Igor Mirović: Vreme jasnih prioriteta

O utiscima se uvek može raspravljati. Ali činjenice su činjenice. Izgrađeno je 10 industrijskih zona, investirano je u postojećih 12. Budžet Pokrajine od 2016. do 2020. godine uvećan je za skoro 20 milijardi dinara. Izgrađeno je 120 kilometara pruga. Prvi put, broj nezaposlenih na nivou je onog iz 1989. godine. I to nije sve čime vlada s Igorom Mirovićem na čelu može da se ponosi…

Kada razgovarate s predsednikom Pokrajinske vlade, na pamet vam pada bar desetak tema, u rasponu od privrede i zapošljavanja, preko stanja u zdravstvu i prosveti, do kapitalnih infrastrukturnih ulaganja. Ipak, jedno pitanje čini nam se važnijim od svih. I zato razgovor počinjemu upravo tim.

Svaki ozbiljan razgovor o Vojvodini treba početi pitanjem njene depopulacije. Zvanično, Vojvodina godišnje gubi 10.000 stanovnika. Realno, uzimajući u obzir one koji su otišli, ali se još nisu odjavili, taj broj je i mnogo veći. Koliki značaj Pokrajinska Vlada pridaje ovom problemu? Koje su najkonkretnije mere koje je u proteklom periodu preduzela? Koji efekat se očekuje?

Kriza je jako dugo trajala i zato nam se sve to i dešava. Ona je zapravo počela još krajem sedamdesetih godina. Parametri govore o tome. Moramo imati privredu koja nudi radna mesta, organizovanu i razvijenu poljoprivredu. Kriza je na izmaku osamdesetih poprimila oblik čoveka koji pred smrt naglo oživi. Onda je kulminirala devedesetih, a početkom 21. veka elite su se bavile same sobom i željom da u transformaciji kapitala postanu nosioci vlasništva. Za 40 godina to pitanje niko nije pokrenuo. Makar ne na ozbiljan i odgovoran način. Tek poslednjih godina možemo videti da se ta pitanja otvaraju na konkretan način. Kako u manju sredinu dovesti fabriku, kako u manjoj sredini podstaći poljoprivredne proizvođače, kako u manjim sredinama investirati više u lokalni razvoj i komunalne projekte. To je važno pitanje. Institucije koje postoje u manjim sredinama bile su zapuštene. Recimo, škole. Ima sredina u kojima u škole decenijama niko nije ulazio. Da ih rekonstruiše, nabavi novu opremu. Ovo važi i za domove zdravlja. Ako išta za ovu pokrajinsku vladu mogu da kažem, to je da se vratila ustanovama. Ne kroz neka fiktivna ulaganja, radi zadovoljavanja političkih ciljeva. Osnovni problem jeste taj da su ljudi posle 40 godina izgubili veru da u manjim sredinama ikada išta može biti bolje. Naravno da je ovo preko noći teško promeniti. Ako želimo da vratimo ljude, moramo ekonomski da osnažimo njih i njihove lokalne institucije. Doduše, treba raditi i na promeni našeg mentaliteta. Kod nas, kada nekome kažeš da mora da putuje na posao 10 ili 20 kilometara, on to doživljava kao katastrofu. Na Zapadu je to sasvim normalno. Čak i mnogo duže destinacije sasvim su prihvatljive. Veoma je važno da mlade u malim sredinama obučimo za rad u lokalnoj administraciji, da ih naučimo da pišu projekte, jer danas ima mnogo više izvora finansijskih sredstava za razvoj lokalnih samouprava. Ovo je, dakle, jedan korpus problema koji se posle višedecenijskog zanemarivanja konačno rešavaju.

Utisak je da se, u investicionom smislu, u neke gradove u proteklom periodu značajno uložilo (Zrenjanin, na primer), a u neke znatno manje (poput Kikinde). Koliko se vodi računa o tome da ovaj odnos bude uravnotežen?

Stvar je višeznačna. Recimo, do pre četiri godine nismo imali lokacije u manjim sredinama koje bismo ponudili investitorima da nam zadrže ljude. Naravno, ne govorim o fiktivnim industrijskim zonama koje su postojale samo na papiru i crtežu. Da biste stvarno nekoga privukli, iz zemlje ili sveta, na placu morate imati struju, vodu, kanalizaciju, internet, putnu infrastrukturu. Prvi korak smo prešli i izgradili smo deset industrijskih zona u Vojvodini. Investirali smo u postojećih dvanaest. U ovom trenutku imamo 22 lokacije koje spremno čekaju investitore. Šid, Sombor, Bela Crkva, Bačka Topola nisu imali industrijske zone, a sada ih imaju. U Plandištu pokušavamo da stvorimo potrebne uslove. U Kuli smo imali dugogodišnju političku krizu. Sada tamo imamo šest ozbiljnih kompanija i ta sredina postaje sve jača. Što se tiče širenja putne mreže, važno je reći da će u okviru projekta „Srbija 2025“ u izgradnju puteva biti uloženo 750 miliona evra, od čega se najmanje trećina sredstava realizuje u Vojvodini. Već je počela rekonstrukcija pojedinih regionalnih pravaca. Dosta je urađeno u Sremu. Onda, na primer, radi se put od Vrbasa do Srbobrana, pa obilaznica oko Zrenjanina, ali i mnogi drugi putni pravci. U ovom poduhvatu svakako očekujemo pomoć države. Putevi su strateški značajni za naš razvoj i ovo će i ubuduće biti deo naših prioriteta.

Generalno, kakva je ocena veličine i kvaliteta investicionih ulaganja u Pokrajini otkad ste vi na čelu njene vlade?

Pre svega, kroz znatan rast privrednih aktivnosti u AP Vojvodini, od 2016. do 2020. godine uvećali smo budžet Pokrajine za skoro 20 milijardi dinara i istovremeno uvećali kapitalni iznos budžeta ili iznos novca koji je predviđen za investicije, koji se kretao između 25 i 30 procenata u budžetu. I sam taj pokazatelj, a budžet je ogledalo svake politike, govori da je bilo mnogo više novca nego ranije i da je bilo mnogo više novca za investicije. Sve investicije koje smo finansirali pokrajinskim sredstvima završene su ili je realizacija u toku, i tu se takođe razlikujemo od prethodnih administracija. Nismo imali promašenih investicija, nismo imali započete, a nezavršene investicije, a takvih je ranije bilo mnogo. Čak smo, paralelno s novim velikim projektima koje su ponudile opštine, morali da radimo na završetku nezavršenih iz ranijeg mandata, što nije bilo lako. Kada se rade dve stvari istovremeno, uvek je potreban dodatni napor i dodatna energija. To se odnosi na velike javne infrastrukturne investicije, a mnoge od njih realizovala je država, poput izgradnje brze pruge, koja će biti gotova do kraja naredne godine. Značajnu pomoć dali su nam i kada je reč o rekonstrukciji bolnica, iako taj posao tek treba da dođe do punog zamaha, jer želimo da rekonstruišemo sve bolnice i klinike, kao i većinu osnovnih i srednjih škola. Taj posao je delimično radila i Kancelarija za javna ulaganja. Kada je reč o privatnim investicijama i investiranju u izgradnju fabričkih postrojenja, naš doprinos je bio u tome što smo izgradili deset novih industrijskih zona i investirali u 12 postojećih, te smo zapravo napravili 22 dobre nove lokacije gde su nicale fabrike što su zapošljavale ljude. Te fabrike stvarale su dobit, i iz te dobiti, i iz dela poreza na zarade, i iz dela fondova koje su stvarali novi zaposleni, mi smo punili budžet. Taj krug je i danas u punom zamahu.

Mnogo se priča o još uvek nedovoljnom razvoju putne mreže, koja je preduslov za bilo koji segment razvoja. U tom smislu najčešće se apostrofira Banat. Kako vi gledate na ovaj problem?

Da, kada se putuje Vojvodinom, može se videti da i dalje postoje značajni saobraćajni pravci koji se moraju rekonstruisati. Pre svega mislim na regionalne putne pravce, a za taj posao nadležna je država, jer ona upravlja regionalnim putnim pravcima preko Javnog preduzeća „Putevi Srbije“. Država je još 2014. godine opredelila znatna sredstva i taj novac tek treba da uđe u AP Vojvodinu, a prošle godine kroz Program „Srbija 2025“ još više. U prvoj fazi opredeljeno je 400 miliona evra, a u drugoj 750 miliona evra za rekonstrukciju regionalnih putnih pravaca. Od ukupno 5.000 kilometara, što je plan za rekonstrukciju u celoj Srbiji, očekujem da će u AP Vojvodini biti rekonstruisano najmanje 1.500 kilometara. Ono što je posebno važno, kada već spominjemo Banat, priprema se i izgradnja auto-puta od Beograda do Zrenjanina i od Zrenjanina do Novog Sada. To je velik i ozbiljan posao koji će voditi Vlada Republike Srbije i, uz rekonstrukciju regionalnih putnih pravaca, mislim da će promeniti sliku, ne samo Banata već i cele AP Vojvodine.

U više navrata pisali smo o ukidanju „malih pruga“ i razvoju lokalnog železničkog saobraćaja. Pre manje od jednog veka Vojvodina je imala najgušću mrežu železničkih pruga u Evropi. Koliko se radi na njihovoj revitalizaciji?

Ne znam da li ste znali da je 120 kilometara železničkih pruga rekonstruisano samo u protekle dve godine! Ipak, saobraćajno tkivo Vojvodine najtemeljnije će promeniti izgradnja brze železničke pruge od Beograda do Subotice. Deonica od Beograda do Novog Sada biće gotova do novembra naredne godine. Ove godine počeće izgradnja druge deonice, od Novog Sada do Subotice. Sada možda izgleda neverovatno, ali od Beograda do Novog Sada će se zaista stizati za četrdesetak minuta. U mnogim sferama života to će biti od izuzetnog značaja. Važno je napomenuti da smo se suprotstavili ukidanju pojedinih regionalnih železničkih putnih pravaca. Uspeli smo da ih sačuvamo. Ovo je važno i za privredu. Železnički transport je i danas među najjeftinijima i mnoge kompanije žele da imaju i tu mogućnost. Radićemo zajedno sa „Železnicama Srbije“ i verujem da ćemo i u narednom periodu u ovom segmentu imati uspeha.

Kada govorimo o poljoprivredi, uočljivo je da je Vojvodina deficitarna u segmentu razvoja prehrambene industrije. I dalje se u prevelikoj meri oslanjamo na prost izvoz sirovina. Delite li taj utisak?

Naravno, statistički i u samoj strukturi to je zaista tako. Mi smo zbog toga i formirali mehanizam preko Razvojne agencije Vojvodine i do sada stavili na raspolaganje više od milijardu dinara za nabavku opreme i nova zapošljavanja. Za promenu ove strukture o kojoj govorimo taj posao je pred nama. U narednim godinama će se više sredstava izdvajati za investiranje u oblasti uvođenja prehrambenih tehnologija koje mogu da odbace dodatnu vrednost. Dakle, da ne proizvodimo samo osnovne poljoprivredne proizvode ili da ne proizvodimo samo poljoprivredne proizvode koje ne znamo da preradimo, koje ne znamo da proizvedemo u standardu kupaca u Evropskoj uniji ili van nje, već da ih proizvodimo na savremen način, kroz dodatnu diverzifikaciju u nove proizvode, i tako sa dodatnom novom vrednošću zaradimo više novca. Ima dobrih primera, od Žablja, preko Subotice i sremskih opština, gde se pojavljuju novi i domaći i strani investitori s takvim proizvodnim programima. To ćemo s više sredstava pomagati i naredne godine. I država je preko odgovarajućih uredbi još od 2017. godine počela da stimuliše i finansijski pomaže preradu i stvaranje novih proizvoda u oblasti poljoprivrede. To je strateški cilj, a potrebno je vreme da bi se videli rezultati njegove realizacije.

Da li ste zadovoljni učinjenim kada je u pitanju završetak velikih infrastrukturnih projekata u Vojvodini?

Jesam u najvećoj mogućoj meri, mada smo očekivali i dva projekta koja su deo nacionalnih prioriteta kada je reč o Vojvodini. Međutim, ti projekti još uvek nisu započeti. Nadam se da će biti u 2020. godini. To je izgradnja Fruškogorskog koridora, čiji sam idejni tvorac i pokretač inicijative bio još pre šest godina. Taj posao je ušao u nacionalni investicioni plan i u toku su razgovori i pregovori o ceni i komercijalnom ugovoru, nakon čega treba da počnu radovi. I drugi posao koji je važan, a koji moramo da radimo zajedno, jeste izgradnja blokova B i C Kliničkog centra Vojvodine. Da smo ta dva projekta realizovali, mogao bih da kažem da sam u potpunosti zadovoljan, jer bi oni bili neka vrsta potvrde efikasnosti i dobre saradnje svih nivoa vlasti. Naravno, te saradnje je bilo u svim drugim projektima, osim kada je reč o ova dva projekta. Podsetiću vas na zgrade RTV-a i Naučno-tehnološkog parka, završavamo i Narodno pozorište u Subotici, ali i druge projekte širom Vojvodine, kao i Žeželjev most u Novom Sadu. Usput da kažem da je za njih zadužena Vlada Republike Srbije, a Pokrajinska vlada nema nikakvog učešća u tome, osim da usmerava i zahteva kapacitete Vlade Srbije u ovom pravcu.

Prilikom stupanja na dužnost, obećali ste da ćete raditi na donošenju ključnih zakona kojima se uređujuju pitanja nadležnosti i finansiranja Pokrajine. Koliko ste u tome uspeli?

Nažalost, nismo uspeli, iz prostog razloga što su zakoni u nadležnosti Narodne skupštine i što se iz vizure Vlade i iz vizure same Skupštine ne razaznaje dobro potreba za donošenjem zakona koji bi utvrdio predvidiv finansijski model za finansiranje rashoda Vojvodine. Mi smo uradili jednu drugu stvar, koja je privremeno, ali, duboko sam uveren, značajno pomogla ekonomskom i svakom drugom razvoju Vojvodine. Formirali smo mehanizme za zajedničko investiranje u velike razvojne projekte i to funkcioniše sasvim dobro. Gotovo da nije bilo projekata za koje Vlada Srbije nije pokazala interesovanje kada je reč o ekonomskom i svakom drugom razvoju Vojvodine. Ali, ostaje jasna potreba da se definiše finansijski model koji bi omogućio finansiranje pre svega onih potreba koje imaju institucije čiji je AP Vojvodina osnivač. Recimo, poslednji primer, mi smo preuzeli osnivačka prava nad domovima zdravlja na teritoriji AP Vojvodine, počev od januara ove godine. Ukupan iznos kojim su opštine, dok su vršile osnivačka prava, finansirale domove zdravlja na godišnjem nivou jeste dve i po milijarde dinara. Preuzeli smo osnivačka prava, a sa te dve i po milijarde mi ćemo u budućnosti finansirati njihove potrebe kada je reč o rekonstrukciji objekata i nabavci opreme. Te dve i po milijarde nisu bilansirane u našem budžetu. Takvih primera ima još. To je model koji nije predvidiv, nije uredan, i kao takav nije dobar, zato sam se zalagao za donošenje zakona. Oni drugi koji su se zalagali za donošenje tog zakona, iz reda opozicionih stranaka, smatraju da treba deliti poreski sistem u Srbiji i deliti jedinstven poreski prostor. To nije ni dobro ni potrebno, ali smatram da je važno da se jasno definišu prioriteti, posebno ustanova i institucija u Vojvodini, a brojne su bolnice, domovi zdravlja, kulturne ustanove i mnoge druge, koje bi na taj način imale predvidljivije finansije u svojim godišnjim i višegodišnjim planovima.

Generalno, kako ocenjujete učinak Pokrajinske vlade u tekućem mandatu? Koje su najveće želje i planovi pred vama?

Pre svega, za mene je bilo važno da nakon dugog perioda vladavine naših političkih konkurenata stvorimo jednu novu sliku o Vojvodini. Nakon 16 godina to je bio najizazovniji zadatak. Stvoriti sliku o Vojvodini koja neće biti u sukobu s centralnom vlašću, niti u sukobu sa svojim lokalnim samoupravama. Sliku koja treba da od Vojvodine napravi jednu, rekao bih, uporišnu tačku za razvoj, za izgradnju, za investicije, za zapošljavanje, za kulturni razvitak. Mislim da smo u tome uspeli. Kada pogledate finansijske parametre, znatan je rast prihoda u budžetu, kada pogledate stepen realizacije investicija, koji je mnogo veći nego u prethodnom periodu, kada pogledate druge statističke parametre ‒ videćete da je naš glavni cilj ispunjen. Govorio sam o najvažnijem cilju, ekonomskom razvoju i zapošljavanju. Danas se, po broju nezaposlenih, nalazimo na nivou iz 1989. godine. Tada smo u Vojvodini imali manje od 100.000 nezaposlenih, koliko imamo i danas, a istorijski minimum u Vojvodini bio je 1.979, kada je bilo oko 45.000 nezaposlenih ljudi u njoj. I taj cilj je moguće dostići u narednih pet do sedam godina, ukoliko se nastave ovi trendovi, ukoliko budemo imali snažnu i jedinstvenu politiku. U ovom mandatu smo za to stvorili uslove. Važna nam je bila podrška nacionalne vlade i siguran sam da će na kraju, kada se o ovom mandatu i o meni i mojim saradnicima bude govorilo, celokupna javnost moći da kaže da smo svoj posao radili na profesionalan, odgovoran i način dostojan Vojvodine. Bez grešaka, bez pronevera, bez promašenih investicija, baš onako kako smo i želeli, da ne ličimo na one koji su 16 godina taj posao radili pre nas.