Jasna Selaković: I siti – I na broju
Zbog ekonomskog položaja i istorijskog razvoja Vojvodine, ispravljanje posleratne nepravde stavilo je Agenciju za restituciju (Područna jedinica Novi Sad) pred ogromna iskušenja. Uostalom, to najbolje zna njena direktorka, pred kojom je, u jednom trenutku, bio ogroman posao
Tokom 20. veka u Srbiji su se desile tri velike svojinske, zemljišno-posedovne, preraspodele i transformacije: agrarna reforma i kolonizacija 1918‒1941, potom agrarna reforma, kolonizacija, konfiskacija i nacionalizacija 1945‒1958. i svojinska transformacija, restitucija i privatizacija u tranzicionoj Srbiji od 1990, koja traje i danas.
Po završetku Drugog svetskog rata u Srbiji je, kao i u drugim delovima tadašnje jugoslovenske države, započelo institucionaliziranje socijalizma kroz duboke političke, socijalne i ekonomske promene. Nova država, koja je proklamovala „besklasno socijalističko društvo“, „eksproprijaciju eksproprijatora“, „narodni kolektivizam“ i dominaciju „opštenarodne“, društvene, odnosno državne svojine, nakon što je preuzela sve objekte i ostalu imovinu Kraljevine Jugoslavije, započela je obračun sa privatnim vlasništvom koje joj se nije uklapalo u ideološku matricu novoustrojenog sistema. Za sve oblike oduzimanja imovine u socijalističkoj Jugoslaviji, bilo da je u pitanju agrarna reforma, konfiskacija, nacionalizacija ili sekvestracija, ideološka motivacija bila je tako jaka da je prema privatnim vlasnicima vođen rigidan postupak, koji se završavao podržavljenjem imovine bez ikakve naknade. Ogromna nepravda kad-tad je morala biti ispravljena.
Konačno, 2011.godine, na osnovu Zakona o vraćanju (restituciji) oduzete imovine i obeštećenju, osnovana je Agencija za restituciju, radi vođenja postupka i odlučivanja o zahtevima za vraćanje imovine, obeštećenja, pružanja stručne pomoći podnosiocima zahteva i obveznicima vraćanja, vođenja evidencije propisane zakonom, izveštavanja Vlade. Ogroman posao, koji je odmah izazvao i nemalo kontraverzi, i formalno je mogao da počne.
Rok za podnošenje zahteva Agenciji za restituciju istekao je 3.marta 2014. godine. Do tada je podneto 75.414 zahteva.
U proteklim godinama okončan je velik deo posla. Da li ste često nailazili na probleme?
Problemi su nekada zaista bili specifični. Recimo, u Opštini Subotica imali smo velike problem, jer prilikom donošenja odluka o oduzimanju nisu navedene konkretne parcele koje se oduzimaju, već je navođeno potpuno uopšteno, da se, recimo, bivšim vlasnicima „oduzima 50 jutara iz određenih zemljišno-knjižnih uložaka, a ostavlja 40”. A zemlja nije bila deo komasacionog plana, da bismo imali jasne tragove u pogledu njene vrednosti. U tim slučajevima obraćali smo se Istorijskom arhivu Subotice, da oni pokušaju da utvrde istorijat kretanja i promenu vlasništva zemlje. Taj postupak traje dosta dugo i uvek je pitanje da li arhivska građa postoji. I u nekoliko drugih opština imali smo probleme sa nedostatkom arhivske građe i sačuvanom dokumentacijom. Dešava se da imamo problem sa katastrom, koji u nekim slučajevima javi da ima podatke o tome da su stare parcele postale deo novih, ali da ne mogu da urade njihovu detaljnu identifikaciju; ili čak nemaju stare kopije planova, pa je identifikacija nemoguća. U tom slučaju upućujemo podnosioce zahteva da zatraže pomoć veštaka geodetske struke, koji uglavnom uspevaju da nađu rešenje.
Takođe, bilo je slučajeva da dugogodišnji zakupci državnog zemljišta pokušavaju da opstruiraju povraćaj zemljišta vlasnicima, time što sisteme za navodnjavanje navode kao „objekte”. Zakon, naime, kaže da zemljište na kojem je sagrađen objekat ne može biti predmet vraćanja, odnosno ne može biti vraćena ona površina zemljišta koja ekonomski opravdava korišćenje tih objekata. Međutim, Uredba o kriterijumima za utvrđivanje površine poljoprivrednog i šumskog zemljišta u postupku vraćanja oduzete imovine predvidela je mogućnost da se putem vestačenja odredi zemljište za redovnu upotrebu objekta, dok bi preostali deo parcele bio slobodan za vraćanje podnosiocima zahteva. Ovde bismo napomenuli da mobilni, prenosni sistemi za navodnjavanje zaista ne spadaju u tu kategoriju „objekata”, što pojedini zakupci zemljišta uporno odbijaju. Onda po pravilu pokušavaju da se izbore za status stranke u predmetu. Mi to ne dozvoljavamo, jer bi se time čitava stvar bespotrebno prolongirala. Generalno, sa zakupcima državnog zemljišta često smo imali problema.
Šta se događa u slučajevima kada se, često upravo iz ovog razloga, državno zemljište izda na period znatno duži od uobičajenih godinu dana, a zemlja u međuvremenu bude vraćena?
Tada onaj kome je vraćena zemlja, pod istim uslovima, postaje zakupodavac. Prima zakupninu do isteka ugovora, nakon čega raspolaže zemljom na način koji mu odgovara.
Agencija, uprkos problemima sa kojima se sreće, ima mehanizme da uradi posao na valjan i efikasan način.
Zakon nas obavezuje da u roku od šest meseci rešimo kompletne predmete, u složenim situacijama taj rok je godinu dana. Bitno je reći da rok počinje da teče od trenutka kada je podneta dokumentacija potpuno kompletirana. Iskustvo pokazuje da je važno da i stranke budu zainteresovane i aktivne. Savetnici to svakako rade po službenoj dužnosti, ali je pomoć podnosioca zahteva često dragocena. Inače, rado ističemo da je rad agencije potpuno transparentan. To znači da podnosilac zahteva može da nam se obrati i dobije šifru, na osnovu koje bukvalno od kuće, putem interneta, u svako doba može izvršiti uvid u rešavanje njegovog predmeta, a takođe može zatražiti i konsultacije povodom svog predmeta. Generalno, verujem da će u narednih pet godina Agencija okončati svoj rad u smislu donetih rešenja. Tako će sve biti u standardima koji su deo evropske prakse kada je efikasnost ovakvog posla u pitanju.
Koliko je zahteva do sada podneto, a koliko je rešeno u korist podnosilaca?
Podneto je oko 29.000 zahteva za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenja za koje je nadležna Područna jedinica Novi Sad. Od tog broja, ova jedinica rešila je oko 11.500 zahteva za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje. Ovde, naravno, uključujemo rešenja, zaključke o odbacivanju i obustavi postupka.
Dokle se stiglo u rešavanju zahteva za povrat oduzete imovine na teritoriji Vojvodine?
Agencija za restituciju je od početka rada vratila pravo svojine na ukupno 6.676 objekata. Od tog broja: 4.636 su poslovni prostori, 987 stanovi, 1.053 zgrade. Tu je, zatim, 431 hektar neizgrađenog građevinskog zemljišta, 5.636 hektara šumskog zemljišta i 50.783 hektara poljoprivrednog zemljišta, bez crkvene restitucije.
Šta naslednici uglavnom potražuju i kakav je odnos u povratu poljoprivrednog zemljišta i stambenog, odnosno poslovnog prostora?
Bivši vlasnici, odnosno njihovi zakonski naslednici, uglavnom potražuju poljoprivredno zemljište, poslovne prostore, stanove i građevinsko zemljište. Zahtevima se potražuje oko 100.000 hektara poljoprivrednog zemljišta u komasiranim područjima. Agencija za restituciju je do sada vratila oko 44 posto oduzetog zemljišta. Kada je reč o stambenim, odnosno poslovnim prostorima, do sada je vraćeno oko 95 odsto oduzete imovine koju je bilo moguće vratiti u naturalnom obliku. Najviše poljoprivrednog zemljišta vraćeno je u Bačkoj Topoli ‒ 5.457 hektara, Bečeju 4.567 hektara, Kikindi 4.536 hektara, Srbobranu 3.415 hektara, Senti 2.179 hektara i Novom Kneževcu 2.073 hektara. Najviše objekata vraćeno je u Novom Sadu, i to 475, u Subotici 154 i u Somboru 65.
Koliko zahteva je primljeno iz inostranstva?
Zahteve su podneli i strani državljani iz 36 zemalja. Podneli su ukupno 2.671 zahtev. Najviše ih je stiglo iz Nemačke ‒ 593, Austrije 564, Mađarske 401 i SAD ‒ 144 zahteva.
U pitanju je skoro pa neverovatno obiman i složen posao. Ima li agencija resurse koji su joj neophodni da ga izvede?
Svaki savetnik u Agenciji opterećen je sa preko 1.000 predmeta. Dokumentacija koju moraju da prikupe i obrade stara je često i sedamdesetak godina. Sve skupa, to je ekstremno težak posao, ali ono što je najvažnije – posao i predmeti zbog toga ne trpe! Sve će ostati u zadatim rokovima.
Od samog početka postupka restitucije traju javne polemike između onih koji smatraju da bivši vlasnici i njihovi naslednici moraju biti u potpunosti obeštećeni, i onih, mnogo brojnijih, koji ne vide razlog da građani praktično „iz svojih džepova” izdvajaju novac za nešto za šta se oni lično svakako ne osećaju krivim, a pri tome su od tada prošle čitave decenije.
Od početka nam je bilo jasno da su na neki način u pravu i jedni i drugi. Zakon se mora poštovati, ali svakako ne tako da zbog toga stvorimo neke nove probleme i nepravde. Stvari su vrlo jasne. Država je za ovu namenu od početka opredelila dve milijarde evra, a ukupna imovina obuhvaćena restitucijom vredna je 13,5 milijardi evra. Jednostavno, država mora da poštuje evropske pravne standarde u ovoj oblasti, ali, sa druge strane, ne može da dođe u situaciju da zbog restitucije ugrozi svoju makroekonomsku stabilnost. Nađeno je najbolje, naravno, kompromisno rešenje. I mnogo bogatije zemlje od nas pribegavale su sličnim rešenjima.
Javnost je reagovala i u mnogim slučajevima kada su predmet naturalnog povraćaja imovine trebalo da budu objekti koji godinama, pa i decenijama, imaju prepoznatljivu namenu od opšteg interesa. U pitanju su muzeji, galerije, škole…
Važno je da kažem da smo u svim tim slučajevima obavezno izlazili na teren. U nekim slučajevima smo se zaista uverili da je reč o objektima od vitalne važnosti, koji treba da ostanu u režimu javne svojine, naravno, uz odgovarajuće obeštećenje. Ali, recimo, imali smo i slučaj poput jednog objekta koji nam je predstavljen kao Dom zdravlja, a uvidom na licu mesta uverili smo se da je u njega smeštena nekakva arhiva i dokumentacija. Taj objekat je vraćen. Dakle, nema gotovih rešenja. Radi se od slučaja do slučaja, i o svemu vodi računa.
A kakva je sudbina zadužbina, sokolskih domova i objekata u kojma je vrlo teško dokazati kontinuitet od osnivanja do danas?
Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano je, između ostalog, da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima zadužbina kojoj je oduzeta imovina, odnosno njen pravni sledbenik, kao i bivši vlasnik (fizičko ili pravno lice) koji je svoju nekadašnju imovinu što je oduzeta vratio u svojinu na osnovu teretnog pravnog posla. Dakle, u prvom slučaju je neophodno dostaviti dokaze da je zadužbina koja je podnela zahtev pravni sledbenik zadužbine kojoj je imovina oduzeta. Budući da za osnovanost zahteva nije bitno samo formalno obnavljanje rada i usklađivanje registracije, već i kontinuitet u ostvarivanju ciljeva zadužbine, bar u određenoj neophodnoj meri, u velikom broju predmeta nije dokazan pravni kontunuitet, što je rezultiralo donošenjem rešenja o odbijanju zahteva.
Kada bismo potpuno uopštili stvari, i sveli utiske u nekoliko rečenica – šta smo dobili restitucijom?
Dobili smo pravnu sigurnost u pogledu imovinsko-pravnih odnosa. Donošenjem rešenja o vraćanju imovine ona prelazi iz režima nekadašnje društvene, zadružne… u privatnu. Na taj način dobijamo jasno definisanu sliku o imovini koja ostaje u statusu javne svojine, odnosno onoj koja je u privatnom vlasništvu. Na ovaj način ujedno usklađujemo podatke iz javne evidencije o nepokretnosti sa stanjem na terenu. Tu je bilo sijaset višedecenijskih neusklađenosti, koje smo tek izlascima na teren i uvidom u stvarno stanje uspeli da otklonimo.
Jedno od čestih pitanja odnosi se na to da li se vraća konkretno zemljište koje je oduzeto, ili se to rešava i na druge načine?
Reč je o dvema situacijama. Imamo zemljište koje je identifikovano i nije bilo predmet komasacije. Ono se, ukoliko je u državnoj svojini, konkretno vraća. Ukoliko je oduzeta zemlja postala predmet privatne svojine, ne može biti vraćeno isto to zemljište, već bivši vlasnik biva obeštevaćen na drugi način. Sa druge strane, ukoliko je reč o zemljištu koje je ušlo u komasaciju, podnosioci dobijaju drugu zemlju. Naravno, veštak geodetske struke vodi računa da vrednost bude adekvatna.
Ili da sasvim pojednostavimo… Procedura u restituciji je takva da se podnosiocu zahteva najpre vraćaju njive u katastarskoj opštini u kojoj su bile pre oduzimanja, ali ako to nije moguće, dobija parcele iz drugih, susednih katastarskih opština na području iste lokalne samouprave. No, ako se dogodi da ni u jednoj katastarskoj opštini nema dovoljno komasiranog zemljišta za povraćaj, onda se traže u susednim lokalnim samoupravama. Imovina koja bivšim vlasnicima ili njihovim naslednicima ne može biti vraćena u nature, biće isplaćena državnim obveznicama. Po prošlogodišnjim izmenama Zakona o vraćanju oduzete imovine, prva rata državnih obveznica trebalo bi starim vlasnicima ili naslednicima da stigne 15. decembra 2021. godine, s tim što bi akontacija od 10 odsto utvrđenog iznosa za obeštećenje bila uplaćena 15. decembra naredne godine. Država je za to izdvojila dve milijarde evra, a pojedinačno najviše se može dobiti 500.000 evra, bez obzira na to o kolikoj oduzetoj imovini je reč.
Kako se vi osećate sada, kada se, s pravom možemo da kažemo, nazire kraj čitavog posla?
Profesionalno svakako zadovoljno, jer urađen je ogroman posao. S druge strane, srećna sam i što mislim da je obavljen jedan plemenit poduhvat. Ipak je bila reč o velikoj istorijskoj nepravdi. Znate, bilo je ljudi koji su bez ikakvog povoda i razloga, doslovno ostajali bez svega. Naravno, žao mi je što je prošlo toliko vremena i što pravda ne može da bude potpuna. Ljudi koji su bez imovine ostajali četrdesetih i pedesetih godina, često više nisu među živima. Oni i njihova deca, čitave porodice, proveli su decenije u nemaštini, da bi tek njihovi potomci doživeli ispravljanje nepravde. Zapravo, veoma je mali broj slučajeva u kojima su zahtev podneli oni kojima je i oduzeta imovina. Uglavnom su to njihova deca, unuci, pa i praunuci. Sa druge strane, radimo posao koji govori o tome da poštujemo pravila i standarde razvijenih zemalja i pripadamo im i po ovom osnovu.
