Luft
Kažu da se ne divani tako, nije to luft, kvari se naš jezik kad se tako rekne. Mož bit i da je tako, al se ne zna baš šta je tu naše a šta nije. Ako smo štogod i nasledili, ondak je i to naše. Jest da nije baš bilo testamenta, al nasledstvo je nasledstvo.
I majstori kad su štogod majstorisali, navek su vodili računa da ne bude mlogo lufta. Nije dobro ni u poslu, a ni u tom što su pravili. Kad bude baš majstorski, ondak ne sme da ima lufta, neg mora da bude pasent. Naopako da oma klamće, izeš takog majstora. Oma bi kazli da taj nije majstor, neg da je šloser. Mora da bude taman i pasent, da ajnzac bude ko što treba i da nema mlogo lufta.
Kad je kogod bio malko drukčiji u glavi i kad je drukčije tero kosu i tero malko uz očin, ondak se za take divanilo da su luftike. Luftika nikad nije bio ni vredan ni od poverenja. Luftike su, kanda, mislili da se od lufta mož živiti. Lako je njima bilo kad su imali vredne i oca i mater i kad je ostalo i od dede kapitala. Nije bilo muke, al je bila sramota da u kući bude i luftika. Svi vredni i radni, savili se od posla, a on taki, luftika. Ženske su bile osim, luftika je mogo samo da bude muško. Velika nevolja ako se koja u takog zagleda. Ondak nikom po volji bilo nije. Ni njenim ni njegovim. Njeni nisu voleli da je za luftiku daju, a njegovi su navek mislili da će im još jedno čeljade na grbaču pasti. Makar što navek i nije bilo tako, al tako je ondak narod mislio. Umelo je i da bude drukčije, da luftika ostane doveka a da snajka bude i vredna i radna i da bude da je ko što bi baš teli da je i njin deran taki. E, al ne moš to baš navek kako bi kogod teo. Luftike baš nije lako uvatiti u kajase. Ajd jel kogod uvatio luft? Ta, di bi?! Luftike il se smire, il ostanu navek taki. Valda kad im stane taj njin luftikantski očin, ondak se i oni učovečaju. Najgore je kad luftika nađe kakvu lucprdu. Ondak tu kraja nema, ode sve na doboš. Džaba tu i divan i pridikovanje, ko da su u luft divanili a ne njima. Oni samo teraju po svom i ne mare, dok traje – nek laje.
Mlogo su kadgod novaca svirci odneli. Lako je ondak bilo, bilo je i novaca i sviraca. Bilo je i taki što nisu umeli da stanu. Kad uvate da teraju kera, ondak ne staju sve dok imaju navaca u šlajpiku. Sve pobacaju svircima. Volu tako i ne mare. Bude sutra i grdnje i pridike i svakojako, bude da im trljaju na nos: „Bolje da si u luft bacio, neg što si na muziko novce dao”. Ne razumu taki ni ćemane ni tamburu, njima zemlja ne miriši, a konjska balega im smrdi. Džabe divan s njima, džaba i’ bilo.
Umeli su i naši da grde, al to je više svetovanje neg pridika. Taki je red bio u kući, kad kogod krene da se bećari, ondak ga malko metu prid sebe, da se ne probećari skroz. Svi su taki bili, zato se o tom baš i ne divani, al se vodi računa ko je na koga povuko. Ondak je oma lakše kad se zna ko je na koga, tu ne treba drukčiji recept da se popravi. I otac i deda su mu bili taki, pa su opet ljudi na svom mestu, biće i od njega čovek, samo su vodili računa da se ne otme.
Kad se kogod zdravo zaduva, ondak mora da stane, da malko uvati lufta. Posle mu se povrate i snaga i boja. I ribe vataju luft, kad krene zaguš. Onak sva riba izađe gore i zeva da vata luft. Izađe ondak i celo selo, da povata tu ribu. Taki smo, kod nas se riba ne krade, mi vatamo ribu, što bi kazli ovi naši što nuz vodu žive.
Najveća opasnost za Srbe je luft koji prođe kroz pendžer i izađe na vrata. Srbi najvećma stradaju od promaje. Evo, gledam danas kako napolju duva, pozapušavajte sve buše i dere, da ne vuče cug i da ne idu kere kojekuda. Neka kere kuću čuvadu, a vi da se strogo pazite od promaje. Odno vrag šalu, ide tako vreme. Duvaju razni vetrovi i vuku promaje. Luft je to.
