Generacija s vakcinom

Narod je živeo u tom pritajenom uzbuđenju sve do 25. januara. Te nedelje statistika je pala tako nisko da je nakon savetovanja s lekarskom komisijom prefektrura objavila da se može smatrati da je epidemija zaustavljena. Dodato je i da, uz oprez koji će narod zasigurno pravilno oceniti, gradska vrata ostaju zatvorena još dve nedelje, a zaštitne mere će se održavati čitavog meseca. Ako se za to vreme pokaže najmanji znak po kom bi se moglo zaključiti da bi se opasnost mogla vratiti; biće održan status kvo s propratnim merama. No, svi su bili složni i jednoglasni da je to čist stilski dodatak, i uveče 25. januara čitav grad bio je ispunjen radošću. Da bi se pridružio opštem veselju, prefekt je izdao nalog da se uspostavi javna rasveta kao u doba zdravlja.

Rasvetljenim ulicama, pod hladnim i vedrim nebom, naši sugrađani nagrnuli su napolje, skupljajući se u bučne i nasmejane grupe… Stari je imao pravo: ljudi su uvek isti. Ali to je njihova snaga i njihova nevinost. Riju je osećao da će im se pridružiti, ovde, s one strane bola i muka. Krici su bili sve jači i duži, njihova jeka je dopirala daleko i stizala ispod ove terase. Dok su plameni mlazovi različitih boja šištali uvis, sve brojniji i brojniji, doktor Riju je odlučio da sastavi izveštaj koji će se ovde završiti. Nije hteo da bude jedan od onih koji ćute, želeo je da pokuša da posvedoči u prilog bolesnika, pa tako ostavi bar neki spomen o nepravdi i nasilju koje im je učinjeno; želeo je naprosto da kaže šta se može naučiti u doba zla, da pokaže da u čoveku ima više stvari koje zaslužuju divljenje, nego onih koje zaslužuju prezir.

Znao je pritom da ovo ne može biti hronika konačne pobede. Mogla je biti samo svedočanstvo o onome što je trebalo izvršiti i što će se, bez sumnje, raditi ubuduće u borbi protiv terora i njegovog neumornog oružja, svih ljudi, uprkos ličnim krizama i tegobama; ljudi koji se ne mogavši da budu sveci, a ne hoteći da priznaju elementarno zlo, trude i nastoje da budu lekari…
Ako ste na ovom mestu, pomalo zbunjeni – sasvim vas razumem! Ovo je nešto što bi mogao biti izvod iz bilo kojih aktuelnih dnevnih novina. A opet, ne poklapa se sasvim s onim što se oko nas zbiva. Zato žurimo da stvari stavimo na svoje mesto.

Reč je zapravo o slobodnom izboru poslednjih rečenica romana „Kuga“ Albera Kamija, posvećenog epidemiji koja je četrdesetih godina prošlog veka zahvatila alžirski grad Oran. Na umetnički veličanstven način, kroz priču o pošasti koja je došla među ljude, Kami pokreće pitanja morala, egzistencije i generalnog stanja ljudske duše u tim vremenima. Predznaci epidemije zatiču stanovnike nespremnim, ali i nevoljnim da prihvate razmere katastrofe koja im se sprema. Ova bolest postepeno postaje sveprisutna stvarnost, u kojoj se rastače prošlost, sadašnjost, a pogotovo budućnost, i koja dovodi svoje žrtve do ultimativnih spoznaja o prirodi bola i gubitka.

A nakon svega pretegne zaključak „da u čoveku ima više stvari koje zaslužuju divljenje, nego onih koje zaslužuju prezir“.

Epidemija kuge u Sremu i Irigu vladala je 1795. i 1796. godine, tačno sedam meseci i deset dana. Za to vreme samo u Irigu umrlo je 2.600 duša, i od te bolesti prestonica Fruške gore nikad se nije oporavila. U Beograd i Zemun trgovci su je preneli iz Turske, a odatle su je begunci razneli u mesta prema Fruškoj gori. A prenosila se veoma lako. Konkretno u Irig, unela ju je Irižanka Anđelija Kuzmanović kada je iz Krnješevaca, u Staroj Pazovi, od umrle rodbine uzela vunene ćilime i tako najpre zarazila svoju kuću a posle i celu varoš. U druga mesta prenosili su je trgovci, širila se preko svilenih marama, kapica za decu… Da se kuga ne bi dalje širila, austrijska vlada je naredila da se zatvore sva mesta zaražena kugom, te tako ona nije uzela maha u Rumi, i nije se proširila među stanovništvom. Pošto je ovaj okrug tada pripadao Austriji, na potezu između Iriga i Rume organizovane su straže koje nisu dozvoljavale da ljudi iz zaraženog područja pređu u drugo, nezaraženo, i samim tim vlast je sprečila da se kuga širi. Od preko 4.500 stanovnika ostalo je 2.500, a valja reći da je Irig početkom 18. veka imao više stanovnika od Beograda. Irig se od kuge nikada nije oporavio, i sada ima isti broj stanovnika kao i posle kuge. Epidemija je u Irigu prestala da hara februara 1796. godine, a stanovništvo se u njega vratilo tek početkom jula.

Bivalo je tih boleština svako malo. Osobito u vremena kada su prostor današnje Vojvodine pohodile velike, malarične vode. A, recimo, čak trećina teritorije od Novog Sada prema Somboru bila je u kojekakvim baruštinama i naplavinama reka. Pa gde je tifus, a gde španska groznica, od kojih je pomro onoliki narod…

Mnogi od nas pamte poslednju veliku epidemiju, koja nam se dogodila pre ove. Godine 1972. zemlja je pretvorena u karantin ne bi li se sprečila variola vera, ili po narodski „crne“ odnosno „velike” boginje. Današnja mlađarija svoje roditelje zove „generacija s vakcinom“. To smo svi mi koji na ramenu nosimo beleg od vakcine, veličine dinara, koji, božemeprosti, izgleda kao da smo žigosani. Nek liči na šta hoće, ali početkom sedamdesetih, ta vakcina nas je spasla.

Zašto li nam se, periodično, odvajkada, pa evo i dan-danas, događaju takve pokore? Ne znam. Ali mi na um pada jedna tako svedena i laka, a opet sudbonosna latinska misao: Et tamen dies oritur! Ovo bi se moglo prevesti i kao: „A dan se ipak rađa!”

„Ipak“. U toj rečci sadržani su sav napor, tragedija, ali i lepota ljudskog života.

Možda nam je sve ovo potrebno samo zato da bismo je postali svesni. I više cenili.

 

Tekst: Ilija Tucić