Култура сећања – ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА
Написао је око 300 песама, међу којима неколико антологијских. Уз то и двадесетак новела и четири драме. А опет, за живота није објавио књигу. И како би, када је поживео само 24 године. Он Душан Васиљев, по којем се данас у родној Кикинди и Гимназија зове
Знате ли шта повезује песника Мирослава Антића, глумца Бранимира Брстину, астронаутичара Миливоја Југина, џез бубњара Бранислава Лалу Ковачева, новинара и публицисту Рашу Попова, театролога Јована Ћирилова… ? Верујем да претпостављате. Сви су рођени у Кикинди. Али једно смо име свесно прескочили. Име које нам се можда у животном и уметничком смислу чини најинтригантнијим.
Пада ли вам на памет о коме је реч?
Написао је око 300 песама, међу којима неколико антологијских. Уз то и двадесетак новела и четири драме. Говорио је мађарски, румунски, немачки, француски и руски језик. Свирао је клавир и виолину. Радио је и живео у Београду, Ковину, румунском Ченеју. Оженио се. Био је на фронту у Првом светском рату… Умео је и проживео, довољно тога да стане у два живота.
Шта мислите колико година је живео човек, који је све ово успео да уради: Рекло би се, без 70 никако. Одговор гласи – 24.
Зато, ако имате проблем са мотивацијом, са жељом и вољом, ако не знате шта би са данашњим даном, ако немате довољно самопоуздања да кренете у изазов о којем сањате… Когод да сте, сетите се Душана Васиљева! Песника кикиндског. Човека који је живот журно грабио великом банатском кутлачом.
Васиљев је 1900. године у Кикинди рођен. У њој је провео читаво детињство. У њој је сасвим млад и умро. Почива на Мелином гробљу. Као песник Васиљев је изашао на глас песмом „Човек пева после рата. Песма је објављена у часопису „Мисао“ 1920. године. И данас је по њој највише познат међу широм читалачком публиком. Она је изразила духовно расположење младих који, враћајући се из рата, своју стравичну визију европске ратне катастрофе суочавају са бесмислом прозаичне грађанске свакодневице у којој је требало започети нови живот. За живота није успео да објави књигу. А опет кикиндска Гимназија, као и многе улице и културне установе широм земље, данас носе његово име.
У својој чувеној „Кикинди“, Мика Антић је испевао: Под Кикиндом зелени се трава… Ту ми спава одваљена глава /обешена, па сабљом кошена / у пешкиру ко колач ношена… Из ровитог мозга штрика коло/ око цркве столећа од зла и злата. Одјахало небо као ајгир пô Банат /, па кида и гризе гриву иза врата. А из блата, са севера / у гаћама ветар тера / белог бога паорскога.
Ако би ико својим осећањем живота и талента, био способан да у ове стихове уметне своје, а да то нико не примети, био би то онај дечак од оца Косте и деде Кузмана, кујунџије кикиндског.
Онај Душан. Васиљев.
Ваљда зато, случајно или намерно, кикиндску главну улицу сече нешто што би се могло назвати његовом „алејом великана“. Од православне цркве, право изведена линија води до цветне стазе и споменика жртвама рата. Одмах иза њега, налази се песникова биста. Па Гимназија која носи његово име (и на којој скела наговештава неке будуће радове те нисмо могли сасвим да јој приђемо). Озрачје цркве, кикиндске главне улице, споменик жртвама рата, па песништву и на крају – Гимназија. Алеја Душана Васиљева. Људска… и вазда по мало банатска.
Текст: Нада Јокичић
Фото: Един Хоџић
Пројекат се суфинансира средствима из буџета Града Кикинда.
„ Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“
