Iskustvo zavičaja
Vajkao se pesnik Miroslav Antić oko toga što ga stalno navlače na taj “zavičajni krevet”. Svi redom.Kada im treba uži krug, onda je iz Mokrina, “naš čovek”.Kada se gledaju takozvane regije, onda je obavezno Banaćanin.Kada pokrajini treba himna, onda ga časom proglase autentičnim i takoreći prvorođenim Vojvođaninom. Kada je u Bernu ili Budimpešti, na prijemima u našim ambasadama, ili u klubovima naših radnika u Austriji ili Švedskoj, bez sumnje je bio jugoslovenski pesnik. „Zavičaji su zavidni na moj sopstveni zavičaj, koji nije moguće pronaći ni u jednom udžbeniku iz geografije.”
A, zapravo, između redova, Mika nas je sve vreme učio da postoje dve vrste zavičaja.Onaj horizontalni, koji se obično vodi kao mesto našeg rođenja. I onaj vertikalni, koji je malo teže uhvatljiv, ali bez kog se isto tako ne može.
Kada su češkog književnika Bohumila Hrabala pitali u kom bi gradu voleo da živi, on je odgovorio: „UDrohobiču. Onoga dana kada sam pročitao ‘Prodavnicu cimetove boje’, odselio sam se tamo gde stanujem i danas, iako tamo nikada nisam bio… Ali zar je to važno? Fikcija je, ponekad, savršenija i realističnija od same stvarnosti. Tako putujem po varošicama i varošima, tako sastavljam panorame od komadića pogleda u ulice, seckam te kuće, ulice, trgove, potočiće i reke koji odgovaraju onome što sam doživeo kao momak i kao student, kao dete. To je kombinacija isečaka od kojih ja, kao dete kada sastavlja slagalicu, sastavljam svoju varošicu u kojoj se odista zaustavilo moje vreme…“
Kako mi je bilo drago kada sam ovo pročitao! Sasvim u skladu s onim, sada već opštim mestom u našoj literaturi, koje kaže da je “zavičaj ono što izaberemo”.
Odjednom sam se ohrabrio i osmelio da priznam samom sebi, a i drugima, da sam oduvek mnogo lepše putovao po mestima na kojima zapravo nikada nisam bio. U nekima od njih sam i stanovao. Imam na desetine poznanika, prijatelja, čak ponekih ljubavi, kojima nikada nisam pružio ruku, a znam sve o njima i vrlo smo bliski. Baš kao što je Hrabal imaginarno stanovao u Drohobiču, ja sam to činio u Irigu, Titelu, Alibunaru, Rumi… Putujući po Vojvodini, i danas sastavljam šarene deliće stakla koji će jednom postati vitraž u kom ću, nadam se, vernije nego na bilo kojoj fotografiji ugledati sopstveni lik.
Jedno od pitanja koja su mi se pri tom skitanju i skupljanju otvorila glasi: Zašto se “zavičajnost” tako često posmatra kao osećanje nižeg reda. Pa se onda i patetično interpretira kroz večite sunockrete, polja žita ili sat na Tvrđavi. Ja, na primer, nakon svog životnog i čitalačkog iskustva imam za njim potrebu. Tu mi je Antić presudno pomogao.
Upoznao sam jednom prilikom u Beloj Crkvi, sada već uveliko osamdesetogodišnjaka, potomka belih Rusa koji su nakon Oktobarske revolucije izbegli u Srbiju. Njegova porodica se, ko zna kako, zatekla u banatskom mestu Torda, što se ugnezdilo između Žitišta i Bašaida. Njegovi roditelji, obrazovani ljudi, znali su da su tu samo privremeno. A i slutili su veliki rat koji će im iznova promeniti sudbinu i izabrati nove puteve. Tim razmišljanjima zaneseni, svog dečaka bi ujutro oblačili u gaćice i puštali na ulicu. Tako im ne bi smetao. On bi se tamo od jutra do mraka, bosonog i go do pasa, vitlao s buljukom dece po banatskoj prašini. Usput se oznoji, pa bi se ta prašina na njemu okorila. Vraćao bi se kući sav „cementiran“ na banatski način. A beskrajno radostan… I došao je rat.Njegovi su otišli u Belgiju. Brisel, Antverpen, pa Amerika. Njujork. Tu je mali Rus postao inženjer. Zaposlio se u firmi Proctor and Gamble. U njoj je, kao jedan od vodećih inženjera u oblasti hemije, radio sve do penzije. Obogatio se. Proputovao svet.Danas živi u Nju Džersiju. Povremeno sa suprugom odlazi na daleka, egzotična putovanja po pacifičkim ostrvima.
Pitao sam ga tada u Beloj Crkvi: „Kada ste u životu bili najsrećniji?“ Iz topa mi je odgovorio: „Dok sam go do pasa, bosonog, jurio po Tordi!“I zaplakao se. Nadlakticom je obrisao suzu.Onu prvu.Svaku sledeću puštao je da ide gde joj je volja.
On, Rus u Americi, kojem su podeoci između zemljinih hemisfera bliži i dostupniji nego nama granice vlastitih država, plakao je sećajući se jednog jedinog toponima koji ga je na tako nešto mogao izazvati. Nisu to bili ni Odesa ni Petrograd, daleki zavičaji njegovih roditelja, ni Njujork i Nju Džersi, već Torda – između Žitišta i Bašaida.
Tlocrt vlastitog igrokaza, kojem ste upravo vi dali smisao, neuporediv je sa bilo čim.
A onda pročitate Antića: „Prvi grad koji sam video u životu, Kikinda, to je najveći grad. Nemam tremu ni u Parizu, ni u Beču, ali dvadeset kilometara pred Kikindom – plačem. Kikinda je za mene velika zato što je prva.Najveća je, zapravo“.
Zavičaj je, uz možda još samo dve ili tri, najznačajnija metafora našeg života.
Čak i kada odrastemo, pa saznamo da je zvezdano nebo nad nama vidljivo i sa nekoliko stotina ili hiljada kilometara udaljenosti. Da istu zvezdu koja sija nad vašom kućom vidi i neki starac u Stokholmu i dečak u Osaki. Kada poželimo da kažemo isto što i Antić: “Moj dom je moja zemlja, a ona je na nebu. Moj dom je, dakle, nebo. A ono je u svemiru. Moj dom je, dakle, vasiona. A ona je u mojoj glavi. Znači da nemam drugog zavičaja sem sebe”.
Svesni svemira, plačemo pred Tordom, pred Kikindom, kao moj otac kada odlazi u Nadalj.Na suretu naših horizontalnih i vertikalnih zavičaja.
Orahove ljuske – a u njima ceo svet.