad zemlje i tu sagrade kuću. Tako je 1902. godine nastao Lug.
Prema zvaničnom popisu, Slovaci i danas čine 96 odsto stanovnika sela. Ali nemojte da vas ovaj podatak zbuni. U Lugu, naime, ne postoji nijedna kuća koja nije slovačka. Za ovaj mali procenat „ostalih“ pobrinule su se snaje i zetovi što su ovde kroz vreme dolazili. Izolovani na ovom slepom planinskom putu, Slovaci su stvorili selo koje u minijaturi po svemu liči na ona na Tatrama. Imaju evangelističku crkvu, svoju školu, dom kulture, pa sve one pogodnosti poput: ambulante, pošte, struje, vode, gasa i nećete verovati – čak i kanalizacije. S obzirom na način na koji je selo nastalo, parcele su male. Ko ima jutro obradive zemlje, smatra se ozbiljnim ratarom.
Lug je nekada imao i svih 1.000 stanovnika, a danas teško da ih je 600. Mnogo je praznih kuća. A i epitet da je ovo selo sa najmlađom populacijom u Vojvodini, teško da više stoji. Razlog je lako pogoditi. Najpre omladina, a onda i stariji, iskoristili su pogodnost dobijanja slovačkog pasoša, koji im je otvorio vrata Evropske unije. Sa druge strane, još koliko do juče, ovde je svaka kuća imala bar jednog zaposlenog u beočinskoj cementari. Danas ih je iz sela zaposleno troje. Matematika je jasna. Jeste da ni u Slovačkoj situacija ni izbliza nije sjajna kao u Austriji ili Nemačkoj, ali se opet zaradi mnogo više nego kod kuće. Tačan broj onih koji su otišli ne zna niko. Ali su nas svi, u gorkoj šali, zamolili da u selo ne dolazimo noću i ne brojimo ljude na spavanju. Kažu, shvatili bismo da ih je mnogo manje nego što pretpostavljamo. Naravno, svi se skoro pa mire sa sudbinom. Migracije su deo društvenog procesa u celoj Evropi, pa Lužani ne vide mnogo prostora za dovijanje.
Jednostavno, treba koristiti ono što im je na raspolaganju. Pre svega, selo se nalazi između Fruške gore i Dunava, relativno blizu Novog Sada. A opet nije „izvikano“ poput nekih u kojima odavno ima više vikendaša nego stalnih stanovnika. Dakle, sa jedne strane mirno i zdravo okruženje, a sa druge činjenica da je ovde sve jeftinije nego u nekim okolnim selima – ostavljaju realnu nadu da će Lug uvek biti dovoljno primamljiv za život. Selo će opstati. Naravno, ne kao nekad. Činjenica da je najpre rasformiran fudbalski klub a zatim čak i sekcija folklora namenjena odraslima, dovoljno govori. Ljudi je sve manje… ali oni koji su ostali, ne misle da se predaju. Da su njihovi stari pre jednog veka bili malodušni, Luga ne bi ni bilo. Na njima je danas da ga sačuvaju.
MED KAO SEOSKI BREND
Ima Lug i svoju manifestaciju zvučnog imena – „Pod lipom se hladimo a medom se sladimo“. Reč je o festivalu meda i proizvoda od meda, kao i ostalih pčelinjih produkata, koji je do sada održan četiri puta. Iza festivala stoje Kulturno-umetničko društvo „Mladost Lug” i udruženje žena „Vredne pčelice“. Uopšte, čitavo selo je u znaku pčele. U vreme bivše Jugoslavije od meda se lepo živelo, izvozilo se čak u Sloveniju. Sada se medari ponovo organizuju i već ih u selu ima dvadesetak, ozbiljnih. Mi smo bili u domaćinstvu Pavela Bažalja, koji je pred nama topio vosak iz 300 košnica. Uz malo mudrosti i dobar marketing, med iz ove ekološki zaštićene sredine na obronku Fruške gore, morao bi biti brend čitavog Luga.
KAD JE ŠKOLA DRUGA KUĆA
Lug ima osnovnu školu, koja je istureno odeljenje škole „Jovan Popović“ u Suseku. Nastava se održava, naravno, na slovačkom jeziku. Miluška Bađonski Kolar učiteljica je prvom i trećem razredu. Kod nje je 13 učenika. Ostalih 11 su u razredu koji spaja drugi i četvrti. Posetiocima koji dođu, na primer iz Novog Sada, sve deluje potpuno idilično. Dečica u polukrugu, prate šta Miluška govori najpre jednima, pa drugima. Ambijent inventarom podseća na gradske škole iz srećnih sedamdesetih. Ali veselja ne fali. Selo je malo, pa se deca, sve tako sa učiteljicom, praktično druže preko celog dana. I bukvalno provode zajedničko detinjstvo. Ono će ih, kao i generaciju njihovih roditelja, pratiti do kraja života.
PRAZNA SCENA
Ana Čelovska neće voleti da to kažemo, ali ona jeste „duša“ Luga. Ona je šef Mesne zajednice, sekretar Mesne kancelarije, matičar, predsednik Kulturno-umetničkog društva „Mladost“, a usput je aktivna u svemu u čemu se u selu aktivan biti može. Od nje saznajemo da je ovdašnji KUD nekada, u tri igračke i dve pevačke grupe, imao preko 100 članova. A pre nekoliko godina dobili su i savremen dom kulture, koji ima sjajnu izvođačku scenu i prostorije za nesmetanu aktivnost i višestruku namenu. Ali, kada je stigao dom – otišli su ljudi. Upravo u vreme kada bi se moglo raditi u perfektnim uslovima, sve je manje onih koje to raduje. Stoga Ana otkriva, ne bez simbolike, da im je sledeći cilj da naprave „etno-sobu“. Neka bar ona svedoči o vremenu koje je bilo.
SA STARIH RAZGLEDNICA
Što se prezimena tiče, ako se prezivate Kolar, Kukučka ili Hrubik, u Lugu obavezno morate reći i „špicname“. Bez njega se neće znati čiji ste, jer je pola sela stalo u ova tri prezimena. A o tome koliko je tradicija ovde i dalje važna, govore i kuće. Ona čiji je vlasnik Rudo Kolar u Fruškogorskoj ulici lep je primer za ono o čemu govorimo. Kuća je kao sa starih idiličnih razglednica. Onako plava, u slovačkom štimu, a vođena plemenitom vojvođanskom logikom. Prosto na bombonjeru da je staviš. Ako se jednog dana neko doseti eko-turizma, kuće poput Kolareve biće na ceni mnogo većoj od sadašnje. U selu ih još ima, i možda bi ovo trebalo shvatiti kao poziv da se neko njima ozbiljno pozabavi.
