Koviljska zečija mast
Kadgod je narod leti išo bos, velika je sirotinja bio. Najgore je prolazila dečurlija. Nije zato što niko za nji mario nije, neg zato što su cipele bile zdravo skupe. A dečurlija, em ih brzo pocakaju, em im noga brzo raste. Ajd što ih čas posla pocakaju, neka ih, mladi su pa noge idu brže od pameti. E, al što i noge rastu brže od pameti, tu je muka.
Klamćale su tako te nove cipele bar dve godine na dečijim nogama, al samo u svečanim prilikama. Običnim danima dečurlija je bila bosonogana na šoru, a cipelama je bilo mesto unutra u kući. Konačile su u svojoj kutiji, namazane. Te cipele ništa nije moglo da iznenadi u to doba, navek su bile spremne za svečanu priliku.
Bose noge su furtom fasovale neki trn. Trn ko trn, u to doba se niko zbog tog jedio nije. Časkom se ubode i časkom prođe. Za trnje je kadgod najbolja bila zečija mast. Di se zabo trn, namaže se sa zečijom mašću i kad se deran zajutra probudi, trn sam izašo. Jačeg leka od zečije masti nije bilo. Nije ni trebalo.
Koviljčani su se u tim njinim lagarijama takmičili kod Lake u berbernici, tamo im je bio i taj njin Klub Kalambura. Dođu da čuju šta ima novo, berbernica je navek bila brža od radija, tu se najpre čulo šta je digod bilo. Ondak počnu da se nadlaguju, ko ume bolje i masnije da slaže, al da ne trepće i da ostane ozbiljan u licu. Jedared tako jedan divanio kako mu se otkačio kabo sa soje od đerma i upo u bunar. Bunar bio zdravo dubok i patio se on ceo dan da štranjkama i šticama dovati kabo, al džabe. Ondak se setio – kad je ušo u vajat da skine par kobasica za večeru i kad je vidio da ima i zečije masti, tamo na ladnom! Uzo malko te masti, namazo sek, večero i lego da spava. Zajutra, kad se probudio i meto šešir da izađe u avliju, imo je šta i da vidi. Taka je dobra ta zečija mast da je kabo sam izašo iz bunara. Izvukla ga mast.
Al bez zavitlancije, od zečije masti za trnje ništa bolje nema. Al ako trn nije redovan, ondak tu ni mast ne vredi. Ima svakojakog trnja i bodlji. Od svega nam je osto još po koji kovrtanj palamide, tamo di špecija protiv korova ne uvati dobro. Palamida najmekše trnje ima, al je sitno i pogano, pa ga je teško povaditi s običnom iglom, ako nema zečije masti. Dikice još ima po di koja, najviše je još ima kod Mileta i Paje na Krčedinskoj adi. Rasađivo je Paja da je spase, da je ne istrebe špecije. Ko zna da l bi je i sačuvali ode u našem kraju da nije Paja bio budan. I ona bi očla po očinu. E, dikica ima bodlje, al zapravo. Te njene bodlje se još izdaleka vide, zato je niko i ne dira, ni sermija ni ljudi. Časkom ubode i otkrja se, pa taj otkrjani trn ostane u nogi. Njega je već lakše iščupati, nije tako mekan ko palamidin. Bose noge su najvećma stradale od ta dva trna.
Kadgod, kad je počo turizam na moru i kad su javili da je tamo lepo i dobro za zdravlje, ondak je Crveni krst slao dečurliju da im bude ko što su javili s mora. Svi ti što su bili žgoljavi i pili riblje ulje da imaju jake kosti i bolji apetit bili su i kandidati da idu na more. Nekima je more godilo a nekima baš i nije. Najgore je bilo onima što su stali na ježa čim su zagazili u plićak. Otac ga njegov, koji andrak tu radi, ježevi se kod nas sakrivaju digod u budžak i idu samo noćom. Ovi njini ni ne liče na ježa, nit imadu noge, nit glavu nit idu okolo da vataju zmije i plaše pacove. Samo stoje u plićaku, zalepljeni na kamen, i vrebaju žgoljave bose noge da nauče dečurliju da i u rasolu mož svašta da bude. Ode kod nas bude jedan-dva trna, tri u vr’ glave. Al tamo u plićaku od ti njini ježeva bude bodlji ko na keri buva. Ćopo je taj što je nagazio na ježa bar nedelj dana. Sreća da se ondak na more išlo na tri nedelje.
