JEDNO POPODNE
U knjizi „Andrićev azbučnik“, među više od stotinak pojmova kojima je posvećeno po nekoliko odlomaka iz dela velikog pisca, „osećanju“ je posvećeno ukupno deset redova, kroz jedan odlomak iz „Ex ponta“. Opasnost, opravdanje, optimizam, orijentalac, osetljivost… i onda nakon što se probijete kroz šumu pojmova i ispisanih stranica, stignete do nekoliko redova posvećenih osećanju. Verovatno da smo kroz vreme, u generacijama koje su se taložile jedna na drugu, u želji da unapred osujetimo strah, bol, razočaranje… odsecali sebe od sveta osećanja.
A taj svet je poput klatna. Ako ga na jednoj strani prikratite za strah, na drugoj ste ga odsekli za radost.
Naši su nam roditelji beskrajan broj puta govorili kako i koliko slojevito treba da se obučemo. Da se utoplimo, da ne izlazimo na ulicu sveže oprane kose. Da se klonimo promaje, da ne sedimo na hladnom. A koliko puta su nam rekli o čemu treba da vodimo računa kada jednog dana budemo pravili porodicu? O tome kako ćemo prepoznati da li onog do sebe trpimo, podnosimo, sa njim saučestvujemo, partnerski delamo ili ga volimo! To su pet nijansi. Pet nijansi od kojih će zavisiti čitav naš život. Šta ste o tome naučili od roditelja? Zašto je lekcija o toplim čarapama bila važnija od ove?
Da li vam se dogodilo da hodate centrom grada i mimoilazite se s prolaznicima, a da se sve to dešava u nekom magnovenju, u kojem kao da snimate sopstveni film, bez osećaja da su ti ljudi stvarni poput vas! U tim trenucima, oni su poput statista, koje je neko poslao vama u susret, samo da bi ste imali utisak da se život i dalje odvija. Na čas vam se učini kao da ste uspeli da zaustavite vreme, da ono stoji i ne pomera se ništa osim ljudi koji prolaze pored vas. Neopisivo zadovoljstvo posmatranja detalja i nebitnih stvari, kojima, poput nekog reditelja, dajete atribute drame i napetosti.
Na uglu Zmaj-Jovine i Miletićeve, pored vas su dete koje usred prepune ulice pušta zmaja, čovek koji nekog čeka i neprekidno se osvrće, devojka koja prevelik kofer pokušava da podigne na prvu stepenicu pre ulaza u zgradu. Udahnete njen lik. U tih deset sekundi, koliko su se u večnosti sudarili vaši životi, postaće vam sagovornik, ljubavnica, prijatelj…
A možda je to novosadsko rano popodne moglo izgledati drugačije, samo da ste malo više pažnje poklonili onom jedinom, usamljenom drvetu, na prolazu između Pozorišta i „Apolo“ centra.
Dugo sam ga žalio, kao nekoga ko vapi za pažnjom ili pomoći a unaokolo nema nikoga, ko bi ga makar primetio. A onda sam čuo da koren drveta uvek pravi kapilarnu mrežu sa drvećem iz svoje bliže i dalje okoline. Tako stvara korenski sistem koji se šriri stotinama metara, nekada i kilometrima u krug. Drvo koje mi prepoznajemo kao usamljeno, zapravo je deo jednog moćnog, nevidljivog životnog spleta. Ono za nas izdvojeno drvo, pored pozorišnog platoa, sasvim je moguće, razmenjuje poruke, nežnost i hranu, sa drvećem u Futoškom parku. Zapravo, drvo koje se prepusti da ga vodi svoja iskonska priroda, nikada ne može biti samo.
Da smo to znali, možda bismo rekli onom dečaku koji je puštao zmaja niz Dunavsku ulicu, da priđe devojci i zamoli je da mu ga na čas pridrži. Vi biste joj za to vreme, u zgradu uneli kofer.
Bilo bi to popodne, kojeg biste se svo troje sećali.
Čovek koji ume da gleda, na svakom zidu napraviće prozor!
I nikada… ali nikada, neće biti sam.
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
