KOVAČICA – PUTEM KOJIM TREBA IĆI
Priča o naivnom slikarstvu u Kovačici i Padini bila bi nepotpuna bez zbirke “Uramljene uspomene” Jana Čeha, koji je sebi u zadatak stavio da ovaj samonikli fenomen objasni i predstavi na najbolji način.
Kao da je sa naših usana pročitao pitanje, Jano Čeh je ne čekajući da mu ga zaista postavimo, krenuo sa odgovorom.
-Na pravoj ste adresi. Uostalom, kada se dođe u Kovačicu, ide se ustaljenim redom. Ode se u Galeriju naivne umetnosti, kod graditelja violina Jana Nemečeka, pa dođe kod mene. Nekada se turistima ponudi poseta Evangelističkoj crkvi i rodnoj kući Martina Jonaša. Pravo da vam kažem, nikada mi nije teško. Uživam da pričam gostima o svojoj zbirci i o tome kako je sve zaista nastalo, objasnio nam je Jano čim smo kročili na vrata njegove zbirke.
Zapravo osim Galerije, ni na jednom drugom mestu nećete čuti kompletniju priču o nastanku fenomena naivnog slikarstva, od one koju ćete ovde dobiti. Sve je potpuno logično. Jano Čeh je bio dugogodišnji direktor ovdašnjeg Doma kulture. Jednom prilikom, njegov prijatelj Martin Jonaš zamolio ga je da mu otvori izložbu u Beogradu. Tako je došao do prve dve slike. Danas ih
ima 130. Od njih čak 28 je upravo Jonaševih. Ali tu je i 20 dela Zuzane Halupove, pa isto toliko onih koje je potpisao Jan Knjazovic.
-Ljudi greše kada krenu nekritički da nabrajaju ovdašnje slikare, od osnivača pokreta Martina Paluške do danas. S obzirom da je sve počelo još pre Drugog svetskog rata, sada je to već impozantan broj umetnika. Ali tako nećete dobiti pravi uvid, tvrdi nam Čeh. – Moramo razlikovati prvu generaciju slikara u kojoj su bili Jonaš, Knjazovic, Paluška… od onoga što će doći posle. Oni su zaista iz duše slikali s onim što su imali, onako kako su znali. A znali su malo ili gotovo ništa. Bili su to prosti seljaci, koji su sa nekoliko razreda škole, čitav život obavljali grube seoske poslove. S obzirom da nisu imali nikoga ispred sebe, baš kao ni nekoga ko bi ih savetovao, krenuli su da traže svoj likovni izraz. Radili su u tišini, gotovo skrivajući se od okoline. Ispostavilo se da će se sticaj svih ovih okolnosti pokazati dobitnom kombinacijom.
Onda su se zbila dva momenta koja su sve pokrenula. Najpre je 1952. organizovana velika proslava povodom vek i po od dolaska Slovaka u ove krajeve. Program je trebalo popuniti nečim autentičnim. Naivno slikarstvo od tog momenta ugledalo je svetlost dana. I možda bi sve ostalo na nivou atrakcije ograničenog umetničkog dometa, da nije bilo Zuzane Halupove,
koju je sudbina odabrala da naivnim slikarima iz Kovačice otvori vrata u svet. Za platna skromnih umetnika, koji o tehnici profesionalnog slikarstva jedva da su nešto i znali, počeli su da se otimaju holivudski glumci, državnici, svetski poznati sportisti… Slike iz Kovačice ušle su u palatu Ujedinjenih nacija u Njujorku.
Na ovom mestu vraćamo se na Jana Čeha koji kaže da je oduvek osećao kako ima misiju da u sva ta dešavanja uvede neki red. Otvaranjem stalne zbirke pod nazivom „Uramljene uspomene“ 1916. godine u tome je konačno uspeo. Sva platna su ciljano odabrana i reprezentativna za svakog autora ponaosob. Pored najvećih slikara za koje sada već svi znamo, delima su predstavljeni i sjajni slikari iz Padine: Mihal Povolni, Jano Husarik, Jan Bačur. Pa žene koje su činile neizostavan deo čitavog fenomena: Alžbeta Čižikova, Eva Husarikova, Zuzana Vereska, Ana Knjazovic. Naš domaćin naročito insistira na generacijskom razvrstavanju. Posle osnivača, stigla je druga generacija u kojoj su: Jano Glozik, Pavel Hajko, Pavel Cicka, Martin Marko. Svi se oni nalazei u zbirci Jana Čeha sa svojim najuspelijim radovima.
-Najviše sam vezan za prvu generaciju slikara, koju su činili neškolovani, vredni i dobrodušni seljaci. To je bila iskrena grupa samoukih umetnika koja je stvorila „kanon“. Na njih se nadovezala grupa nastavljača koji su spred sebe sada već imali jasne uzore. Naravno, ne potcenjujem ja ni današnje umetnike ali nam mora biti jasno da su oni u po malo nezahvalnoj poziciji. S
jedne strane, velik deo njih je školovan i upoznat sa svim tajnama zanata. A opet jasno im je šta se od njih očekuje. Izborom tema, kompozicija, motiva… moraju da se naslanjaju na kolektivnu predstavu o naivnom slikarstvu. To neminovno uvodi u izvesnu uniformnost i ponavljanje. Posebna priča su autori koji za tačno određenu publiku slikaju komercijalna platna bez ikakve želje za istinskim umetničkim izrazom. Njih kod mene nema, uverava nas Jano Čeh.
Udruženje umetnika i ljubitelja umetnosti „KOVART“ i zbirka „Uramljene uspomene“ na adresi u Ulici Ive Lole Ribara u Kovačici, nepogrešivo će vas uvesti u jedan svet za kojeg ste sigurno čuli – ali sasvim sigurno niste o njemu sve znali. Ovo je prilika da vašu priču kompletirate. Uostalom, lepo je Jano rekao još u uvodu priče: ja sam uvek raspoložen.
Izvod:
Moramo razlikovati prvu generaciju slikara u kojoj su bili Jonaš, Knjazovic, Paluška… od onoga što će doći posle. Oni su zaista iz duše slikali s onim što su imali, onako kako su znali. A znali su malo ili gotovo ništa.
