KATOLIČKA PORTA
Narode pamtimo po ljudima. Državu po gradovima. Gradove po trgovima. Recimo, čitava Grčka samo je plodna bašta na kojoj je uzrela Atina. A sve što je u njoj ikada valjalo, prošlo je trgovima Omonija i Sintagma. I tako u beskraj. Tako je i s nama. Vojvođanski trgovi su poput izvrnutog dlana u rukama Ciganke. Na njima se vidi i od čega smo bolovali i šta smo mogli a nismo, kada smo ratovali a kada voleli… Sve što jesmo, takvi kakvi jesmo, uvek na razmeđi civlizacija. I zato ih valjda i volimo. Do mere da imamo sklonost da svako ulično proširenje nazovemo „trgom“. U većini vojvođanskih gradova imate ih po desetak. A stvari nisu baš tako jednostavne…
U principu, svi naši trgovi u početku su bili neka vrsta pijace. U zavisnosti od robe koja se na njima prodavala zvali su se (a mnogi se još uvek tako zovu): Riblji, Žitni, Povrtarski… U gradovima koji su se spontano razvijali, poput Subotice ili Vršca, imamo „grupne trgove“, više malih koji se sklapaju u jedinstven gradski prostor. Opet, pojedini trgovi su svojom veličinom primereniji nekoj metropoli. Upravo njihova širina (u Pančevu ili Senti, recimo) dokaz je da su služili za to da se na njima u najkraćem roku postroji vojska. Lepe trgove, upakovane u savršen pravougaonik, imaju i tako mala mesta poput Plandišta ili Kovačice.
A opet, među svima njima, postoji jedan drugačiji. Neki kažu i „jedini“.
Urbanista koji se najpomnije u nas bavio trgovima, Bojan Tepavčević, tvrdi da je, u renesansnom smislu (a to je evropski etalon), jedini pravi trg u Vojvodini – novosadska Katolička porta. Samo u njoj imate osećaj da se nalazite u sređenom, zatvorenom, građanskom salonu. Već trg u Sremskim Karlovcima, na kom se ostvaruje savršena ravnoteža profanog i sakralnog (Gimnazija i Bogoslovija, odnosno Vladičin dvor i zgrada Opštine), predstavlja osnovu za sasvim drugu priču.
Porta je tolika, koliko za minut da je prehodaš. Na početku, Crkva imena Marijina, koju obožavamo da zovemo „katedralom“. Iako su nam, svima ponaosob, stotinu puta rekli da je katedrala u Subotici, a da je ovo, iako najveća novosadska, ipak samo „crkva“. Na drugom kraju trga je zgrada Plebanije. Tiha i neupadljiva, podignuta još 1808, možda je i najstarija, suštinski neizmenjena zgrada u gradu. Upravo, dok smo se još zvali Petrovaradinski šanac, i bili pod upravom županije Bač–Bodrog, županijska uprava je ovu veliku parcelu dodelila rimokatoličkoj crkvenoj opštini, za crkvu, župni dom i groblje. Na planu grada iz 1795. vidi se da se na mestu katoličke porte nalazilo groblje, a župni dom je na istom mestu gde je i danas. S dvorišne strane Plebanije nekada se pružao vrt, sve do Trifkovićevog trga.
Kada u velikim gradovima poželite mir, ili trenutak u kom ćete se povezati sami sa sobom, odete u park ili na reku. Mi smo među retkima koji čak i tada – mogu da odu na trg. Zapravo, „portu“ sam uvek doživljavao kao veliku privilegiju nas Novosađana. Kao intiman, građanski salon, koji pripada svakom od nas. Pomalo skriven od očiju užurbanih prolaznika što špartaju duž Zmaj Jovine, uprkos opštem metežu, uvek uspeva da ostane nekako ličan.
Svačiji.
A opet, uvek samo naš.
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
