ILANDŽA – U VEČNOST ISPRIČANO
Sve što je važno u selu se zove imenom Miloša Crnjanskog. A opet, sudbina je htela da ne postoji čak ni spomen-soba posvećena velikom piscu. Stoji tek tabla na kući koja više ničim ne podseća na jednu epohu
„Moj ded, pop Mita, prešao je iz itebeja u Ilanču i oženio se ćerkom sveštenika u Ilanči, Nenada Putnika. Taj Nenad, moj praded, bio je toliko težak, da su seljaci pritezali levče kad bi se peo u kola“. Pa onda na drugom mestu: „Moj otac Toma… bio je čuveni igrač i pevač svog vremena, i kad je napustio školu pošao je u Ilanču, peške, i vratio se, kroz žita, pevajući uz tamburu“.
Zapravo, sam Miloš Crnjanski je selo, čije će ime izgovarati onako po starinski „Ilanča“, u svojim pismima i delima, pomenuo bezbroj puta. Bez postojbine se nije moglo lutati po svetu. A kanda ni voleti. Ni ratovati. I onda nam nema druge, nego se do nje zaputiti… Gde drugde, nego do ulice Miloša Crnjanskog, glavne u selu. Stižemo na broj 75.
Odmah da kažemo da je u Ilandži situacija dijametralno suprotna od one u obližnjem Idvoru. Sudbina je htela da Mihajlo Pupin svoju imovinu sačuva i da joj trajno odredi namenu. Zato i danas imamo čitav muzejski kompleks posvećen velikom naučniku, u koji neprekidno dolaze posetioci. Rekosmo, ovde u Ilandži sve je drugačije. Pisac je kuću Crnjanskih prodao, ima tome više od jednog veka. Sreća u nesreći, jeste da u njoj trenutno živi neobično predusretljivi Dimitrije Novakov. Da nije njega, s obzirom da je reč o privatnom vlasništvu, u kuću se ne bi moglo ni kročiti. A ovako, iako se pre toga nismo znali, Dimitrije žuri da nam uz kafu, kaže sve što zna. I ta njegova priča jeste jedino na šta možemo da se oslonimo. Nijedna ustanova kulture, u Beogradu, Novom Sadu ili Alibunaru, nad ovim prostorom nikada nije imala nikakvu ingerenciju. U svakoj generaciji kuća ima novog vlasnika. A s obzirom da ju je Crnjanski prodao sa svojih 27 godina, dakle pre potonje slave, niko nije ni pokušao, da makar jednom njenom delu, da spomenički ili muzejski karakter. Šta više. Enterijerom ali i spoljašnošću, nekadašnji dom porodice Crnjanski, odiše sjajem kakav imaju kuće ovdašnjih gastarbajtera. Nismo se prevarili.
-Živeo sam u Beču. Ipak često sam svraćao u selo jer su mi roditelji bili živi. S obzirom da nam je stara kuća bila trošna, odlučio sam da kupim novu, priča Dimitrije. – Poželeo sam da to bude kuća Crnjanskih, koja se upravo prodavala. Bila je u vlasništvu ovdašnje učiteljice Vere Gajić. Kupio ju je još njen deda. I onda kako to obično biva, neko se „od gore“ umešao u čitavu priču. Učiteljica Vera tražila je nekoliko puta veći novac od onog kojeg sam imao. S obzirom da smo se znali, i da me je kao sasvim malo dete, posle krštenja baš ona unela u ovu kuću, nadao sam se da nešto može da se dogodi. Tako je i bilo. Vera je rekla da je meni „ova kuća suđena“. Pristala je da mi je proda po ceni daleko manjoj od one koju je tražila. Tako sam ja, od te 1996. vlasnik kuće Crnjanskih, završava Dimitrije Novakov.
Zapravo, i ne završava! Osim što je po prirodi otvoren, Dimitrije uživa u svojoj ulozi. Kada se pojavi neki od putnika- namernika, prekinuće sve što je do tada radio i uz osmeh krenuće sa svojom mnogo puta pripovedanom pričom. Naravno, sve bi bilo drugačije kada bi namernicima mogao da pokaže bar nešto što se autentično odnosi na samog pisca. Nažalost u kući više nema ni jednog detalja.
Te 1920. Miloš Crnjanski kuću je prodao izvesnom Živi Radosavljevu, s tim što je po ugovoru mogao da ponese gotovo svu pokretnu imovinu. A za današnji izgled kuće, koji ni po čemu nije karakterističan za ovo podneblje, zaslužan je sam Dimitrije. Tvrdi nam da je kuća bila vlažna i da je morao da je renovira. U dobroj nameri, sve je uradio na svoju ruku. Doslovno ne postoji nijedan kutak koji bi dočarao duh vremena u kojem je odrastao veliki pisac. Kuća je pre dve decenije kompletno adaptirana u stilu devedesetih. Čak je i spoljašnja fasada kuće obložena belim kamenom. I pored toga što bismo svi voleli da je drugačije, ne izgleda nam realno da više išta može da se učini. Šta više, s obzirom na strukturu vlasničkog odnosa, da je Novakov drugačijeg karaktera, u kuću ne bi moglo ni da se uđe.
Zanimljivo je da je Crnjanski nekoliko godina pre smrti, bio u Ilandži. Na kratko. Obišao je samo groblje a u kuću nije ni svraćao. To je za njega bila ispričana priča. Mi smo o njoj dugo razmišljali, dok smo pred bistom Miloša Crnjanskog, u dvorištu škole „Miloš Crnjanski“ stajali u Ulici Miloša Crnjanskog. Ovde se u Ilandži, sve važno, zove njegovim imenom. A da on, osim na groblju, ovde zapravo nema baš ništa. Na kraju nam je jedino preostalo da odemo u seosku crkvu posvećenu prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja. Hram je podignut 1793. godine. U njemu su kao sveštenici služili preci Crnjanskog. Sa za jednu seosku crkvu neverovatno raskošnog ikonostasa, sijaju likovi koje su oživeli veliki slikari Novak Radonić i Aksentije Marodić. Likovi koje je kao dečak, posmatrao i sam pisac, koji će Ilandžu proneti svetom. Možda je tako i trebalo da bude. Miloševa „Ilanča“ jeste nešto mnogo više od stvarnosti. Treba je ostaviti tu gde pripada. U večnosti.
Tekst: Nada Jokičić
Foto: Edin Hodžić
Projekat sufinansira Opština Alibunar.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“
