Kofer i papirni zmaj
Među onih jedva desetak fotografija naših roditelja, obavezno je bar nekoliko bilo za kafanskim stolom. Za razliku od današnjih fotografija, koje retuširate još u trenutku dok nastaju, sklanjajući svaki suvišan detalj, birajući pozadinu, izraz lica i ljude u kadru, slike nastale u vreme kada se fotografisalo retko, najčešće samo u svečanim prilikama, morale su biti što autentičnije. Na stolu, prekrivenim belim čaršavom, stajala je pepeljara sa pikavcima, pepelom, celofanom nemarno i žurno skinutim sa kutije cigareta. Rukave sakoa, belih košulja i svečanih ženskih bluza zaklanjale su providne, braon i zelene flaše, bez ikakvog reda razmeštene po stolu. Između njih kadar su punili upaljači, ženske torbice, istovremeno svečane i skromne u svojoj jednostavnosti. Moja mama je, bez izuzetka, na svim fotografijama imala besprekornu frizuru i gledala u objektiv. Ne znam da li se i na jednoj slici vidi njen profil. Najčešće u blejzeru, sa ukrasnom kopčom na rubovima revera. U izrazu lica čitao joj se ponos, radost trenutka i neka setna pitomina Slavonije. Etalon ženske lepote, od onog trenutka kada ju je sa 16 godina ugledala u osiječkom kinu „Papuk“, bila joj je Sarita Montijel, španska glumica, najpoznatija kao „prodavačica ljubičica“. Mama teško skriva osećaj trijumfa što ju je doveo pred foto-aparat, koji će za samo tren čitav prizor poslati u večnost. Tata pored nje sedi, kao da nije iz istog kadra. Uglavnom mu je jedna ruka položena na sto a drugom gladi lice. Kao da skriva pogled u strahu da će biti raskrinkana njegova želja da tog trenutka, umesto za kafanskim stolom, bude negde gde će biti ostavljen na miru. Ipak, vidi se da mu je na neki način drago što se pored njega nalazi žena poput mame. Ali bez obzira na sve, jasno je da čitav događaj shvata kao nešto poput obaveze.
Lično sam bezbroj puta u rukama držao slične fotografije. I uvek bih, u trenutku dok sliku odlažem pored sebe, slutio isto. Imao sam osećaj da su nam roditelji ostajali dužni. Zar je to sve što su sebi umeli da ponude? Gde su tu osećanja? Pri tome, nisu oni krivi. Radili su najbolje od onoga za šta su bili sposobni. Uostalom, u knjizi „Andrićev azbučnik“, među više od stotinak pojmova kojima je posvećeno po nekoliko odlomaka iz dela velikog pisca, „osećanju“ je posvećeno ukupno deset redova, kroz jedan odlomak iz „Ex ponta“. Opasnost, opravdanje, optimizam, orijentalac, osetljivost… i onda nakon što se probijete kroz šumu pojmova i ispisanih stranica, stignete do nekoliko redova posvećenih osećanju. Verovatno da smo kroz vreme, u generacijama koje su se taložile jedna na drugu, u želji da unapred osujetimo strah, bol, razočaranje… odsecali sebe od sveta osećanja. A on je kao klatno. Ako ga na jednoj strani prikratite za strah, na drugoj ste ga odsekli za radost. Dok o ovome razmišljam, pada mi na pamet kako su nam naši roditelji beskrajan broj puta govorili kako i koliko slojevito treba da se obučemo. Da se utoplimo, da ne izlazimo na ulicu sveže oprane kose. Da se klonimo promaje, da ne sedimo na hladnom. A koliko puta su nam rekli o čemu treba da vodimo računa kada jednog dana budemo pravili porodicu? O tome kako ćemo prepoznati da li onog do sebe trpimo, podnosimo, sa njim saučestvujemo, partnerski delamo ili ga volimo! To su pet nijansi. Pet nijansi od kojih će zavisiti čitav naš život. Šta ste o tome naučili od roditelja? Zašto je lekcija o toplim čarapama bila važnija od ove?
Skoro sam shvatio da sam godine proveo tako što sam danima lutao ulicama i mimoilazio se s prolaznicima, u nekom magnovenju u kom kao da snimam sopstveni film, bez osećaja da su oni zaista živi. Poput nekih statista koje je neko poslao meni u susret, samo da bih imao utisak da se život i dalje odvija. Voleo sam taj osećaj u kom kao da bih uspeo da zaustavim vreme, u kom stojim i ne pomera se ništa osim ljudi koji prolaze pored mene. Neopisivo zadovoljstvo posmatranja detalja i nebitnih stvari, kojima, poput nekog reditelja, dajem atribute drame i napetosti. Pored mene su dete koje usred prepune ulice pušta zmaja, čovek koji nekog čeka i neprekidno se osvrće, devojka koja prevelik kofer pokušava da podigne na prvu stepenicu pre ulaza u zgradu. Udahnem njen lik. U tih deset sekundi, koliko su se u večnosti sudarili naši životi, postaće mi sagovornik, ljubavnica, prijatelj…
A možda bi sve bilo drugačije da je moj otac bar na jednoj od onih slika zagrlio majku. Da se okrenuo prema njoj i u svoj pogled generacijama navikavan na beskraj bačke ravnice primio blesak zenica, koji je imala ona koja je detinjstvo provodila za letnjeg sunca gledajući u Dravu.
Možda bih tada i ja rekao onom dečaku koji je puštao zmaja niz Dunavsku ulicu da priđe devojci i zamoli je da joj ga pridrži. Ja bih joj za to vreme uneo kofer. Bilo bi to popodne, kog bismo se sve troje sećali.
