Krčedin – Tajne panonskog ostrvceta

Kao pre 100 godina…

Krčedinska ada jeste rečno ostrvo u geografskom smislu, ali je i ostrvo netaknute prirode, lepote, divlji rezervat biljaka i životinja. Međutim, čovek preti da ga uništi

krcedin1 Nema tog čoveka koji u potpunosti poznaje tok Dunava i njegovo priobalje. Uvek se potkrade neka uvala, rukavac prikriven vrbacima ili možda ostrvce koje se izdiže iz vode samo u određenim vremenskim razmacima. Obale Dunava, kao uostalom i sama reka, nalikuju živom organizmu koji se neprestano menja. „Dva puta se u istu vodu ne može zagaziti“, rekao je Heraklit, misleći na život kao neprestanu promenu. Poznavanje reke izmiče i onima koji pored nje žive, kao i onima koji njome putuju: prvima se iz vida gubi celina, dok drugima zauvek ostaje nepoznato pomenuto obilje skrivenih mesta, tako karakterističnih za čitav tok Dunava. Jedno od takvih „skrivenih“ mesta je i Krčedinska ada – prirodni fenomen kojeg je tek čovek načinio neponovljivim.

Krčedinska ada je prirodno rečno ostrvo, nastalo u obuhvatu takozvanog koviljsko-petrovardinskog rita; povećeg parčeta netaknute zemlje koje je pod zaštitom države. Po svojoj površini spada u grupu najvećih dunavskih ada. Nalazi se odmah „preko puta“ Beške, ili ako ćemo preciznije, nalazi se u rukavcu koji se proteže naspram Krčedina.

Iako se o njoj dosta pisalo, malo ljudi je zaista kročilo na tlo tog panonskog ostrvceta. Razlog je i više nego prost. Da bi se stiglo na adu, neophodna je ili neverovatna umešnost plivanja ili, što je kudikamo jednostavnije, čamac. Možda je iznad svega najvažnije, pored sebe imati iskusnog vodiča koji tačno zna kako se i kada može najbolje stići do ade. Dunav je nepredvidiv i moćan, pa se neretko dešava da ada u potpunosti nestane pod površinom reke, pa dolazak na ovo ostrvo nije moguć. Međutim, ukoliko odlučite da na Krčedinsku adu pođete u društvu Borisa Paška, v.d. direktora Turističke organizacije Inđije, onda ste zaista u sigurnim rukama. Pošto poseduje čamac, upoznao je rečne struje, opasne i manje opasne, u ovom delu Dunava.

Tek kada se nađe nasred Dunava, čovek može na pravi način da oseti svu njegovu silinu, ali i neponovljivu draž koju je nemoguće uhvatiti s jedne od obala – ili je ona preko suviše daleko, ili se ona na kojoj se stoji nekako sakriva, podvlačeći se pod noge posmatraču. Ovako, ploveći središnjim tokom, putniku se sve pokazuje u harmoničnoj celini, otvarajući se u prizor koji bi zagolicao i najvećeg flegmatika. Sa jedne strane se ređaju šarene vikendice na obroncima Beške i Krčedina, dok se sa druge nadvija skoro netaknuta šuma krčedinsko – petrovaradinskog rita. Između – samo hladna dubina Dunava.

Da bi se stiglo do ade, neophodno je nekih dvadesetak minuta nizvodne plovidbe. Najpre se mora proći ispod „pre roka izgrađenog mosta kod Beške“, sve izbegavajući ogromne teretnjake koji na ovom potezu špartaju bez prestanka. Tek tada se ulazi u rečni rukavac. Tek tada se prizor menja iz korena. Međusobna udaljenost obala u rukavcu je jedva nekoliko metara, dok osećaju teskobe dodatno doprinosi mnogobrojno rastinje, iz kojeg svakog časa izleću kormorani, čaplje i rode. Atmosfera poput one iz filmova sa tematikom Vijetnamskog rata. Nije retkost ni da se u daljini naslute ljudski obrisi, koji u trenutku nestanu u priobalskom rastinju. Na to se unapred treba pripremiti, jer je ovaj kraj, kako nam je objasnio Boris Paško, prepun ribokradica i švercera naftom. Tek toliko da analogija sa Vijatnamom dobije na ubedljivosti.

krcedin2 – Krčedinsku adu čini ostrvo od pet kilometara dužine i tri kilometra širine, a njena suva površina varira u zavisnosti od vodostaja Dunava. Leti je praktično biciklom moguće doći do nje, a ima i perioda kada je njen najveći deo pod vodom. Oduvek su ljudi iz okolnih mesta ovde prebacivali stoku kako bi je uzgajali na što prirodniji način, a u periodu kada voda nadolazi, velikim skelama su ih prebacivali kućama. Adu posećuju i mnoge divlje životinje, koje leti dovde preplivaju, tako da je moguće pronaći divlje svinje i jelene, ali i divlje patke koje se love jednom godišnje. Takođe, ada je jedno od najvećih mrestilišta šarana u Evropi, jer nadošla voda stvara idealnu sredinu za polaganje ikre. Osim toga, okolna voda je prepuna štuka i babuški. Rečju, Krčedinska ada je idealan kandidat za rezervat prirode, u kojem ljudsku intervenciju treba smanjiti na minimum – u dahu objašnjava Boris, dok čamcem pristajemo na obalu.

Potvrdu onoga o čemu je Boris pričao dobili smo tek kada smo rukama razgrnuli žbunje koje nam je zaklanjalo pogled. Pred našim očima se ukazao zaista nesvakidašnji prizor. Na ogromnom proplanku, ispresecanom minijaturnim jezerima, nekoliko stotina konja sa ždrebadima, nesmetano trčkara okolo, češkajući se i pozdravljajući vlažnim njuškama. U njihovoj neposrednoj blizini pasu krave s teladima, dok nas pedesetak magaraca raznoraznih boja gleda ogromnim očima i znatiželjno striže ušima. Između njih se lenjo šetkaju neobične životinje, za koje smo tek kasnije saznali da predstavljaju podolsko goveče – staru vrstu koja se donedavno nalazila pred izumiranjem. U vazduhu potpuni mir, narušen jedino oglašavanjem životinja i zvukom zvona prikačenih na fino podgojene krave.

U principu, Krčedinska ada predstavlja ogromnu prirodnu štalu pod otvorenim nebom, u koju okolni seljaci doteruju svoju stoku radi obilne ispaše. Tako je bilo decenijama unazad, tako je i danas. O svima njima se brine nekoliko profesionalnih stočara, za šta dobijaju simboličnu nadoknadu. Kako su nam sami rekli, jedno od najcenjenijih dobara je benzin za čamce – prevozno sredstvo bez kojeg se ne može normalno funkcionisati na adi.

Predsednik stočara ovog kraja, stasiti Zoran Kunić iz Kovilja, ovim poslom se bavi otkad zna za sebe, nastavljajući tradiciju koju su započeli njegov deda i otac. Kako nam je objasnio, stoku ovde doteruju privatna lica iz Kovilja, Gardinovaca, Šajkaša, Čortanovaca, Krčedina i Slankamena, o kojima se on i još nekolicina entuzijasta brinu tokom njihovog boravka na adi. Nekih tristotinak dana u godini, kaže Zoran. Radno vreme im je neodređeno, a trenutke odmora provode u improvizovanom dvorištu koje liči na imanje Robinzona Krusoa, s tom razlikom što umesto brvanare, imaju mobilnu prikolicu. I domaće vino, naravno.

Nekada se ovde – objašnjava nam Zoran – napasalo preko 1.000 grla stoke. Danas je ta brojka upola manja, a čini je oko 300 krava, 200 konja, 50 balkanskih magaraca i desetak podolskih govečadi koje država subvencioniše sa 40.000 dinara po komadu. Ovde treba spomenuti i dvadesetak mangulica, autohtonu vrstu svinja, za čije se meso priča da poseduje izuzetno nizak procenat masti. Zoran i ekipa su ih nabavili iz Zasavice sa namerom da zapate što veći broj i očuvaju ih od izumiranja.

– Već petu godinu zaredom konji ne odlaze odavde, a kada voda nadođe do kritične granice, stoku prebacujemo skelom na sigurnija mesta. Životinje se hrane na potpuno prirodan način, bez ikakvih koncentrata i hemijskih preparata. Tu i mlade donose na svet. Jednostavno, ovde su uslovi kao pre nekoliko stotina godina – kaže Zoran Kunić, koji preživaljava tako šta i sam ovde napasa nekoliko grla namenjenih prodaji. Ipak, ne žali se. Kaže da mu ljubav prema prirodi i ovom poslu ne dozvoljavaju da digne ruke i napusti adu. Slično je i sa njegovim kolegama.

Međutim, ni u ovom prirodnom raju ne vlada harmonija. Kao i u većini slučajeva kod nas, i oko Krčedinske ade se vode žučne rasprave oko toga kako bi ona trebala da izgleda i koja bi joj bila osnovna namena. Suština celokupne problematike nalazi se u sukobu različitih interesa, 200 vrsta ptica: Takođe, ada je prirodno staniše za više od 200 ptičijih vrsta: kormorani, crne rode, divlje patke, sove ušare, golub grivaš, samo su neki od stanovnika ovog dunavskog ostrva.koji svoju moć vuku iz različitih vlasničkih prava. Ada je rasparčana na „neprijateljske“ delove, od kojih je jedan u vlasništvu zemljoradničkih zadruga iz Beške i Krčedina, drugi opštine Titel, dok treći pripada fizičkim licima. Problem je nastao od kada je zadružni deo u zakup uzelo Javno preduzeće „Vojvodinašume“, koje od Krčedinske ade želi da naparavi „pluća“ ovog dela Vojvodine. U tu svrhu je i zasađen veliki broj stabala vrbe i topole. Međutim, stočarima se ovo nikako ne sviđa, baš kao „šumarima“ stočari. Zbog toga je i razvučena bodljikava žica.

– Osamdesetih godina je bez ikakvog tendera zadružni deo uzela nekadašnja firma „Matroz“, koja je ovde posadila topole. S obzirom na to da je namena ade promenjena – od pašnjaka u površinu s šumom – gazdovanje nad njom preuzelo je JP „Vojvodinašume“, koje je i postavilo bodljikavu žicu na jednom delu. Takođe, deo prirodnog staništa šarana je uništen, jer su topole koje su tu zasađene tretirane opasnim otrovom „totalom“. Ne samo da su pašnjaci umanjeni sadnjom drveća, već je i bodljikava žica postala nepremostiva prepreka za divljač koja ovuda prirodno migrira i koja se masovno davi ukoliko voda iznenada naraste. Kao da nikog ovde nije briga za prirodu i jedinstvenu lepotu Krčedinske ade – kaže Zoran Kunić.

S druge strane, „šumari“ tvrde kako stočari, tačnije njihova stoka, prave nenadokandivu štetu drvnom potencijalu. Naime, oni optužuju drugu stranu da su dozvolili konjima da unište zasade mlade topole u visini od 1,5 miliona nekadašnjih maraka.

Međusobna optuživanja ne prestaju. Kao da niko ne uviđa da najviše štete od ovog prepucavanja trpi upravo Krčedinska ada – „poslednja oaza“, kako stoji na tabli koju su ispisali Zoran i kolege