Lesna lutka
Dobio sam nedavno neobičan poklon. Hodajući po Titelskom bregu sa ljudima koji se o njemu staraju, primetio sam da se jedan od njih saginje, rukom prelazi preko zemlje, a onda počinje da kopa. Sećam se da sam nešto slično viđao u onim putopisnim reportažama u kojima lokalno stanovništvo u pustim i čoveku i svakom životu nesklonim predelima, na taj način pronalazi korenje biljaka koje u svojim žilama krije pijaću vodu. Elem, nakon nekoliko trenutaka, izronio je predmet koji se skrivao neposredno ispod površine zemlje. Uz osmeh, koji je ispratio čin darivanja, spušten mi je na dlan. Ne čekajući pitanje, koje je moja začuđenost svakako najavila, ona koja je ovaj neobičan oblik podarila suncu, imenujući me za privremenog čuvara, izgovorila je: „Lesna lutka“. U par rečenica, kojima laik poput mene može da vlada, staje tek toliko da su lesni nanosi, poput onih na Telečkoj zaravni ili Titelskom bregu i sve dalje prema Surduku i Slankamenu, porozni i bogati kalcijum-karbonatom. Voda rastvara karbonat i on se s vremenom taloži, između ostalog u šupljinama oko korenja biljaka. Tu se formira u „lutke“ najneobičnijih oblika, koje tokom beskrajnih dana i noći ispadaju iz svojih čaura. Iskusno oko ume da ih nasluti i prepozna. Jedna od njih spuštena mi je u dlan. Čitavu radnju čarobnom čini to što ne postoje dve iste. Kako to obično biva, sva lepota je u oku posmatrača. Oni koji su za nju uskraćeni, u lesnim lutkama videće tek bezličnu, neodređenu formu. Oni drugi, kojima su ljubav i osećaj za lepo dati poput nagona za jelom i disanjem, u svakoj lutki vide medaljon skrivenog značenja. Vide u njima likove životinja, drevnih bogova, predmeta… I, naravno, svakome je jasno da nije on pronašao lesnu lutku – već je ona pronašla njega. U susretu koji se, pre ili kasnije, morao dogoditi.
I kao što se u svakom zrnu maka ili semenki lana nalaze ista ona energija i proviđenje koje pokreće zvezde i pomera okeane, tako je i u ovu priču smešteno nešto mnogo veće od neobičnog darivanja. U njoj je tajna ovog dela panonskog podnebesja, koja kaže: Ako nas Vojvodina nečemu uči – uči nas gledanju! Drevnoj, zaboravljenoj veštini, čiji smo mi najčešće i nesvesni nastavljači.
Sećate li se, nije tome bilo davno, kada su deca morala da se igraju samo s onim što bi zatekla oko sebe. Predmetima kojima bi izvitoperila osnovna namena, plodovima bilja, komadima dasaka, stvarima nađenim u kutijama za kućnu pozamanteriju… Videla bi u delićima tog rasparčanog sveta stvari toliko začudne, igri upodobljene, da mašta odraslih tako daleko ne bi ni mogla da dobaci. Tako je i sa nama. Odrasli dobijaju velika mora, planine, glečere, vulkane, kanjone… Okruženje čiji bi svaki opis istog trena uplovio u senzaciju, spektakl, furioznost u nastupu, teatralnost u izrazu.
Mi Vojvođani ostajemo poput večite dece. Živimo u okružju koje liči na ono kada majka ispeče palačinke, poređa ih na jedan tanjir pa poklopi drugim. Tako smo svi mi stali na tanjir od zemlje, poklopljen onim drugim, nebeskim. Lišeni svih onih napadnih čudesa prirode, naučili smo da se radujemo svemu. Silueti stranca. Usamljenom drvetu. Nijansama žita. Pticama koje su izbušile rupe u nebu.
I naučili smo da gledamo. Pažljivo, daleko, očima deteta i iskrom iskusnog znalca, koji u svakoj slici ume da prepozna i najskriveniji detalj. Samo neko odrastao u Vojvodini ume da na dva kilometra Srema prepozna tri u svemu različita sela. Da čita Banat kao knjigu, u daljinama u kojima drugi ne bi video ni slova. Da u vetru koji koji je zaduvao od Stapara prema Somboru oseti miris kiše koja će pasti danima kasnije. Blagosloveni smo. Blagosloveni i kada na to ne mislimo, jer duša nikada ne spava.
Srećam se kada su me kao malog odveli u nadaljski atar prema kanalu. Značajno su upirali rukom prema horizontu dok su me podvrgavali ozbiljnom testu.
„Jel vidiš onaj salaš? Iza ti je Čurug! A ono drvo tamo? Tu ti je Čekerija… Ovim putem stigo bi do Turije. I slušaj sad dobro: U Čekeriji se ne ženi, u Čurugu ne trguj. A u Turiju nemoj nikada ni ići! E, tako”.
Činilo mi se tada kao da je preda mnom karta sveta, a da su okolna sela nekakvi kontinenti. Pomislio sam, koliko li je samo mudrosti stalo iznad tih vetrom raščešljanih obrva starog Nadaljčana koji me je uvodio u život. Život… čija je tajna uvek skrivena u detaljima.
U rukama mi se upravo nalaze žute korice antologijske knjige Žarka Vasiljevića „Srbadija, Vlasi, Švabe i nešto ruskih kneževa“. Ovaj sin putujućeg glumca iz južnog Banata, koji nema baš nijedan literarni razlog da se skloni pred jednim Kafkom, recimo, ispevao je i pesmu na strani koju sam nasumično otvorio. Nastala je u dahu, u trenu kada je ugledao proste žeteoce na jednom od bezbrojnih naših polja:
„… Toga dana bleštale su varnice sa velikog sunca
i kose su pevale himne
nad raskoši žuta žita,
u slavu Čoveka.
Toga dana odisla je zemlja mirisom Večnosti.
Sa vrha jedne travčice poleteo je zeleni skakavac u Sunce,
tice su rezale svoje zlatne spirale po dalekom azuru,
u visinama raspeti orao slutio je Boga.
A kroz zlatno klasje prošao je On.
I triput blagosloveno žito
I triput blagosloveni ljudi
I triput blagoslovene kose
Zapevaše:
Osana
Osana
Osana“.
Kako je to lepo kada te na vreme nauče da je svaka stopa oltar. A svaki korak pričest.
