Kereće doba, prošlo i buduće
Odavno su drugačije kere ode kod nas. I preko u Banatu se mlogo promenilo u vezi njih. U Sremu se još malko drže, al’ sve manje i njini vitlaju okolo.
Još onomad su u Banatu postojale samo kere, muška kera i ženska kera. Naši su držali i kera i keru, Sremci su imali keretine, naročito Fruškogorci. Trbalo se braniti i čuvati od lopova na dve i četir noge. Mloge kere su i u pesmama opevane: „Uješće te naša kera, šarena i bela…“ „Svaki momak u selu, vodi svoju džukelu, sad idedu da se infujedu (pelcujedu) šalaaaaj…“ Pevalo se o kerama u šalajkama i bećarcima. Nismo mi drekali u pesmama ko Rusi, kad im je kera oštenila sedam štenadi pa gazda sve pobaco, nije mu trebalo. Onda se Jesenjin latio olovke pa pesmu napiso, al’ tako je sročio da i danas kad kogod čita glasno, svi oko njega dreče.
Izgubili se i običaji s kerovima, popustila i discipnina, sve je manje onih na lancu, a sve više se danas drže u naručju i na nedrima, di su nekad deca bila. Kadgod, kad smo imali više dece neg kerova u šoru, bilo je drukčije. Deca su bila na sokaku, a kerovi u avliji. Taki je propis bio za kere i sloboda za dečurliju. I pisano i nepisano pravilo. Još pre partizana i njinog prekog suda postojo je taki sud za kere. Ako zgreši, sudilo se oma. Il’ su štrojili il’ je bila šerpa o rep. Bilo je brica u svakom džepu, za različite namene, i nijedna tupa bila nije. Znali su to i prznice i keretine, radila je brica i za jedne i za druge. Eno je Goca iz Pančeva onomad i knjigu o tom napisala, sve lepo piše u „Sevadu brise banatske“. Ima tamo i tarifa, kako se pazarilo bricom i čerez čega. Još od kad se to izgubilo, ostalo samo da se piše i peva o tim vremenima. Više ni u gazdačkim čuvarnim kućama nema stare šerpe, krpljena bar triput pa ostavljene, da čeka red. Onaj drugi red kad se ne poštuje, onda kera dobije šerpu o rep, pa je najure kroz kapiju i ta se više kući ne vraća. Tandrče šerpenja za njom samo tako. I svi su znali da je zgrešila i niko je branio nije. Jedino su oni stari švaleri, onako prećutno i u sebi, razumevali one uštrojene kerove što su išli kroz baštu i pravili staze di je posejano. Nisu bili vešti da zavaraju trag ko ovi što nose štucovane brkove.
Divanio mi onomad Paja iz Kovilja kako se on snašo kad je bio na godišnjem odmoru i kad je imo mlogo vremena da misli, a malo šerpenja da koristi. Onda se setio plastičnih flaša i šodera, pa u flašu mete malko kamenčića, ko onih za praćku, zavrne zapušač i to je bilo umesto šerpenje. Kaže da je bilo i bolje i glasnije, em je lakše, em jače tandrče i kere brže begaju.
Nema više toga, al’ nema ni oni stari imena. Di danas može da se čuje da se ker zove Madar il Bojtar, Cule il’ Ribica? Retko i daleko od puta još ponegdi ima, do tog mesta još nije stigo ni novi zakon ni običaji novi.
Danas su kerovi psi, nema ih ni u prekoru koji je bio mekana psovka „ker ga njegov“, „ker te dečiji“, il’ kako god je već bila prilika. Dobile su kere i novi smeštaj. Kad je kogod video još da ima negdi podslamaša il’ bundaša? Kere su danas kućni ljubimci, imaju stanarsko pravo, članovi su porodice, ravnopravni s ukućanima, spavaju s njima i oni s njima, pomešano jedni s drugima. I buve su pobegle od kerova, još samo u izbledelom starom stripu postoji „vreća buva“ kao sinonim za kera.
I rase se promenile, bilo je i kod kerova diskriminacije, kanda. Sad neke moderne rase dominiraju u svetu kućnih ljubimaca. Iščezavaju oni koji se linjaju, koji ne prate modne trendove, ne oblače se kad izlaze u šetnju i da piške i kake na ulicu, ne peru šapice kad ulaze u stan.
Budućnost je u kupatilima i toaletima za kućne ljubimce. Em neće zapišavati dečija igrališta, em će imati svoj intimni kutak, em ih niko neće gledati onako tužne i usamljene kad pogledom traže vlasnika koji nosi njihovu kaku u kontejner ili kantu, ako mu je bliža.
Kažu da će za koju godinu biti i to, al’ ko se prvi seti, taj će da zaradi velike novce od patenta i renoviranja starih kupatila. Čujem, onako u poverenju, da je sramota i ružno što je obavezno da se čipuju psi. Da se zna koji je čiji i ko mu je gazda. Nije to baš human način, al’ za sad drugog načina nema. Ima tetovaža, radi se i to, al’ tetoviraju uho, to se baš i ne vidi na psima. Na ljudima se to vidi i lepše i bolje. Tu smo jednaki s Bubicama, Mrvicama, Srećicama i Dušicama. Možda ćemo se solidarisati i s tim čipovanjima, da kerovi ne pate i da vide da ni to nije strašno ko što se danas misli.
