Kao svici u noći
Netačno pevaju kako umiru stare kafane. U svakom od nas, medjutim, tiho pamti jedan Prust, mareći njihove mirise, tajne, svetlosti subotnje.
Milan Konjović mi se vajkao kako ne pamti fasade kuća pored kojih, takoreći svakodnevno prolazi. I lica žena sa kojima je spavao.
Možda je reč o još jednoj uvrnutosti našeg velikog koloriste koji je, inače, sanjao crno belo. A možda je reč o rasejanosti koja je uvek i usredsređenost na neku drugu, bitniju stvar.
Kako bilo da bilo, ja i dalje nepotrošno pamtim i dobro razaznajem vonj naših nestalih krčmi, zamandaljenih birtija, zauvek usnulih kafana. Nema dva naša birta koja jednako odaju svoje goste. I koji na isti način čuvaju, sve iznad onog nauljenog starog poda, uspomene na gozbe i tuče, lom i prolom stakla, pucanj radosti, ali i beznađa. Najčešće i sad pamtim oliografije po zadimljenim zidovima: sve neke uznosite gospođe sa živopisnim šeširima koje ciljaju visoku divljač, sve neke kujundžijske radionice kraj otvorenih čaršijskih đepenaka, sve neki ulaneri sa izuvijanim brcima.
Sve mi se čini da je, više od svega, statusu tih nekadašnjih, mojoj generaciji neprikosnovenih noćnih adresa izvesne slobode i šeretluka, ponajviše naudio uzaludan pokušaj njihove obnove. Te lažne kulise narugale su se našim intimnim ljubavima žestoko: zavetni signali se ne mogu brkati, a Vukovar se ne može sazdati stariji nego što je bio. Taj rimejk zbivanja na moćnom birtaškom frontu je i uvredljiv, i poročno odveć pristojan. Sve je novo, u paru, neokrnjeno, muzejski pregledno ostavljeno i nametnuto, pa sve traje besmisleno, bez psovke, razbijene čaše, opšte rasparenosti. Suvišno. Kao što su tim zanovljenim, neduhovito adaptiranim enterijerima, suvišni i gosti, sve sa nekadašnjom veresijom i rabošem, lumperajkama do zore, boemijom do samog grla.
Uostalom, niko ne može da nam rekonstruiše, ali ni da nam ponovi kultnu krčmu kod Đulinca, Između Platičeva i Klenka, odakle su najčudnije i najčistije priče, takoreći na uvo, sve sa mirisom vrbaka i visokih posavskih hrastovih šuma, kazivali moj otac i Stevan Stanić. Tek kasnije, kad sam i sam, prepoznao čar Đulinca, shvatio sam zašto su očeva putovanja iz lova do Nikinaca, i Stevina gluvarenja do Tabanovića, trajala tako dugo, kao u jednom Kavafijevom stihu.
Pre dvadeset godina, tačnije 1987, Miodrag Isakov, Petar Petrović, sin Konstantina i Jelene, i ja, zatekli smo se na kraju Dobrinaca, raskošnog zelenog sremskog sela, pred vratima krčme Kod mandova. Kad ono, sedi, svaki za svojim astalskim poslom, pet ili šest Sremaca. Dabogme, napuklih, rapavih glasova od nakiselog vina. Dovikuju se, u svakom slučaju dobro se snalaze u tom sabornom razgovoru, niko ne odustaje od svoje pozicije: topla jesen, oktobarska, berbili smo koliko juče. Sad smo u svetom prostoru dokolice: kafana je uvek nalik na melodiju.
Novosadski Domino, sve sa Lajošem Kantorom i Belom Bekerom, tik uz moju kuću, pamti datume novosadskog kulturnog a i političkog kalendara. Red policajaca, red boema, red studenata, red filmadžija, red novinara. Po nepisanom pravilu, uvek se, posle rigidne cenzure koju je zatvorenom projekcijom završenog filma, uoči beogradskog ili pulskog festivala, navodno večito kroz iglene uši aminovala neka pokrajinska komisija, proslavljalo kod Domina. Jednom sam došao pre gostiju. I kažem Lajošu:
Došli su mi neki Rusi. Spojite stolove.
Duhoviti Lajoš nije izdržao:
Sta, već su stigli?
Isto se nije ustručavao, niti postideo niti kada sam mu dovodio prelepu Violetu Andrei, glumicu, ženu ministra spoljnih poslova Čaušeskua, Petru Andrei, moju prijateljicu sa moskovskog filmskog festivala, 1979. I Milana Konjovića koji je, sa Jovom Paripovićem, Jucikom, sa mnom koštao specijalitete tako čiste, narodske. I Jejine palačinke. Uz obavezni ritual posebnog protokola koji je vodio gospodin Aca: saobraćaj preko moje kapije je bio poznat. Boro Drašković o tome isto ponešto zna.
Sad nema ni Mroša, ni kamen na kamenu nije ostao, tu na uglu Futoške i Braće Ribnikara, isto u Novom Sadu. A decenijama je bio poslednja šansa. To će reći, otvoren i posle Vojvodine, Putnika, Zvezde… Nema Dingača sa oporim, čistim dalmatinskim vinom u Dunavskoj. Nema…
Ipak, sve bih dao da se još jednom otvore, lokotom i šipkom zatvorena vrata krčme u Doroslavu, na početku (ili kraju) sela, odmah uz crkvu sa dva ljubičasta tornja. I da još jednom posedim sa Konjovićem, kod Nacija u Somboru. No, ni Naci više nije što je bio… Bar za mene, stara kafana je naša privilegija za različitost, za pomamu, za noćnu radost. I ne ide se samo u Sremu, noću, na svetlo.
