Lalić – Ovde su čuda moguća
Na odlasku iz sela ponećete najlepše moguće osećanje – da se nalazite na pragu obnove i novog rađanja. Lalić, istina, ima tek trećinu od nekadašnjeg broja stanovnika, ali renesansa ovde upravo počinje
Pri dolasku u Lalić ništa nije nagoveštavalo da bismo se nečim trebali posebno iznenaditi. Bačko selo, ušoreno „na lenjir“. Čak je i nastajalo onako kao i sva druga. Još u 16. veku bilo je pomena o dvadesetak srpskih porodica u ovdašnjem ataru. Najezdom Turaka stanovništvo se razbežalo. Zvanično, selo postoji od 1759. godine. Dva leta kasnije formirana je prva opštinska uprava. Ostalo je zanavek zapisano… Godine 1761. rođen je Vasilije Štrbački, prvi „uteftereni“ Lalićan. Prvi venčani bio je Stevan Despotov. A onda su usledili talasi kolonizacije. Prvi Slovaci stigli su 1788. Druga, znatno veća grupa Slovaka stigla je 1780. iz Slovačke, okoline Tatri, i to iz Peštanske, Zvonjenske, Gemerske i Njitranjske županije. U selu se iz generacije u generaciju prenosi sećanje na dane kada su Slovaci kročili na ovu zemlju. U početku, naravno, nisu imali nikakve uslove za smeštaj. U domove su ih primali Srbi koji su tu stigli nešto ranije. Valjda zato, u Laliću u kojem „po pola“ žive Srbi i Slovaci, nikada, od kada je sveta i čoveka, nije zabeležen sukob na nacionalnoj osnovi. Ovde se to poštuje.
Lalić je najmanje selo u opštini Odžaci. Ima oko 1.100 stanovnika, a kroz vreme je znao imati i tri puta više. O tim „kadgod“ vremenima svedoči crkva posvećena Svetom velikomučeniku Dimitriju, koja ima 62 ikone. Po broju ikona, hram je treći u Vojvodini. A nema stalnog sveštenika, već po potrebi službe dolazi paroh iz Odžaka. Priču o istorijskim vremenima valja zaokružiti onim na šta su ovde posebno ponosni. Najpoznatija Lalićanka jeste velika umetnica Milka Grgurova, prema nepodeljenom mišljenju, naša najbolja glumica 19. veka. Tokom 40 godina duge karijere u Srpskom narodnom pozorištu i tek osnovanom Narodnom pozorištu u Beogradu, igrala je oko 400 uloga. Njeno ime danas nose ulice u Somboru, Novom sadu i Beogradu. U Laliću je rođen i Proka Jovkić, živopisna ličnost na prelomu dva veka. Poživeo je 28 godina i za to vreme stigao da ode u Ameriku, druguje sa Teslom i Pupinom, postane iskušenik u ondašnjem srpskom manastiru, pa bude narodni tribun, ratni dobrovoljac i pesnik koji će u istoriju ući pod pseudonimom Nestor Žučni. To ime danas nosi osnovna škola u Laliću.
I tu je priča, nažalost, onakva kakvu srećemo posvud. Škola ima 80 đaka, a nekada ih je bilo više od 300. Ipak, Lalić je živo mesto. Dobra polovina dece ostaje u selu, što se već može smatrati uspehom. Jedno vreme ovdašnji Slovaci porodično su odlazili u Slovačku, s idejom da tamo i ostanu. Sada ne samo što ima povratnika, već u selu živi i pet porodica „autohtonih“ Slovaka, koji su rešili da napuste rodnu Slovačku i nasele se u Laliću. Ljudi u selu tradicionalno se bave zemljoradnjom, poslednjih godina sve više povrtarstvom. S obzirom na to da je obližnji Ruski Krstur centar proizvodnje i prerade paprike, i ovde je konzumna paprika najpopularnija među povrtarima. Mesto ima ambulantu i apoteku koje rade svaki dan. Zapravo, ima sve što vam je za život svakodnevni neophodno. Jedino nema organizovanih autobuskih polazaka. Sve se rešava lično ili uz pomoć linijskog taksija. Cena povratne karte do 60 kilometara udaljenog Novog Sada je 2.000 dinara, što već predstavlja ozbiljnu stavku u kućnim budžetima. Ipak, na oko je vidljivo da ljudi sve više prepoznaju zemlju kao ozbiljan kapital s kojim treba računati. Nekada su se porodična imanja prodavala u bescenje a njihovi vlasnici hrlili su u gradove. Sada se situacija ozbiljno menja. Skoro da više nema seoskog gazdinstva u kojem zemlja nije obrađena. Čak je i mladim ljudima ona sve interesantnija kao oslonac za zaradu i buduću egzistenciju. Tim pre što i lokalna Zemljoradnička zadruga „Poljokop“ odlično funkcioniše. Nekako, posmatrajući sela poput Lalića, čini se da samo treba biti strpljiv. Umerena klima, dobra zemlja, kulturna atmosfera i relativna blizina grada garantuju pouzdanu sutrašnjicu. Ili, u najmanju ruku, moglo bi se reći – najgore je prošlo! I tu se vraćamo na našu uvodnu rečenicu. U njoj smo konstatovali kako: Pri dolasku u Lalić, ništa nije nagoveštavalo da bismo se nečim trebali posebno iznenaditi. E pa – iznenadili smo se. I to onim najdragocenijim. Pre svega velikim brojem kreativnih, preduzimljivih i zavičajno orijentisanih ljudi, koji su odlučili da svoj dom grade upravo ovde. Ovo je priča o njima.
OŽIVETI ŽIVOT
Ima li ičeg lepšeg od onoga kada u jednom selu naiđete na mladog čoveka koji vam kaže da želi da „oživi život“. Nenad Živanov jedan je od tih. Sav se ozari dok priča kako su Lalićani još 1905. godine pokrenuli pozorište, koje je između dva rata bilo u rangu s bilo kojom varoškom družinom. Još je njegov deda Radoje Živanov bio pisac i pozorišni reditelj. Posle rata, slavna prošlost staje pod skute KUD-a „Branislav Nušić“. Nenad je njegov predsednik već pet godina. Danas imaju folklornu, dramsku, pevačku i recitatorsku sekciju. Naš agilni domaćin naročito je ponosan na to što je Društvo iznedrilo nekoliko manifestacija: „Lalićke susrete“, „Mitrovdanske svečanosti“, „Kulturne dane Milke Grgurove“… I da! Selo jeste oživelo.
LETEĆE CARSTVO
E ovo stvarno treba videti! Milan Brkić je sa svoje tri godine dobio prvog goluba. Sa sedam je imao sopstvenog „lepezana“. Danas je jedan od najboljih golubara na svetu! Na evropskim takmičenjima osam puta je imao „Grande šampiona“. Jedini je ervopski sudija iz Srbije. Predsednik je nacionalne sudijske organizacije. Niko u Srbiji ne može da naruči prstenje za golubove osim njega. Njegovih 200 šampionskih golubova šepuri se u uslovima nekog kopaoničkog apartmana. Kako i ne bi, kada mu nije bilo teško da tri puta po goluba ode u Ameriku. Nakon 38 godina života u Švajcarskoj, sa svojom Marijom vratio se u rodni Lalić i ostvario dečački san. Stvorio je svoje „leteće carstvo“, kojem nema cene.
MAJČINO SRCE
Iako organizovano rade već 90 godina, Udruženje žena „Majčino srce“ kontinuirano je aktivno od 1995. godine. Predsednica Marka Mackova sa svojim članicama ugostila nas je u nekadašnjoj kući Tomaša Benke, koju su pretvorile u pravu etno-kuću. Uostalom o „Majčinom srcu“ i ne treba mnogo govoriti. Od Petrovca, Gložana, Kulpina, Selenče, Pivnica, Silbaša… sve do mesta Mošovci u Slovačkoj, nema ko za njih ne zna. Svojim vrednim radom sačuvale su istoriju i etnografiju svojih predaka. Najponosnije su na svoj „Nošnja bal“. Hajde što na njemu bude zabave i plesa, ali to je i ozbiljna kulturna manifestacija, na kojoj bude narodnih nošnji starijih od veka. Članice su Asocijacije slovačkih Udruženja žena. Naše dame – naklon do poda! A šta bi tek bilo da smo kolače probali. Nešto treba ostaviti i za drugi put.
TU SE NE SVRAĆA – VEĆ DOLAZI!
Bili smo u Laliću, pa kod Damjana Vučenova usput svratili. I to nam je velika greška. Kod Damjana se ne svraća – već „dolazi“, i to na čitav dan. Hajde što je on vedar, mlad i neverovatan domaćin. Nego što se iza skromnog naziva „Udruženje ljubitelja konja Šagija“ krije pravo malo čudo. Ljudi iz Beograda i Novog Sada sve češće dolaze u Lalić u školu jahanja ili samo na prisno druženje s njegove četiri rase konja. I naravno – magarcem, od kog se deca bez suza ne razdvajaju. Damjan je master inženjer poljoprivrede, ali je i to završio samo zbog konja. To mu je još i deda voleo – pa vole i on. U bliskoj budućnosti, biće ovde i nekoliko brvnara za odsedanje gostiju. Jahanje konja, dresura, druženje, domaći specijaliteti iz vlastite peći… pa ima li tu nešto da fali? A mi, eto, samo svratili…
