Fića
Fiću valjda niko nije zvao pravim imenom, već samo špicnametom, ko da je otud iz našeg kraja. Odomaćio se bio ko da je naš, ko i svi kad ode dođu. Fijatov inženjer, gospon doktor Dante Đakoza, bio je glavni kad su napravili fićinog babu–topolina, 1936.godine. Onda su počele brljotine i šugav egodine, više je mirisao barut nego benzin, škomrčio je narod od metkova i tifusa. Ondak se malko ratovalo, pa stalo, pa još malo i došla nam sloboda.
Indžilir zasuko rukave, zarezo olovku i ceo poso bio je gotov taman za sajam automobila u Ženevi 1955. godine. Ondak se prvi put pojavio fića. Do šezdesete je prodato pet miliona komada. Kupovina fiće, kadgod, bio je jedan od ozbiljnijih događaja u porodici. Radost malko manja nego kad se rodi prvi sin, a tuga je garant bila veća za fićom nego za taštom.Fića, od milja fićko, bio je ravnopravan član porodice. Za njega je moralo da bude svega, ko i za ostalu čeljad. Čeljad se kupala subotom a fića nedeljom. Jedino se za fiću nije grejala voda za kupanje u vešloncu i nije se stidio, kupo se pred svima, da ga svi vide i da zavide.
Oni što su imali bolju platu kupovali su fiću za gotove novce ili na kredit, preko firme. Skidali su im svakog prvog s plate, sve dok ne otplate fićka.Oni što se nisu snašli, a voleli su da imaju auto, pazarili s upolovnog fiću.Navek se to gledalo da kupac pazari od poznatog čoveka, da omazna kako je fića čuvan i negovan, di je spavo, kolko je prešo i koga je tero. Bilo je da niko iz komšiluka i od poznatih ne prodaje fiću, a novaca se nakupilo, jede ih vreme. Ondak se spakuju i novci i kupac, pa ajd u nedelju na Najlon pijacu, da vide i da oma pazare, ako se pogode. Pogodba je imala i jedan uslov kad se trgovalo na Najlonu: pazariće ga ako ne prokuva na Venac. To je bio test i garancija. Kaparišu fiću na pijaci, sednu obadvojica u njega, kupac i prodavac, pa ajd na Frušku goru, pravo na Venac. Strmo i za ljude a da neće biti za fiću. Koji izvuče do gore a da ne prokuva, taj je dobar. Oma je padala trgovina i pio se aldumaš na vr’ Fruške gore, taman da se motor malko oladi i ajd natrag. E, al sad ga je niz breg tero novi gazda, stari je sedeo pored i hvalio ga sve do kuće.
Fiću su terali svi, običan svet, viđeni ljudi, direktori kao svoj privatni automobil, milicija, vojska, lekari. Svi pravi šoferi su vozački polagali na fići. Ondašnje surove komisije terale su kandidate da voze fiću na tvrđavu, preko u Petrovaradin, pa ih tamo muštrali da kreću uzbrdo, pod ručnom. To ko je umo, položio je, ako se ne ugasi motor.
Jedared je jedan bio na vašaru, fićom. Nije išo da trguje, više je bio kibicer, al je pono novaca, da ima.Naletina dobru junicu, dobra cena, gazdi se žuri da proda, on ima novaca, al nema prevoz. Da se nije setio da mu je tu fića, nikad ne bi ni trgovo za junicu. Šope njih dvojica jedan drugog po dlanu, rukuju se čvrsto, popiju aldumaš i ondak ovaj drugi dotera fiću. Pitaju ga pa di će junicu da utovari, a on im kaže da samo gledaju i da ne brinu.Povadi sedišta iz fiće, izvadi zadnje staklo i skine keder, uvati junicu za rogove, malko joj zavrne glavu, gazda joj zavrne rep i uvedu je fiću i promole joj glavu kroz zadnji prozor, da gleda put. Veća je muka bila da posle opere auto, nego što se namučio da junicu izvede unatraške, kad sustigli kući.Prepričavalo se osamdesetih godina kako je jedan Koviljčan oro s fićom. Sećam se da je imo kafanu tamo nuz put od Šanca ka Arkanju. Pito sam otojuč Savu Graorca, setio se da je to Pajica Banić radio. Kafana mu je bila Ribar.Kažu da je vezo plug za fiću i tako išo na oranje. Što ne bi? Njegov fića, njegov plug, njegova zemlja, ko mu brani, može da ore kako on oće.
