Gardinovci – Na obalskoj straži
Svoje postojanje i egzistenciju, Gardinovci vekovima duguju reci i njenim rukavcima. Sada je čitava stvar otišla još dalje. Kao selo koje je „blizu a daleko“, sve više postaje interesantno prestoničkim putnicima i vikendašima
Gardinovci spadaju u onaj, svakako manji broj sela, za koja možemo reći da njihovo vreme tek dolazi. Ovo zapažanje duguju svom pre svega nesvakidašnjem geografskom položaju. Nalaze se skriveni – a odmah ispred očiju. Od Kovilja su udaljeni jedva pet kilometara. Od Novog Sada samo 24. Do opštinskog središta Titela, treba im malo više od 15 minuta vožnje. Što je najvažnije, da biste se iz Kovilja dovezli do Gardinovaca, činite to tako što pređete nadvožnjak preko auto-puta. Dakle, selo nije u centru – već u epicentru šajkaške ravnice. A opet, nikome nije usput. Sa auto-puta ne postoji direktno isključenje prema Gardinovcima. Iz Titela se stiže preko Vilova, putem na koji najčešće i ne obratite pažnju. Uopšte, selo je zašuškano kao da se potrudilo da tako bude. Blizu a daleko. A taj imperativ „blizu a daleko“, postaje najtraženija roba savremenog čoveka. Da bude na pola sata od kuće, a da ga niko ne vidi. Da ima svoj mir, a opet blizu konfora na koji je navikao. Gardinovci mu, u ispunjavanju ove želje, dođu kao idealna destinacija.
Zapravo, kroz čitavu istoriju, ovo selo se oslanjalo na svoj položaj. Ako bismo rekli stručno,nastalo je na isturenom delu južne Bačke lesne terase. Jedva 500 metara od rukavca Dunava i dva i po kilometra od same reke. I ponovo ista priča. Gardinovci su bili vojno uporište iz kojeg se idealno kontrolisao tok Dunava. A opet dovoljno daleko i bezbedno da ne stradaju od poplava i drugih opasnosti. Mogli su da se bave i stočarstvom i ribarstvom. „Blizu a daleko“, osnovno geslo u životu sela. A kada iz pravca Kovilja ulazite u selo, prvo što vam padne na pamet jeste da ono ima nešto od onog prepoznatljivog šarma fruškogorskih sela, kojim dominiraju „blago zatalasan“ pejzaž i netaknut mir. Zanimljivo je, da je ne tako davno, iz Novog Sada do Gardinovaca išao gradski autobus. Problem predstavlja činjenica da je to činio po asfaltnom putu širokom jedva tri metra. Polasci su ukinuti, pa se sada autobusom može ići samo do Vilova. Meštani pamte kada se do Novog Sada ili Titela moglo ići i vozom, odnosno šinobusom iz stanice u Vilovu. Verovali ili ne, pruga Novi Sad – Titel, izgrađena je još 1899. godine. Danas pretpostavljate, ne funkcioniše.
U ovom živopisnom mestu, ostalo je upamćeno, živeli su i verovatno poslednji direktni srodnici pesnika Laze Kostića a u njemu je boravio i praunuk Svetozara Miletića, dr Slavko Miletić. I kada smo već kod stanovnika, valja reći da se njihov broj prividno nije drastično menjao. Gardinovci nikada nisu imali više od 1.800 stanovnika. Danas ih je dobra trećina manje. Ipak, mnogo više zabrinjava njihova starosna struktura. Nekada je u ovdašnjoj osmogodišnjoj školi, svaki razred imao po dva odelenja. Danas je ukupno 75 đaka. Pre par godina, postojala je opasnost da se učenici starijih razreda izmeste u školu u Vilovu. To bi za Gardinovce bila nepopravljiva šteta. Meštani su reagovali i škola je opstala. Nadajmo se da će tako i ostati. Zapravo, nema razloga da tako ne bude. Selo ima ambulantu, poštu, nekoliko prodavnica, Dom kulture u kojem deluje Amatersko kulturno-umetničko društvo, ima svoj fudbalski klub „Hajduk“ koji će uskoro napuniti čitav vek postojanja. Tu je i biblioteka, lovačko društvo, čak i lokalni provajder koji obezbeđuje kvalitetan signal za internet i televiziju, što je za jedno selo itekako značajno. Valjda zbog svega toga, u Gardinovcima je prazno jedva petnaestak kuća. Cene su skočile. Kuća bez specijalnih ulaganja, nekada se mogla kupiti za 10.000 evra. Danas treba izdvojiti duplo više. Jutro zemlje staje i do 5.000 evra. Uostalom, u poslednje vreme na ulazu u selo niče i sve ozbiljnije vikendaško naselje. Ljudi iz Beograda i Novog Sada sve češće prepoznaju Gardinovce kao idealno mesto za odmor. Pa nije džabe u selu, svojevremeno snimljeno čak šest igranih filmova!
Od skora se proneo dobar glas, da će ovdašnjim nasipom proći međunarodna biciklistička staza. U dobrom delu Vojvodine, uz Dunav, ona već postoji. Stoga su nade sasvim realne da će proći i ovdašnjim priobaljem. Selo bi dobilo stazu koja mu je neophodna a turisti bi našli sadržaje za rekreaciju. Dobitna kombinacija, kako god okreneš. I uopšte, na ovom mestu naše reportaže o Gardinovcima, valja nam ponoviti rečenicu sa kojom smo počeli. Tim pre što smo se uverili koliko je umesna: Gardinovci spadaju u onaj, svakako manji broj sela, za koja možemo reći da njihovo vreme tek dolazi.
STRUČNA EKSKURZIJA
Iako je tek nekoliko meseci na čelu Saveta mesne zajednice, Dimitrije Stojšić idejama i agilnošću ostavlja utisak nekoga ko je na ovom položaju bar u trećem mandatu. Onako domaćinski, umesto praznog razgovora, uvodi nas u auto i poput idealnog vodiča, provodi kroz Gardinovce. Ima priču za svaku kuću, u nekoj od 12 ovdašnjih ulica. Radni vek proveo je u policijskoj uniformi na večitim terenima. I konačno se skrasio u svojim Gardinovcima. Sa svojih 50 godina, vodi i ovdašnje Udruženje penzionera, na šta je veoma ponosan. Ima troje dece pa mu je itekako stalo do budućnosti sela, u kojem su njegovi Stojšići već treći vek. Najuporniji je u nameri da Gardinovci dobiju puteve kakve zaslužuju. S obzirom na energiju s kojom to čini, nemamo dilemu da će tako i biti.
PRIČA O CRNOM DUDU
Dudovi su nekad bili glavni seoski domaćini. Sačekivali su putnike namernike, ispraćali seljane na njihove voljne i nevoljne puteve. Nažalost, po Vojvodini odavno, to više ne čine. Ali ovaj dud u Gardinovcima odoleo je vremenu. Nalazi se pred kućom Đurđev Stevana iz 1937. godine. Stavljen je pod zaštitu države. Zapravo, sada je najbolje čuvani žitelj Gardinovaca. Ne sme niko da ga pipne. I tako treba da bude. Čega se on sve nagledao! Kada bi mogao da priča, šta je sve video u svojih 200 godina, bila bi to najuzbudljivija seoska priča, ikada sačinjena. Ispratio je askurđele i čukundedove sadašnjih meštana. Zato je i poštovan. Kako to već i dolikuje najstarijem članu porodice.
HLEB KOJI SE SMEJE
Još kadgod je Sima Stojšić imao pekaru. On i brat mu Dimitrije, od kojeg je sve i krenulo. Zanat ko zanat. Ili ga voliš – ili ne voliš. Samo od ovog drugog, posla nema. A Stojšići su ga voleli. Pa je porodični zanat prešao na Radenka. Ključna godina bila je 1965-a. Tada je nasledio očevu pekaru u Gardinovcima. I rodio mu se sin koji će poneti dedino ime. Sve se posložilo. Kako je i red u jednoj ozbiljnoj pekari. Ali otad je prošlo pola veka i frtalj više. Nisu to više one iste „turske“ peći. Ni isti ljudi. Sve se nekako promenilo. Zato i Sima, peče samo lepinje i hleb. I to vekne… i onaj lebac što ga zovu cipovka. Ili „hleb koji se smeje“. Lepinje i cipovka kod Stojšićevih, postali su jedan od zaštitnih znakova Gardinovaca. Jedan od onih zbog koji se dolazi u selo.I tako tri generacije. A sve nam se nekako čini… biće i četvrta.
VIKEND NA „PROVALIJI“
Gardinovački rit je nastavak Koviljskog rita i po svemu je sličan znamenitom koviljsko-petrovaradinskom ritu koji ima status Specijalnog rezervata prirode. A u svom ovom bogatstvu prirode, nastanjenom vrbama i retkim pticama, nešto se u poslednje vreme izdvojilo. Kada iz Gardinovaca, pođete nasipom prema Loku, nakon par stotina metara, nailazite na „Provaliju“. Meštani joj tepaju da je jezero. Zapravo, to baš i nije… ali zar je važno. Ovaj rukavac Dunava, nekada je bio raj za pecaroše. Sada su ga prigrlili kupači. Deo obale je iskrčen, postavljen je i pravi izletnički mobilijar. Za letnjih dana, ovde sve vrvi od ljudi. Ako se zaista dogodi da međunarodna biciklistička staza, prođe odmah uz „Provaliju“ ugled će joj višestruko skočiti. Ova tradicionalno divlja plaža, mogla bi se mnogo bolje urediti i raščuti po okolini. Tada bi to postao ozbiljan adut čitavog sela.
