Frajle: Fine, al’ bećaruše
Naziv benda potiče od nemačke reči „fraulin“, što znači „gospođica“. Prema mišljenju kritičara i obožavalaca, ime grupe u potpunosti dočarava njihov muzički stil. Mnogi ovaj muzički pravac zovu „vojvođanski tango“.
Vlasnice su četiri fakultetske diplome. Na muzičku scenu, svojom pojavom, glasovima i originalnošću, unele su nešto što ne potpada ni pod jedan postojeći žanr. Samostalne su: komponuju, pišu tekstove, na koncerte idu svojim „frajlamobilom“. Kadre su da za tili čas dvaput napune „Srpsko narodno pozorište“ i beogradski Centar “Sava”, te tri puta rasprodaju zagrebački „Lisinski“. Frajle.
Kada smo ugovarali ovaj razgovor, bili smo na ivici očaja. Desetak dana, po najmanje tri što poziva što poruke, bilo je potrebno da bismo osvojili termin za susret. Ili nisu tu, ili jesu, ali samo koliko da se prepakuju i organizuju za novo putovanje. I, konačno je došao i taj srećni petak. Susret u novootvorenom „Špajzu“ na Ribljoj pijaci. Ugostiteljskoj ispostavi kultnog „Salaša 137“, originalnoj onoliko koliko su to i one same.
Uh, pa izvinjavamo se… ali stvarno je tako! U ovom poslu, to svi muzičari znaju, postoje periodi koji su naročito teški.Recimo, decembar je onako baš baš radan. Uz to, nama je pre mesec dana izašao album „B strana ljubavi“. Ako uzmemo u obzir izdavanje albuma, snimanje u studiju, promocije, a nakon toga koncerte… uh… E, onda kada dođe vreme kada nemate novo izdanje, koncertne aktivnosti se svedu na povremene nastupe „tu i tamo“, sve postane mnogo jednostavnije. Evo, mi smo pre tri dana imale nastup u Slavonskom Brodu. Pa smo snimale emisiju u kojoj ništa ne zavisi od nas. Čim je mnogo izvođača, uvek ste u prilici da nešto i nekoga čekate. Onda smo svirale u Zagrebu, pa na jednoj privatnoj zabavi. Sve vreme tu su mediji i obaveze vezane za snimanja novogodišnjih programa. Iz Beograda smo došle na ovaj intervju. Sutra opet idemo u Zagreb.
Ko bi gledao sa strane, mogao bi da kaže da je to stari štos. Kao, glumiš da nemaš vremena da bi dao samom sebi na značaju. A mi, stvarno, odavno vreme delimo ne na dane, već na sate.
Fraza „regionalne zvezde“ na vaš slučaj apsolutno je primenjiva. Reklo bi se da ste ovog decembra više u „bivšim republikama“ nego u Srbiji?
U Hrvatskoj nam je izašao CD.Uskoro izlazi i u Bosni i Hercegovini. To pored ostalog podrazumeva da neprekidno moramo biti na točkovima. Pre svega u Hrvatskoj ljudima odgovara naš senzibilitet. Njima je omiljeni izvođač Balašević. On i Bajaga.A mi smo nešto između. 
U našoj muzici i tekstovima čuje se da smo odrasle i uz jednog i uz drugog. I to im se dopada. Plus, imamo sreće da smo bile u pravo vreme na pravom mestu. Da imamo oko sebe neke dobre ljude i – to je to. Mada, mislimo da je vrlo važno i to što nas bukvalno nikada nije mrzelo da dođemo, sviramo, nastupamo pričamo, šetamo… Šta god mislimo da treba i da je korisno za našu karijeru. Bilo nam je bitno da to što radimo stigne do što većeg broja ljudi. Zapravo, možda sada samo stižu na naplatu sva ulaganja i svi rizici koje smo podnosile godinama. Verovatno bi mnogi na našem mestu davnih dana odustali. Ali mi smo verovale. I onda i sada. I eto – posrećilo nam se.
A šta je u svemu tome bilo najteže? Šta je mogao biti razlog za odustajanje?
To što nikada niste kod kuće. Što ne možete da viđate svoje roditelje, prijatelje. Sve vaše Nove godine, rođendani, praznici… pripadaju nekom drugom i nikada ništa ne možete da planirate. A onda shvatite da je to vaš posao. I pomirite se s tim. Ovo je specifičan posao, u kojem apsolutno svakog trenutka morate pokazivati energiju i emociju. Imaju i drugi problem s nedostatkom vremena i time što su često zauzeti. Ali njima niko neće zameriti zbog nervoze, užurbanosti ili zbog toga što su pod stresom. Mi, međutim, uvek moramo biti potpuno spremne.
Svaka od vas je pre „Frajli“ imala iskustvo rada u manjim grupama. Izvodile ste muziku po klubovima. Kako se dogodio taj prelazak na velike koncertne prostore? Pre svega mislim na spremnost da nastupate u Srpskom narodnom pozorištu, Centru “Sava”, pred više od 1.000 ljudi. Tu je potrebno ogromno samopouzdanje, sigurnost, vrhunski profesionalizam. Mnogi ne uspeju da preskoče tu čarobnu rampu koja deli nastupe u kamernom prostoru, u kojem očima pratite reakciju svakog posetioca, od nastupa koji se nedeljama najavljuju u medijima, onih koji će kao deo vaše karijere jednog dana biti pisani crvenim slovima.
Verovatno su bili presudni upravo ti nastupi po klubovima. Nastupale smo tri godine pre nego što je objavljen naš pri album. Od prvog trenutka znale smo šta hoćemo i svirale smo, pored ostalog, i svoju autorsku muziku. Onda smo pratile reakcije. Pa kada smo shvatile da publika radije hoće da čuje „Štiklice“ nego, recimo, nešto drugo, naravno da smo dobijale na samopouzdanju i osećaju da idemo u pravom smeru. Naša je sreća što nam se sve desilo na vreme. Još pre Frajli, svaka od nas imala je desetak godina karijere iza sebe. To iskustvo nam je pomoglo da psihički spremnije, ali i kao izgrađene pevačice, krenemo u ovaj pohod. Škola se mora proći da biste umeli da se nosite sa svim iskušenjima. Mi smo je prošli i sada možemo da se zabavljamo i u svim iskušenjima održimo svoj vedar duh.Ljudi su nas zaustavljali i pitali gde mogu da nađu pesmu „Ich liebe dich“, jer je nigde nema, a ona im je jako draga. Sve je to bio strašan podsticaj da napravimo album s našim pesmama. Na kraju smo došle dotle da je na našim nastupima otprilike bio izjednačen broj ljudi koji su uspeli da uđu u klub i onih koji su ostali ispred vrata. Tako smo i stigle do trenutka kada smo morale da odlučimo šta hoćemo. Da li da ostanemo klupski bend, koji bi kao takav sjajno prolazio, ali naravno u zadatim okvirima – ili da učinimo veći napor i krenemo s pravom autorskom karijerom. Shvatile smo da više nemamo 18 godina, kada nam je bilo super to druženje sa publikom u klupskim uslovima. Ako hoćeš ozbiljniju karijeru, moraš da presečeš! Mi smo presekle i krenule smo s koncertima po Domovima kulture i autorskom muzikom. U principu, najvažnije je doneti pravu i čvrstu poslovnu odluku. Mi smo 2011.godine donele odluku da više ne nastupamo po klubovima na način na koji smo to radile do tada. To je bilo odlučujuće, jer te odluke su ono što vas određuje. Svaki korak vam se računa.I najmanja odluka vas negde vodi i ima svoje posledice. Naravno, izuzetan faktor je i sreća. Lako je sedeti kod kuće u fotelji i kliknuti mišem na video-klip. Ali potrošiti novac, odvojiti vreme, organizovati sebe i druge oko sebe – samo zato da biste uživali u nečijoj muzici – jeste veliko priznanje. Probajte da prebrojite muzičare koji mogu da naprave koncert i prodaju salu? Nama to uspeva. A pritom imamo zakopčane košulje, ne delimo nikakve tračeve i nismo na mestima na kojima se oni stvarajuŠta god da radite. Uz to, mislimo da nas četiri prosto imamo neku međusobnu magičnu notu. Prosto, zvezde se tako spoje. Ljudi koje smo upoznavale, kontakti, mesta na kojima smo se kretale… sve je to uz našu spremnost, rad i trud, doprinelo da danas budemo na tački na kojoj jesmo. I za kraj, ono što treba da stoji na samom početku – vaše pesme. Naprosto, ljudi ih vole ili ne vole. To je početak i kraj svake priče o muzičkom uspehu. Jer, na početku možete biti atrakcija. Onda tu atrakciju pravdate dobrim nastupima. Pa dobre nastupe pratite dobrim pesmama. I – dalje nema. Mi, recimo, sve što dalje možemo dati publici jesu dobre pesme. To je način na koji možemo da održimo svoju karijeru. Dobre pesme i dobri koncerti. Sve ostalo se podrazumeva. Nikakvi trendovi, pomodarstvo, način oblačenja, ponašanja u javnosti… Sve to ide usput. Dobar nastup, dobra pesma, to je ono što vas drži u životu kada je ovaj posao u pitanju.
Pre ovog razgovora, razmišljali smo o tome kako ćemo vas potpisivati. Očekivali smo da će odgovarati jedna od vas, u skladu sa vašim međusobnim dogovorom. A možda i da na pojedina pitanja, u zavisnosti „od faha“, odgovara uvek druga. Međutim, već u prvom minutu uverili smo se da u ovoj vrsti razgovora učestvujete baš kao i u svojoj muzici – svaka radi sve! Pričate bezmalo uglas! Zapravo, odgovore daju – Frajle.Vi ste, svaka ponaosob, podređne celoj priči.
Od 2009.godine sve radimo same. Od pisanja pesama do opravke probušene gume negde uz put. Međutim, kada je obim posla porastao, fizički nismo mogle sve da stignemo. Uključile smo i neke druge ljude, koji nam danas pomažu u donošenju odluka vezanih za muziku, stajling… Imamo ljude sa kojima se konsultujemo, koji nam pomažu. Ali, zna se šta je temelj. Verujemo da je tako i sa svima ostalima koji su uspeli u ovom poslu. Danas su popularne emisije u kojima mladi ljudi dobijaju svojih pet minuta slave. Ali ono što je važno, jeste da njima niko ne kaže da iza tih pet minuta po pravilu ostaje samo uvećan ego i ništa više. Život nije balon od sapuniceNema tu onoga – ja sam dobar, a onda sam šetao Temerinskom ulicom i naleteo na čoveka koji mi je presudno uticao na karijeru! Možda negde u Americi možete da učestvujete u nekom talent šou programu, pa da neko iz čistog mira odluči da uđe u vašu priču. U stvarnosti toga nema. Vi sami morate biti osnova svega što hoćete. A onda morate biti dovoljno budni da prepoznate saradnike koji bi vam u tome eventualno mogli pomoći. Znate, danas su popularne emisije u kojima mladi ljudi dobijaju svojih pet minuta slave. Ali ono što je važno, jeste da njima niko ne kaže da iza tih pet minuta po pravilu ostaje samo uvećan ego i ništa više. Život nije balon od sapunice. Naša je sreća što nam se sve desilo na vreme. Još pre Frajli, svaka od nas je imala desetak godina karijere iza sebe. To iskustvo nam je pomoglo da psihički spremnije, ali i kao izgrađene pevačice, krenemo u ovaj pohod. Škola se mora proći da biste umeli da se nosite sa svim iskušenjima. Mi smo je prošli, i sada možemo da se zabavljamo i u svim iskušenjima održimo svoj vedar duh.
Verovatno vam je tu velik problem činjenica da mi zapravo nemamo razvijenu muzičku industriju. Izgrađenu infrastrukturu na koju se samo naslanjate u realizaciji vaših talenata. A nekada je bilo. Dovoljno je da ste na pravu adresu odneli dobru pesmu i stvari bi pošle svojim tokom. Znao se način na koju pesmu treba snimiti, kako je predstaviti, koji su relevantni mediji na kojima je treba pustiti… Danas ste nekako oko previše stvari prepuštene same sebi.
Degradirane su životne vrednosti kao takve. Sve nekako nastoji da bude što drečavije, što primećenije… Kvalitet je postao manje važan.Ovo je kultura hiperprodukcije.Kao dinar devedesetih godina.Toliko ga je bilo da je izgubio svaku vrednost.Tako je i s pesmama. Doduše, ta prepuštenost samom sebi, ne odnosi se na onu ultimativnu muzičku šund kulturu. Tu su stvari i te kako organizovane. Nažalost. Ta vrsta produkcije jedina deluje kao mašinerija.Pesma je početak i kraj svake priče o muzičkom uspehu. Jer, na početku možete biti atrakcija. Onda tu atrakciju pravdate dobrim nastupima. Pa dobre nastupe pratite dobrim pesmama. I – dalje nema. Mi, recimo, sve što u budućnosti možemo dati publici jesu dobre pesme Sve ostalo je sistemski zapušteno. Usput, mislimo da je vrlo važno istaći da nisu mladi ljudi krivi što im je šund postao mejnstrim. A šta su drugo mogli da slušaju?Šta im je ponuđeno kao uzor? To je mnogo ozbiljna priča. Vrednost je ovde zanemarena. Zato nam je drago kada čujemo da se naša muzika sluša u vrtićima. Da su devojčice počele da sviraju gitare jer to više nije instrument rezervisan samo za dečake… Naša publika je ona od sedam do 77 godina. Sada čujemo da ćemo ovu odrednicu morati da proširujemo jer nas slušaju još mlađi i još stariji. Dobijamo poruke od sasvim male dece, od njihovih roditelja. Jedna naša pesma je proglašena ženskom himnom. Mi svoj posao radimo. I to je jedino što možemo. Uz to, imamo idealnu priliku da putujemo po čitavom regionu. Slušamo razne pesme iz Makedonije, iz Bosne, Slovenije, narodne pesme… Sve to pažljivo slušamo i trudimo se da ih kao muzičko iskustvo utkamo u ono što ćemo ubuduće raditi. Eto, dobili smo poruku čak iz Meksika, u kojoj ljudi hvale našu muziku.
Više puta smo pomenuli region. Planirate li da iskoračite iz njega? Možda negde prema Zapadu.
Upravo prevodimo naše pesme. Mislimo da bi bilo izazovno napraviti neki koncert u Francuskoj ili Italiji, recimo. Na festivalima. Hvala Bogu, imamo Natašu kao profesionalnog prevodioca, tako da nam ništa od toga neće teško pasti.
E sada, uvek postoji varijanta u kojoj će vam se pojaviti muška verzija Joko Ono, pa kao u slučaju Bitlsa, dobra zamisao propadne pre vremena. Recimo, jedna od vas kaže da joj više ne odgovaraju stalna putovanja, da su joj dovoljna dva koncerta mesečno…
Aha-ha… u grupama kao što je naša svakakve se stvari mogu desiti. Postoje momenti za njih. Ali, mislimo da će sve to, kada mu dođe vreme, biti poslagano kako treba. Bitna je sadašnjost. Za sada se zabavljamo. Radujemo se kao deca. Putujemo, pišemo pesme, imamo lepe štiklice… Imamo dobru publiku koja nas prati. Sve je lepo. A šta će biti? Ko zna? O tome ćemo razmišljati kada dođe to vreme. Sada uživamo.
Pominjete publiku. U vašem slučaju dragoceno je to što imate publiku koja vam puni sale. Niste kao neki koji se takmiče u broju pregleda na jutjubu. Tri miliona pregleda na internetu, a na koncertu – 100 ljudi u dvorani.
Baš smo o tome pričale nedavno u Beogradu. Tamo u svakom trenutku imate šta god hoćete. Koncert, film, književno veče… A neko je baš vas izabrao. Da izdvoji novac, kupi kartu i provede veče uz vašu muziku. E to je prava stvar! Lako je sedeti kod kuće u fotelji i kliknuti mišem na video-klip. Ali potrošiti novac, odvojiti vreme, organizovati sebe i druge oko sebe – samo zato da biste uživali u nečijoj muzici – jeste veliko priznanje. Probajte da prebrojite muzičare koji mogu da naprave koncert i prodaju salu? Nama to uspeva. A pri tome imamo zakopčane košulje, ne delimo nikakve tračeve i nismo na mestima na kojima se oni stvaraju.
Šta ste uradile s diplomama? Arhivirale ih, ostavile roditeljima ili…?
Nikada se nismo zaposlile. Ono što smo naučile nosimo sa sobom. Uostalom, i ovde nam dobro dođe. Imamo u ekipi pravnika i psihologa. To je naš pregovarački tim. Nata zna strane jezike i ona je prevodilac. Naša ministarka inostranih poslova. Imamo i ekologa, čisto da budemo u trendu, jer to je posao budućnosti. Diplome stoje, ali naše znanje se koristi svakodnevno. Teško je pobeći od svoje prve ljubavi.
Praznici su u toku. Imate li čestitku – publici, možda jedna drugoj?
Želimo da Frajle kupe novi auto. To nam je sada najvažnija želja. A onda da ozbiljno počnemo s evropskim tržištem. Da napravimo, ne izvidnicu, nego baš ozbiljnu karijeru. Da budemo zdrave, spremne, zaljubljene, uvek spremne i uvek radosne. Našoj publici želimo da manje gledaju televiziju i čitaju crnu hroniku u dnevnim novinama. Želimo da gledaju samo lepe stvari i čitaju vedre stvari. „Vojvođanski magazin“, na primer. Da ne dozvoljavaju drugima da im pokvare ni dan ni život, već da naprave svoj mikrosvet, u kom će biti srećni. Stavite osmeh na lica. Uprkos svemu. Osmeh je najdragoceniji!
