Jednom namenjeno, drugom suđeno
Stara narodna mudrost kaže: „U radiše, svega biše. U štediše ‒ još i više!” Za štedišu još i nekako. Al’ ovaj radiša se, bogami, nije dobro proveo!
Poslednjih mesec-dva bio sam nekoliko puta u sremačkim selima duž auto-puta, od Beograda prema Mitrovici. Krnješevci, Šimanovci, Pećinci… Tu sam čuo jednu neverovatnu, a istinitu priču. Taj deo sremačkog atara, koji izlazi na auto-put, vekovima je bio podvodno zemljište. Uglavnom su to bili pašnjaci, korišćeni za napasanje stoke. U godinama velikih poplava nije služilo ni za šta. Tek kada bi se spojilo neko vreme s malo padavina, ova škrta zemlja mogla bi se obrađivati. Vlasnici ovih parcela digli su od ruke od nje. Do te mere da su, recimo, domaćini u Krnješevcima doneli odluku da zatvore kapije i rasele selo. Što da trpe! Svi oko njih seju i žanju letinu, a oni jedva uspevaju ovce da napasaju. Već je i donet plan da se Krnješevci kolektivno presele na novu lokaciju, iza Vojke, kada se, nekim čudom, od toga odustalo.
Komšje u Šimanovcima mi pričaju kako se ovde iz generacije u generaciju poštuje pravilo… Najbolja zemlja, ona za oranje, daje se najvrednijem sinu, koji će ostati na zemlji. Što bi se reklo, „na njemu ostaju kuća i imanje“. To je onaj sin koji je ujutro prvi ustajao da namiri stoku, pa s ocem pre svitanja polazio na njivu. E sada, u svakoj kući našlo bi se neko dete koje odmalena pokazuje da nema nameru da ostane na zemlju. Nit mu se ustaje, nit mu se radi. A i od svega toga ne vidi neku vajdu. Pre bi otišao u grad, makar radio šta god bilo. Tako je bilo i s kćerima. Jedne su odmalena pokazivale da žele da ostanu i formiraju porodice u blizini roditeljske kuće. Po drugima se odmah dalo videti da će otići i udati se negde izvan Šimanovaca.
Mudri roditelji, šacnuli bi kuda dete naginje i delili imanje. Kako rekosmo, najbolja zemlja ide najvrednijem. Pa tako redom. Najgore parče zemlje, koje ne služi ničemu, davalo se sinu koji je još zamalena rekao da mu ne pada na pamet da bude seljak. U kućama u kojima su bile kćeri, pustara se davala onoj koja se udala ko zna gde.
A onda je pre 20 i kusur godina neko shvatio da je ova zemlja idealna da se na njoj napravi industrijska zona. Em je loša za bilo kakvu poljoprivredu, em je uz auto-put, blizu Beograda i aerodroma. Krenuo je otkup… Ko nije imao previše sreće, za hektar pašnjaka dobio je 150.000 evra. Mnogi su dobili 300.000 i više. Neki i svih 700.000 evra, za zemlju s kojom do juče nisu znali šta da rade. Tako su se obogatili, uslovno rečeno, lenji sinovi i šimanovački zetovi.
Nećete verovati, ove priče setio sam se u Odžacima. U tamošnjem centru pogled mi je, po ko zna koji put, pao na repliku figure „crvenokose boginje“. Reč je o statui iz doba neolita, staroj oko 8.000 godina. Narod koji je ovde živeo razvio je najstariju ratarsku kulturu u Evropi. Prešao je s lova i ribolova na obradu plodne zemlje. Otuda „crvenokosa boginja“ predstavlja simbol plodnosti. Pronađena je nedaleko od sela Deronje, na prostoru između Dunava i nekadašnjeg toka reke Mostonge, danas kanala Dunav-Tisa-Dunav. Napravljena je od pečene gline i predstavlja jednu od najznačajnijih arheoloških statueta na ovim prostorima.
Stručnjaci kažu da, zbog istaknutih oblina, odiše ženstvenošću. S njene prednje strane su izraženi atributi ženske plodnosti: uzdignute grudi, naglašeni bokovi i bedra, s fantastično velikom zadnjicom i butinama debele osobe. Ruke položene na donji stomak odgovaraju praistorijskoj ikonografiji Boginje majke. Zanimljivo je da statueta sa zadnje strane ima i atribute muške plodnosti. Dvopolnost se tumači težnjom za celovitošću, ali i kreativnošću praistorijskog skulptora i visokim stepenom umetničke kulture prvih zemljoradnika na našim prostorima.
Od Hrista do danas prošlo je 2.000 godina. „Crvena boginja“ u Odžacima stara je 8.000. Zamišljam vreme u kom je nastala. Muškarci s dugim kosama, obučeni u nekakve kože, s obrednim tetovažama na telu, jednog običnog jutra prave raspored poslova za taj dan. Najmudriji je starešina. Najveštiji okuplja grupu za lov. Najhrabriji se dogovara sa sebi sličnima, kako da napravi zaštitu koja će odvratiti one sumnjive neznance što su ih ugledali pre nekoliko dana u blizini. Najvredniji će ići u polje da vide da li je niklo ono seme koje su čuvali cele zime. Svako će dobiti neki zadatak. Samo Mordajevom sinu niko ne zna šta bi poverio. Sin slavnog oca, koji se dokazao u tolikim bitkama i od bogova odavno otkupio slavu, u stanju je da čitav dan provede gledajući u jednu tačku, i da pritom ni sa kim ne progovori ni reč. Onako odsutnom bilo bi opasno poveriti mu bilo kakav posao.
Onda se sveštenik Ahej dosetio. Grnčari su pre neki dan, na senovitoj padini prema reci, naišli na lepu, neobično crvenu glinu, od koje su već napravili nekoliko posuda što su se Aheju veoma dopale. Neka mladić ide tamo. Ako već negde mora zaludno da sedi, neka bude sa grnčarima.
Tako je i bilo.
Gledajući dva starca s rukama uronjenim u glinu, odlutao je mislima. Pred očima mu je bilo ono o čemu mu je otac govorio pre poslednje bitke, plašeći se da se iz nje neće vratiti.
Uzeo je rukohvat gline. Počeo je iz nje da porađa ženu uzdignutih grudi, naglašenih bokova i bedara…
Tog časa nije ni slutio da u rukama greje jedino što će iza njegovog naroda ostati. U vremenima kada Mordajevi junaci i Ahejeve molitve budu daleka prošlost.
Figura žene neobično širokih bokova, s kojom, baš kao i s njim, niko nije znao šta bi.
