Krušedol – Na putu, al’ ne usput!
Prestonica Fruške gore danas ima više priča nego stanovnika. Što je i logično. Tokom pet vekova priče su se neprekidno tkale, a ljudi su mahom odlazili… Mi smo se sreli sa onima koji nisu odustali
UMESTO UVODA
Znate li šta povezuje centar Beograda sa Surčinom, Vinčom, Kruševcem, Kraljevom, Nišom, Novim Sadom, Požarevcem, Sremskom Mitrovicom i Suboticom? Realno, ovo pitanje je u rangu onih „za milion dolara“. Čak i ozbiljno razmišljanje teško da bi vas dovelo do odgovora. A mi stojimo u njegovom „epicentru“ i razne nam misli padaju na pamet. Dakle, deset naših gradova povezuje to što – svi imaju Krušedolsku ulicu. I ne samo to. Krušedolski manastir nalazi se na kovanici od pet dinara. Sve to, naravno, nije slučajno. Krušedol bi se možda čak i u doslovnom smislu, pored još nekoliko kandidata, mogao proglasiti prestonicom Fruške gore.
Kada je, danas svetiteljka, mati Angelina Branković 1487. stigla u Srem, od ugledne porodice Jakšić dobila je zemljište, na kojem je u srcu sela Krušedol podigla ženski manastir. Danas je to crkva posvećena Sretenju Gospodnjem. Njen sin, despot Đorđe Branković, u monaštvu vladika Maksim, 1509. u neposrednoj blizini počeo je da diže muški manastir, koji je odmah počeo da dobija izuzetan značaj. Danas nam izgleda pomalo neverovatno da je manastir Krušedol u 17. veku u jednom trenutku imao 90 monaha i 12 staraca. Proslava 500 godina od njegovog osnivanja bila je događaj od nacionalnog značaja.
Što se nas tiče, dok hodamo kroz onih nekoliko krušedolskih sokaka, rekosmo u uvodu, razne nam misli padaju na pamet. Selo se nalazi na 19 kilometara od Novog Sada. Jedna malo veća, doduše podugačka krivina, deli ga od starog puta za Beograd. A opet… oči vas ne lažu. Prizor koji gledamo govori, koliko o samom selu, koliko i o nama. O našoj organizovanosti, strategiji, našim naravima i mentalitetu. I zaista, nešto se tu ne poklapa. Prestonica Fruške gore, koja odavno ima svoje ulice, novac i poštansku marku – nema nijedan dnevni autobus koji bi kroz nju prošao! Od nekadašnjih 1.800 stanovnika, danas teško da je ostalo njih 400. Deca u ovdašnju školu idu do četvrtog razreda, a onda ih put vodi u Maradik. Četrdesetak praznih seoskih kuća teško je ne primetiti. Nekadašnji mesar ovdašnji Steva Milošević Grlica i zemljak mu Velja Prodanović pričaju nam kako je ovde nekada vrvelo od života. Seoske igranke nisu bile bez stotinak mladih. Koliko do juče, kafana „Kod Baba Dare“ bila je kultno mesto. Danas je potrebno biti silno maštovit, pa ovako nešto zamisliti.
Selo se nalazi na manje od pola sata od centra Novog Sada ili, recimo, Inđije, a opet, po mnogo čemu izgleda kao da srpski despoti Brankovića, izlazeći iz njega na svojim konjima, nisu daleko odmakli! Sve češće javno izrečene priče o povratku na selo, o želji da se gradska buka, žamor i nervoza, zamene nečim bližim prirodi i spokoju, ovde padaju u vodu. Za razliku od obližnjih Čortanovaca, sa svojih nekoliko hiljada vikendaša, ovde čak ni toga nema. Nekada deo Opštine Sremski Karlovci, danas Opštine Irig, Krušedol nastavlja da živi svoj život pomalo izvan vremena i prostora. Svima na putu, a opet – nikome usput.
Na našu sreću, sreli smo se sa onima koji ne odustaju.
PRED OLTAROM
Kada si mlad, zaljubljen u ono što radiš, svršeni si karlovački bogoslov, studiraš teologiju a živiš na Fruškoj gori, onda ti život definitivno izgleda drugačije nego većini tvojih vršnjaka. Branislava Misirkića zatekli smo kako pomaže u radovima na seoskoj crkvi iz 16. veka. Da je bila nedelja, bio bi ispred oltara za pevnicom. Nakon liturgije poseli bi ga u auto, pa odvezli u Maradik ili manastir Staro Hopovo. Brane mu dođe nešto kao „rent a pojac”. Ima volju, zna znanje, a ovde su takvi kao hleb nasušni. Da je netipičan mladić, vidi se i po tome što sanja da završi najviše škole i – ostane u svom selu. Koliko takvih momaka znate? A njega bar imate gde da upoznate. Ako ništa drugo, nedeljom i praznikom ispred oltara neke od fruškogorskih svetinja. Dok ne dođe dan da u njega uđe.
ĐOLETOV KAS
Nekada je u selu važilo pravilo da svi imaju konje, a samo najbogatiji imaju i automobile. Danas je obrnuto. Auto ima baš svako, a konje samo oni imućniji. Dobro, Đorđe Dimitrijević verovatno i ne spada u takve. Ali konja uvek ima. Nekada i po desetak. O njima i sa njima zna sve. Pred nama je jahao po ovdašnjem bregu kao da umesto kajasa u rukama ima volan nekog moćnog terenca. Konj ga je, kao u nekoj cirkuskoj tački, slušao poput dobro dresiranog psa. Inače, Krušedol štošta nema, ali konjički klub ima. Klub „Ždralin“ dokaz je da iskrenom entuzijazmu prepreka nema. Uostalom, nama od Đoleta, za ovu tvrdnju, bolji dokaz i ne treba.
KOD KUĆE
Blizina industijskih zona u Inđiji i Rumi, problem s nezaposlenošću u Krušedolu čini manje fatalnim nego što je to slučaj u nekim drugim mestima. Ipak, činjenica da se u selu nalazi privatno preduzeće za proizvodnju transportnih traka, jedna ozbiljna špedicija, te farma koza, stvar uveliko čini prijatnijom. Potrebno je samo malo povezati stvari pa shvatiti da blizina velikih centara, a u okruženju, za vojvođanske prilike nesvakidašnje raskošne prirode, čine ovo mesto predodređenim za razne vidove zdrave proizvodnje. Mi smo posetili kozaru. Geografski gledano, ovi jarići zaista su kod kuće.
POZIV ZA IDEJU
Krušedol ne sanja o danima nekadašnje slave. Jasno im je da sve karte treba baciti na to da se trenutak sadašnji učini što prijatnijim. Pavle Misirkić je prvi čovek Mesne zajednice koja pored sela Krušedol obuhvata i Veliku Remetu. Objašnjava nam Pavle da je selo upravo dobilo modernu ambulantu, da se radi na tome da se voda iz, po mišljenju mnogih, najboljeg bunara na Fruškoj gori, dopremi do svih kuća. Osnovano je i Udruženje voćara, vinogradara, ratara i stočara, koje će uticati na unapređenje proizvodnje. Za sve im treba samo još malo više ljudi i pažnje. Možda u tom pravcu, razmišlja Pavle, ne bi bilo loše da i Krušedol, poput mnogih, dobije svoju manifestaciju oko koje bi se okupio narod. Ako imate dobru ideju šta bi to moglo biti – dobrodošli ste!
