Lajanje
Kanda da kod nas ima većma oni’ što više ne volu neg’ što volu. Nije to navek tako bilo. Bilo je i ondak taki’ ko što su i ovi danaske, al se znalo kolko ih je i vodilo se računa o njima. Danas niko ne vodi računa ni o nama, a di bi još i o takim brigu vodili.
Sve je to očlo po očinu kad su počeli svi da imaju pravo glasa i mesto di mogu da divane o tom što misle da imadu pravo. Kadgod, kad je bilo reda zapravo, taj što je tako štogod ‘teo da divani, ko što ovi sad divane, moro ječerez toga da ide zdravo daleko. Em se umori dok ne dođe dotle, em se umori kad stigne. E, al još dok i ne stigne, vazda se, kažu, osvrćo da vidi imal koga da ga prati! I od tog se umorio. Kad taki, umoran i tvrdoglav da kaže šta je naumio, stigne tamo di se to kobojagi smelo, ondak je moro da iskopa rupu, da bude duboka kolko je njegov jed, da se sagne i da ne larma neg’ da brzo šapne šta je naumio i oma da zatrpa, da sarani svoj divan što se ne sme divaniti. Dok je bilo i reda i batina, bilo je i čestitog divana. I ondak je poneko zavrćo nosom, al su i njemu nos, uši, ruke i šiju zavrćali, pa je navek bila „skuplja dara nego mera”. Neko se ovajdio a neko pomodrio, moglo je da se bira.
Ondak je došla sloboda. Ej radosti, ko joj se radovo ne bi! I u toj slobodi je sve bilo slobodno, sem onog što se nije smelo. Nigdi nije pisalo šta se sve ne sme i nije red, al se znalo. Upamtio narod od ranije, kad još nije bilo tolko krtica i kad se znalo di je zemlja od njih izrivena, a di je friško iskopana da se sarani ono što ne sme da se divani. Bilo je to vreme kad su buvare bile pune buva i batina, kad se tamo nije leškarilo neg’ robijalo i prebijalo. Ni ondak se šuša nije bojala Boga, makar što je i njemu bilo ograničeno kretanje ode, kod nas. Ondak se šuša bojala batina. Batina je bila jedini proizvod koji je naša država uvozila. Sve smo imali i umeli da sami proizvedemo, jedino smo batinu uvozili iz raja. Nisam naišo nigdi da čujem koji je to majstor tamo gore pravio, al’ da je umo, svaka mu čast!
To se danaske ne sme, nije da se vlast boji, naopako! Tako je vremo došlo, laje ko šta stigne, ne bremza ni od koga, laju jedni na druge, laju na zvezde i svi laju sebe radi. Kadgod su samo kere lajale, al ni one nisu lajale radi sela već sebe radi. Te kere što su zdravo lajale bile su vezane na kratko i nisu smele da idu šorom i da laju. Take su il’ dobile šerpu na rep il’ su bile uštrojene. Štroje i danas te sa šora, al ih opet vrate.
Nadlajavanju nikad kraja, još od kad su nam uveli ove kompjutere, pootvarali prozore, forume, mejlove i komentare, niko više ne mora da drži usta otvorena. Danas narod laje stisnutih zuba da se ne bi neko setio onog o kerama. Kobojagi, niko nikog ujesti neće, mante se štrojenja. Danas se laje na sva zvona, sve nam zvoni u ušima. Kad opet budemo čuli normalno, biće kanda kasno. Porašće deca u lavežu, misliće da to tako treba i čuškaće se međusobno lancima, šipkama, bricama, bokserima. Ćušku nikad dobili nisu pa i ne znaju šta je to što se danas ne sme, a ovo drugo su već počeli.
Eto, volem što ste ovo pročitali do kraja a lanuli niste.
