Gavra Trivunović: Svet malog Žabaljca

Bili smo na imanju verovatno najmlađeg salašara u Vojvodini. Gavra Trivunović, kojeg između Despotova i Pivnica svi znaju kao „malog Žabaljca”, ima tek 24 godine. Radi zemlju, drži kasače, golubari, pravi vino i rakiju, a u svojoj sodari izrađuje klaker i sodu, koja kad stisneš ručicu na flaši „baca 11 meteri”. Iako još gotovo dečak, Gavra ne skida crne papuče s nogu. Kad nije na salašu, onda je za pevnicom u crkvi. Da imamo ključeve od Vojvodine, spustili bi ih u džep Gavrinih čakšira. Tu smo sigurni da će se najbolje sačuvati.

Biće, evo, petnaesta godina kako s „Vojvođanskim magazinom“ putujemo ravnicom. Napravili smo reportaže iz preko 160 sela i uradili razgovore sa isto toliko ljudi. Pa opet, teško da smo na tom putu sreli nekog kao što je „mali Žabaljac“ Gavra Trivunović. Retki su ti trenuci u kojima shvataš da je znanje koje si u međuvremenu stekao važno – ali postoji nešto vrednije od njega. A to je spoznaja. Onaj sekund u kom počinješ da na stvari gledaš drugim očima. Ovo je jedan od takvih trenutaka.

 

Još dok otvara kapiju, Gavra žuri da nam se predstavi.

Salaš je kupio moj deda Slavko, pedesetih godina prošlog veka, od jednog Slovaka. Sagrađen je početkom 20. veka. Mi smo, eto, 60 godina na njemu. Pre toga smo živeli na jednom salašu nedaleko odavde. Salaš je na Pivničkom drumu, kada se krene iz Despotova. Na njemu trenutno živi nas četvoro: deda, mama, ja i ujak. Deda je trenutno najstariji u selu. Do prošle godine nismo mogli motika da mu se naotkivamo koliko ih je trošio. Ali sad je malo zanemoćao, pa ga eno onud u sobi. Što se drugog tiče, bavimo se svačim pomalo: ratarstvom, povrtarstvom, vinogradarstvom, konjima… Salaš ima dve avlije, prednju i zadnju. U prednjoj su voćnjak i vinograd, a pozadi je živina, konji, ovce i svinje. Kuća je zidana na stari način. Izolacija ne može biti bolja. Ja u maju još spavam pod dunjom, a na gradu vam ni ćebe ne treba. Šta bi još rekao… Volim konje i vino jer jedno bez drugog ne ide. A kad ti treba dobar špricer – sode nigde nema. Zato sam rešio da otvorim sodaru. Nema nas mnogo. Da ja znam, ima jedan sodar u Palanci, Somboru, Kuli i Vrbasu. Imam mašinu iz 1920. godine. Napravljena je u Budimpešti. Piše na njoj. Pravljena je da traje. Na njoj bukvalno nema delova koji će se kvariti. Sodu pravi kao prvog dana. Posao nije težak, al’ treba znati kolika količina i pritisak treba da stanu u flašu da ne bi pukla. Dobra soda mora da baci 11 meteri. Inače, ovde u selu moje ime još i zvuči domaće, al’ prezime nekako ne paše. Zato me svi znaju kao „mali Žabaljac“. Sad trenutno pravim porodično stablo po majci. Njeni se u Pivnicama pominju još 1714. godine. Verovatno su još pre toga došli iz Žablja, pa im otud i prezime.

 

Nije tome davno kada si na svojoj pisaćoj mašini otkucao o svom salašu i nešto onako… da malo „gane“ dušu.

Tako je. Kazao sam da tu na putu za Pivnice iz ondašnjeg Sentivana a današnjeg Despotova, s leve strane preko jendeka, ima salaš na kom su mnoge generacije paora odrastale. Numerisan je brojem 15, kao i mnogi salaši, koji su uredno, kao novorođenčad posle merenja, dobijali svoj broj posle zalivene ćupice i zakucanog eksera u trokotska vrata da služi kao glajdaštok. Taj broj im je služio kao prezime, a nazivi njihovih vlasnika kao špicname. I nadaleko su bili poznati po tome. Na svu sreću, moj salaš nije podelio sudbinu njegovih vršnjaka. Još je živ i zdrav i evo bezmalo ulazi u 126. godinu svog života, ali sada već kao udovac i samac, bez okolnih salaša. Bilo je tu i novorođenčadi u obliku kućerka, da se veliki salaš ne pogani i u njemu ne strvoljči. Ali i kućerak je sada postao punoletan sa svojih 70 godina. Malko se podbočio na štalu i drema. Friško omolovan s jeseni kad bagrem opadne. Vidi se iz silbaškog atara, a zimi, kad sneg udari pa zaveje i sve poravna, liči na neko pusto ostrvo, samo što mesto palme đeram stoji. Nedeljom i većim svecem, kad je na kalendaru boja malko dunklija nego drugih dana, salaš živne i kao doterana reduša čeka da neko naiđe. Sve se keri i namešta da se pokaže i istakne da može još toliko istrajati. Nedelja na salašu nije počinjala s prvim petlovima, već subotom, dok se suše rezanci za bačku supu. Naš brica dedu sređiva i za nedelju ga priprema. Avlija, štale, vinograd i životinje… svi se pripremaju za praznik paora i salašarskog odmora. S trećim petlovima na nedeljno jutro miriši pržen luk na šporetu, testa se dižu i dišu, rastu i žive. Posle, kad se ispeku, valjda im zato i tepaju da su mekani ko duša. Vetar kad od sela dune, onda se čuje da gospon popa na službu zove. Voli, doduše, zdravo da zvoni, al’ na struju. Posle službe i nedeljnog ručka salaš se, zajapuren od dima paorskih peći i ogrejan miholjskim suncem, kao mače proteže i u san pada. Uveče još malo žmirka dok lampaš na ćošku svetli. Kad i on zažmuri, salaš spava i sanja neka lepša vremena, dok je imao društva i ljudi oko njega.

 

S obzirom da se nalazi na putu iz Despotova prema Pivnicama, a ovde su uopšte sela nagusto nasađena, i ovaj salaš ima „živahan“ komšiluk.

Čini vam se. U našem ataru ima svega sedam aktivnih salaša. Po priči mog dede, posle rata je ovde bilo preko 70 salaša. Preostalo je još pet-šest napuštenih, koji ne služe ničemu, a sedam se koristi za život. Jedan je od čika Mileta Popinog. Jedan je baba Anđin. Pa onda moj i onaj od mog ujaka. Ima tako još njih nekoliko. Al’ kako god bilo! Što se mene tiče, na salašu ću ostati. Ovde je milina. Nema komšija, pa nemam s kim da se svađam ko ovi u selu. Mogu da vičem, neće me niko ni čuti. Možeš spavati kad hoćeš, ustati kad hoćeš. Sve je široko. Možete da gledate na crkveni toranj u drugo selo da vidite koliko ima sati! A šta drugo treba? Da gledam u komšijin prozor? To nije poso!

 

Dok sedimo ovde pod tremom, čini nam se da je življe na salašu nego u samom selu!

To vam je duga priča. Evo sad je bilo vreme Uskrsa. Kad naš popa sveti vodicu, ja mu saslužujem, pa idemo od kuće do kuće. Nema boljeg načina da snimiš teren i vidiš situaciju. A ona nam, bogami, ne ide naruku. U Despotovu je preko 50 praznih kuća. U Pivnicama preko 100. Ljudi za tri-četiri hiljade evra kupuju stare, ruševne kuće, pa na njihovom mestu uzoru plac. Ponovo nam se sela vraćaju u salaše! Nedavno je gospon popa pravio evidenciju. Imao je preko 300 sahrana i malko više od 100 krštenja. A, pazite, u ta krštenja ne spadaju samo novorođena deca, već i odrasli. Pa sad vi računajte kakva je situacija. Baš prošle godine smo popa i ja sahranili poslednjeg tišlera u selu. Imamo jednog kovača, ali i on upali vatru samo kad treba da otkuje raonik. Nema više ni starih zanatlija. Aca Popin je moler. Nema mustru, al’ ima dobre valjke. Vole ljudi da im bude okrečeno ko kadgod. Al’ džabe je sve to kad nema naroda.

 

I onda, hteli ili ne hteli, stižemo do onog kako je nekada sve bilo bolje…

Pa da vam kažem – kako i ne bi bilo! U Savinom Selu su do Drugog svetskog rata imali četiri zlatare! Imali su plan da naprave tramvajsku liniju. Kad su otišle Švabe, iz sela je izneto preko 70 klavira. Tadašnja Torža imala je zvanično najlepšu seosku ulicu u Evropi! Idite danas pa njom prošetajte… U Bačkoj je do 1918. godine zasađeno i održavano tri miliona sadnica duda. Sada drvoreda više nema, a tek se pokoje stablo nazire. Uporedo s uništavanjem železnice i njene infrastrukture, uništavani su i drvoredi. A upravo su oni bili znak da se ovde dobro gazdovalo. Niko me neće ubediti da je to napredak! Više su se naši nepismeni askurđeli razumeli u ekologiju i brinuli o njoj, nego danas ovaj razvikan „kulturan“ i obrazovan svet. Ne znači svaki napredak ujedno i boljitak.

 

A u to ime ide i ova „salašarska uniforma“. Retko je viđamo na nekome vaših godina.

Ovo je moja redovna garderoba. Štofane pantalone i papuče. Takav sam kod kuće. Drugačiji sam kad idem u goste. Boja čakšira je „plesnjiva“ ili „konjski zelena“. Kad sam tražio štof za pantalone, u „Suknu“ su me gledali kao da sam s Marsa pao. Kad sam im pokazao šta hoću, kažu mi: „Pa što nisi rekao siva“? Nije to siva. To je plesnjiva!

 

I sada kada sve ovo znamo, kakvi su planovi?

Onomad sam upisao Poljoprivredni fakultet, smer voćarstvo i vinogradarstvo. Srećom, blagovremeno sam video da ja, hvala Bogu, već znam da napravim i vino i rakiju, pa sam ga manuo. Evo, mi sada pijemo dudaru, a ako usfali, doneću vam da probamo i moju kajsiju. Ne što je moja, ali kažu da je štogod. U prednjem dvorištu za sada imam sedamdesetak čokoti. Na ovom salašu nekada je bilo 700 čokoti, a na onom drugom bio je baš lep vinograd. Sve su to osamdesetih godina povadili, jer više niko nije hteo vino da pravi. Došli su sokovi i kupovna vina, a na drugoj strani trebalo je raditi. Vinogradu ne treba gospodar. Njemu treba sluga. Treba okopati, opleviti, ošpricati na vreme… Meni je u planu da povratim abr tih 700 čokoti i da imam hiljadu litara vina, što je nekada bila i norma za ovaj salaš. Više mi i ne treba. Al’ za domaću upotrebu mora da ima. Dođe mi društvo da se kartamo i šta sad… Treba nečeg da usfali, pa da se obrukam?! Probajte i kulen. Isto je moj. Ljutkast taman kolko treba. Onaj slovački je zdravo ljut, a ja ovaj moj malo „smirim“. Mama Rosa će vam sad izneti tepsiju „krompirače“. Od našeg je krompira. U prodavnici kupujemo samo so i ulje. Sve drugo je sa salaša. Planiram da malo ozbiljnije držim i ovce. Da vam kažem – nije bogat onaj koji mnogo ima, već onaj koji malo ište! A ja sam vam tu, taman na meru.

 

Na ulasku u salaš dočekali su nas konji.

Trenutno imam dva kasačka grla. Ta tradicija je davno zastupljena kod nas u selu. Trke su održavane još pedesetih godina, a hipodrom je napravljen devedesetih. Kada je nastao, po kvalitetu je bio odmah iza beogradskog hipodroma. Na našem trkačkom danu bude 100 kasačkih grla u sedam trka. Ovaj konj što je probao da vas gricne je Laki Spid. Sad mu je pet godina. Pre dve godine osvojio je „vojvođanski derbi“ na trci u Subotici. Al’ ne mogu da kažem… Mnogo puta bio je i poslednji. Al’ neka je. Ja ga volim takvog kakav je.

 

Radite 30 jutara zemlje. Za salašarske prilike to i nije previše. Ipak, vi ste i povrtar, voćar, vinogradar, golubar…

Tako mora. Recimo, jedne godine svi polude za kupusom. Onda već sledeće, moraš da ga daš za pet dinara, jer više nikom ne treba. Imali smo i bostana, paprike, šećerca… Sada nam je ostao samo karfiol. A i njega smo jedne godine istarupirali! Čim nije beo ko sneg, odma ga stavljaju u drugu klasu. E pa ne dam! Opet, jedne godine, bacili smo sedam vagona luka. Potrefilo se da niko neće. U ataru je nekad bilo 300 jutara pod paprikom. Sada ne znam da li ima 15. To vam je lutrija. Ako staviš sve novce na istu kartu, možda dobiješ, al’ je verovatnije da ćeš propasti. Zato ja idem svuda pomalo. Imali smo nekada 30 krava. Kada smo gradili štalu, od tih novaca mogli smo da kupimo dva stana u Novom Sadu. Sad ne držim nijednu. Svinje kada raniš, moraš da „gađaš“ da ti oko jačih svečara imaju oko 20 kila. Inače ih džabe raniš. Sada sam, evo, malo krenuo i s tom sodarom. Imam baš lepu mašinu. Ima malko jače od 100 godina. Kada sam je uneo, stavio sam pred nju stolicu i na nju turio dedu. Eno visi slika na zidu. Deda sedi a ja stojim kraj njega. Namontirao za slikanje. Kad nas gledaju, svi misle da sam mu sin. Izgledam na slici kao folksdojčer. Al’ šta me briga! Važno je da soda šprica. Prvo sam namontirao da baca špric od 11 meteri. Ko god proba da napravi špricer, kad pripuši ručicu, mlaz mu izbije čašu iz ruke! Sad sam ga malko smanjio. Pravim samo čistu sodu i klaker. Šta ima da izmišljam kad već sve postoji.

 

U šali si nam rekao da tvoj život ide „od vodice do vodice“.

Ujak mi je bio popa. Pa eto i ja volim da pevam i pomažem u crkvi. E sada, kad svetimo vodicu, popa i ja samo za Svetog Jovana uđemo u 115 kuća. A opet, kad raznosim moju sodu, idem u 100 i nešto kuća. I tako ja kroz celo selo… od vodice do vodice!

 

Šta još volite? Čemu se radujete?

Volim svašta da probam. Evo ta dudara što je sada pijemo… Napravio sam je sa svojih 17 godina. Stoji u balonu od 2015. godine. Dudinje kupujem od Kilingera. To su Švabe iz sela. Imaju dva štogod duda. Prošle godine, od 200 kila dobio sam 20 litara dudare. To mi je za fine goste. Al’ pečem i kajsiju, jabuku, ringlov, višnju i grožđe. Em volim, em neću da mi nešto omali. I sve se to popije ovde na salašu. Volim društvo. Uveče se kartamo. Al’ ja igram samo one „mađarice“. Ne volim one karte što im špil izgleda ko kelnerski novčanik pred fajront. Ove „mađarice“ su mi taman na meru… I šta bi vam još rekao… Volim stare stvari. Eno tavan sam ponovo čistio, al’ ne vredi. Opet u njemu može miš nogu da slomi. Šta da radim kad ne mogu da izdržim. Vidim tako neki stari nameštaj, nešto od stvari kakve su kadgod bile… i moram da uzmem. Pa guram na tavan. Daće Bog pa ću jednom napraviti prostoriju u kojoj ću sve to izložiti.

 

Ima li još nešto?

Ima. Volim miris kiše. Naročito one Spasovske i Duhovske, kad krene da pada na frtalj debele prašine. Tada kiša bar četvrt sata miriši na najlepše mirise ovog sveta. Ima tu i zahvalnosti prašini što kišu čeka. Ne bi to tako mirisalo bez nje. Od sreće i prašina s kišom miriši dok se u blato ne pretvori. To je ljubav kiše i prašine. Miris ravnice.

 

Ilija Tucić
Foto: Maja Tomas