Giga Đuragić Dile: BRAZDA U RAVNICI
„Ako ja u umetnosti ostavim svoju brazdu, onda sam uspeo, onda sam sebe dokazao u prostoru, vremenu i ljudima oko sebe“. I zaista… Posle pola veka umetničkog stvaranja, u svakom ataru po kom vam pogled zamakne, Giga Đuragić Dile ima svoju brazdu.
Trebalo je zaista imati mnogo znanja, mašte i radoznalosti, pa pronaći 175 ličnosti, životom ili delom neizostavno vezanih za Vojvodinu, koji pri tome imaju i šta da kažu. Uspeli smo u tome. Intervjui koji su za ovih 14 i kusur godina obeležili ove strane, jesu svojevrstan leksikon Vojvodine koja je bila, jeste i biće. Samo s jednim razgovorom nisam žurio. Znao sam da me čeka. Kopati brazde po ravnici, a preskočiti onu koju punih 50 godina erupcijom svog umetničkog izražaja krči Giga Đuragić Dile, bilo bi doslovno neumesno. Diletov trag ravan je onom koji u dubokom snegu ostavlja usamljeni šetač. Osim što ne možete da ga ne primetite, lakše vam je da hodate ako u njega umećete vlastite stope. Čovek koji je rođen na istom komadu ravnice kao i ja sam, književnik Dragomir Popnovakov, zapisao je: „Đuragić je danas genetski pesnik zemlje i svih njenih mena, kroz godišnja doba i smene boja. S puno osećajnosti i stišane žudnje, on slika pretežno ravničarske pejsaže, otkrivajući na svojim platnima vedrinu i sva koloritna lica svog unutrašnjeg panteističkog boga. A to su crne ugari, oranice, lenije, kukuruzišta, žitišta, suncokreti, blagi obrisi salaša, okrečeno voće, drveće u daljini… Taj osvojeni panteistički beskraj, dalji od svakog očinjeg vida, jeste i najlepša metafora vojvođanske duše, koju Giga Đuragić smireno i polagano dostiže“. I eto tako, dočekasmo Dileta.
Reklo bi se da se sve ono što naša civilizacija radi u poslednjih vek i po, može svesti na pokušaj čoveka da se emancipuje u odnosu na prirodu. Da je zauzda i njome zagospodari. To radi s tolikom snagom i strašću, da bi se moglo naslutiti kako veruje da ga na kraju tog puta čeka besmrtnost… Vi, međutim, čitavog svog stvaralačkog veka hodate u obrnutom smeru. Vraćate se prirodi u kojoj tražite smisao i inspiraciju. Koliko ste svesni ovog „obrnutog“ promišljanja?
Svojim rođenjem nasledio sam sve ono što su imali i sa sobom nosili moji preci, dedovi, pradedovi, i svi oni koji su na ovoj ledini rođeni, odrastali, živeli i umirali. Ta nasleđena iskustva i saznanja, koja se prenose s kolena na koleno, oblikovala su moj život i rad. Ljudi koji me okružuju i ja vodimo gotovo istovetan život – samo na drugačiji način obrađujemo zemlju i njivu. Taj malo drugačiji modus rada ne dozvoljava mi da budem pasivan, inertan – kako sunce, kiša i suša utiču na zemljoradnike, tako utiču i na mene – njihove strahove doživljavam i ja – i to me održava u normali. Živeći ovde, stekao sam duboku, skoro genetsku vezanost za prirodu. Svaki budan momenat provodim u posmatranju i čitanju prirode. Prepoznajem njene mene, sve promene, godišnja doba. U svom radu koristim to što vidim, poznajem i prepoznajem. Osećam da ta iskustva ostaju duboko u meni, i volim da mislim da kroz svoju umetnost transponujem prirodu i njenu moć. Prirodu ne imitiram – to ostavljam fotografima – već kroz sopstveno životno iskustvo i umeće kreiram svoju predstavu prirode. Možda nije čudno što mi se monografija povodom 50 godina umetničkog rada naziva baš „Istinitije od stvarnosti“.
Još vas jedna stvar na nivou likovnog izraza čini pripadnikom kruga koji je već dugo u defanzivi i povlačenju. Čitava umetnost, ne samo likovnost, najmanje pola veka divi se destrukciji lepog. Nekritički se slave instalacije, performansi, a podžanrovi manifestacione umetnosti dobijaju ikonografski značaj. Vi međutim i dalje tragate za najpotpunijim izrazom estetike lepog.
Shvatio sam da destrukcija i uništavanje lepog, što je postalo često, u isto vreme uništavaju i našu duhovnost. Pobornik sam umetnosti lepog i ljuti sam protivnik novih tendencija koje pominjete. Umetnik ima svoj zadatak – da utiče na svoju okolinu time što je poštuje i prikazuje lepotu života. U ljudima, običajima, odelima, pejzažima… Trudim se da lepotu svugde vidim i da se u potpunosti vodim tim principom, te da to prenesem novim generacijama.
Osećaj zavičajnosti nesumnjivo vam je važan. Iz vlastitog primera znam da se prečesto insistiranje na zavičajnoj tematici tumači odsustvom interesa za univerzalnim, ili, što je još gore, prišivaju mu se atributi patetičnog, „nižeg“ izraza. Kakav je u ovom svetlu vaš odnos spram zavičajnosti u umetnosti?
Rođen sam u paorskoj familiji. Otac Stevan, kog su zval Čika, bio je povrtar. Na svojoj zemlji sadio je patlidžan, papriku, pasulj, pomalo šargarepe i zeleni. U ritu smo imali dolap kojim smo navodnjavali zemlju. Ja sam kao dečak kandžijao konja koji je povazdan hodao u krug. Četiri puta nedeljno išli smo na pijace u Karlovce i Kovilj. Pomagao sam roditeljima i stajao za tezgom. To me je odmalena naučilo ophođenju s ljudima. Tu sam stekao osećaj za razgovor i poštovanje drugih. Opet, pročitao sam negde da je Milan Kašanin zamerio Lazi Kostiću što je pisao o crkvi Santa Maria della Salute a nije opisao manastir u Kovilju. Ne želim da mi tako nešto bude zamereno – uostalom, jedan Pariz ima mnoštvo umetnika koji će ga ovekovečiti – Kovilj ima mene i još šačicu ljudi. Kada sam provodio vreme u Parizu, devedesetih, pitali su me odakle sam.
„Kovilj?“, pitali su, „Gde je to?“ Moj odgovor je uvek bio: „Kovilj… Pa Beograd vam je pored Kovilja“.
Gotovo od samog početka stvarate uz epitet slobodnog umetnika. To, pretpostavljam, znači da ste sve vreme, uz traganje za idealnom duhovnom vertikalom, morali da tražite i potvrdu na tržištu. Koliko su ova dva imperativa pomagala ili smetala jedan drugom?
To što sam bio „slobodnjak“ mi je pomoglo. Finansijski je bilo teško, naravno. Iako sam ponekad morao da radim poslove sa strane da bih othranio porodicu, imao sam vreme koje mi treba da sve duboko proživim i iskusim. Zbog ovog statusa zadržao sam luksuz da se bavim svojom umetnošću iskreno i u potpunosti. Osećam da je ovo luksuz, jer primećujem da je nekim kolegama radno mesto stvorilo vrstu sigurnosti koja ih je odaljila od umetničkog izraza. Danas sam zadovoljan što publika prepoznaje vrednost mojih slika. Izgleda da se može i preživeti i ostati svoj. Najlepši kompliment mi je reč prijatelja i kupaca koji kažu da im moja slika na zidu donosi mir. Kad dođu kući, pa sa zida osete delić moje energije. U tom momentu, moja umetnost je ispunila svoju misiju.
Trenutno se nalazimo u, kako volite da kažete, „rustičnom, prirodnom ambijentu galerije u Kovilju“. Koliko vam znači ovaj prostor?
Moj kolega i prijatelj Jeremija iz Pećinaca mi je rekao nešto mudro: „Nemoj verovati nekome ko ti kaže da je umetnik. Idi kod njega kući, vidi gde i kako živi, pa ćeš znati koliko umetnosti ima u sebi“. U neku ruku, okruženje definiše umetnika. Tako i mene ova kuća, galerija i atelje definišu. Evo, možete i sami da vidite. Trenutno imam četiri izložbene postavke, koje, važno mi je, nisu samo moje. Tu su i moji ateljei, u kojima radim u zavisnosti od doba godine. Naravno, biće ovde i moj legat, galerija u kojoj će trajno biti izložene moje slike i tapiserije. Nadam se da će on jednog dana biti značajan mojoj deci koja će o njemu brinuti, ali i ljubiteljima umetnosti iz Kovilja, Novog Sada, pa zašto ne – i turistima koji će dolaziti s drugih strana. Obilazeći manja mesta sa sličnim legatima, pre svega po Vojvodini, uverio sam se, nažalost, da se mi prema ovakvim pričama još uvek odnosimo prožeti nekom letargijom, poluzainteresovani. Imamo sjajnih umetničkih postavki koje niko ne obilazi, jer se niko nije ni potrudio da ih približi ljudima. Bezbroj je primera koji pokazuju da ne umemo da cenimo ono što imamo. Verujem ipak da će ovaj frtalj koviljske ravnice u Petra Drapšina 11 imati drugačiju sudbinu. Ovo je oduvek bila domaćinska kuća, u kojoj su se ljudi rado dočekivali. Dobrodošli ste. Sada i navek.
Umetnicima se nekako olako pripisuju sujeta i stvaralačko samoljublje. Vi ste, međutim, organizovali na desetine likovnih kolonija na kojima su se okupljale stotine umetnika. U ovom prostoru rado izlažete tuđe postavke. Da li to znači da ste lišeni te naširoko opisane umetničke sujete?
Grupne kolonije brojim u stotinama, volim da ih organizujem i da učestvujem u njima, uživam u umetničkom okruženju i ljudima, pogotovo umetnicima. Kad sam počinjao da se interesujem za slikarstvo, kao dete sa sela u ono vreme imao sam problem da pristupim informacijama i da naučim nešto praktično. Pisao sam mnogim poznatim umetnicima, želeo da posetim njihove ateljee i da od njih učim, a dobio sam odgovor jedva na nekolicinu tih pisama. Tada sam odlučio da ću se uvek naći mladim, talentovanim ljudima, koji žele da uče. Njima su moja vrata uvek otvorena.
Nekada sam držao školu crtanja i slikanja, i danas sam ponosan i srećan kad bivše učenike pozdravim kao kolege. Dajem sve od sebe da budem svestan – ali ne sujetan. Poštujem svoje kolege i uvek imamo korektan odnos, pa i kad njihovo stvaralaštvo nije ona vrsta umetnosti koja mene pokreće i koja mi prija. Ukratko, nisam ni egocentričan ni ekscentričan.
Nedavno se pojavila kapitalna monografija posvećena vašem stvaralaštvu. Koliko vam je kroz vreme bila važna javna recepcija vaše umetnosti?
Ljudski je da čoveka raduje kad je njegov rad prihvaćen. Kroz svoju karijeru, svaki put kad se o mojim slikama i izložbama pisalo ili pričalo u medijima, dobijao sam podstrek i novi elan za umetničkim radom. Tako je i sad – ponosan sam na svoj rad i bez toga, ali pozitivni komentari me uvek guraju napred.
Jedan čovek od pera odavno je rekao da se Vojvodina nalazi u „ispregnutim kolima“. Već sam podatak da nam je velik broj sela dramatično opusteo o tome dovoljno govori. Mi smo uradili šta smo znali i umeli s onim što smo dobili od starijih. Ko će nas naslediti? Postoji li nešto „istinitije od stvarnosti“ što nam može doneti budućnost izvesniju od ove koju sada naziremo?
Imao sam tu sreću da se rodim u jednostavnije vreme. Mogao sam da živim skroz u skladu sa prirodom. Sada imam 76 godina i smatram da sam proživeo jedan lep život, punim plućima. Nove tehnologije i stil života me ne privlače. Najtužnije mi je ovo ekstremno uništenje prirode, ako to ne zaustavimo – budućnosti možda i nema. Ja više volim oker, braon, žuto, pa i sivo – ali plavetnilo i zelenilo naše zemaljske kugle je nezamenjivo. Na samom kraju kapitalne monografije posvećene jubileju pola veka mog stvaralaštva, prisetio sam se kako sam sedeo u Malagi, na klupi sa Pikasovim spomenikom, pred njegovom rodnom kućom. Konstatovao sam kako „niko nije prorok u svom selu“. Shvatio sam da ni od Pikasa njegova Malaga nije kupovala slike, kao što ni moj grad nije od mene. Na dan kada je Pikaso preminuo, maja 1973. godine, otvorena je moja prva samostalna izložba u Kovilju. Ovaj čin nas je povezao za sva vremena. Njemu u čast, svoj potpis na slikama stilizovao sam tako da liči na njegov. Gledao sam Pikasove slike u raznim muzejima… priznajem da izuzetno cenim El Greka i Karavađa… ali najviše volim Van Goga i Savu Šumanovića. Živim u vremenu s kojim se nisam uvek slagao, a nadam se i priželjkujem da će se ambijent za moje potomke promeniti, da će oni živeti u boljem i lepšem okruženju.
Imate li neki životni stav kog se držite sve vreme? Neki stav, osećanje ili misao bez kog naprosto ne biste mogli?
Ceo život sam voleo ljubav. Tu reč, to značenje, to me održava, nosi me sa sobom. Volim moju decu, svoju porodicu, volim ljude, prirodu, okruženje – volim da volim, i to mi daje snagu!
Antrfile:
Nisam od onih koji veruju da umetnost nastaje samo u trenucima inspiracije. Čitavog života imam ustaljen raspored. Ako sam u Kovilju, ujutro u kafani pijem kafu i pročitam novine. U Novom Sadu radim to isto, ali u drugom ambijentu. Onda dođem u atelje. Povučem makar jednu liniju, a za njom uvek dođu i ostale. Radim do dva-tri po podne. Onda je vreme za ručak i odmor. Kasno popodne u gradu šetam, a na selu radim oko kuće ili u bašti. Bio sam u Parizu, na Monmartru, i svukud još, ali nikada nisam bio boem. Video sam mnogo velikih ljudi s niskim strastima. Nikada me to nije privlačilo.
Izvod:
Kad sam počinjao da se interesujem za slikarstvo, kao dete sa sela u ono vreme imao sam problem da pristupim informacijama i da naučim nešto praktično. Pisao sam mnogim poznatim umetnicima, pitao ih da im posetim ateljee i da od njih učim, a dobio sam odgovor jedva na nekolicinu tih pisama. Tada sam odlučio da ću se uvek naći mladim, talentovanim ljudima koji žele da uče. Njima su moja vrata uvek otvorena.
Biografija:
- Rođen 17. aprila 1946. u Kovilju.
- Višu pedagošku školu – likovno vaspitanje, završio je u Novom Sadu.
- Od 1970. do danas radi kao slobodni umetnik.
- Bavi se slikarstvom, tapiserijom i drugim umetničkim disciplinama.
- Priredio je 105 samostalnih i učestvovao na preko 850 kolektivnih izložbi.
- Organizovao i učestvovao na preko 250 likovnih kolonija u zemlji i inostranstvu.
- Godine 1987. osnovao je likovnu koloniju u manastiru Kovilj.
- Iste godine boravi u Parizu i deli atelje sa Jozefom Klaćikom. Izlaže na dve izložbe u Bretanji. U Parizu će boraviti i dve godine kasnije.
- U rodnom Kovilju inicira i osniva: AKUD „Laza Kostić“, Turističko društvo Kovilja, „Likovnu koloniju Kovilj“, Tamburaški memorijal „Vasa Jovanović“, Spomen i etno kuću „Ilija Nešin“ i još mnogo toga.
- Za svoj stvaralački rad primio je 26 nagrada i priznanja.
