Evolucija ključeva
Ни свесни нису били наши шта нас чека. Ко би и помислио да ће нас напасти кључеви и то они наши, најрођенији и најважнији. Туђе нисмо дирали а своје нисмо дали и опет није било како смо мислили.
Кадгод није било кључева ко сад. Углавно су кључеви били висећи, ретко ко је кључ носио са собом, кад дигод крене. Не диваним сад о варошанима и дућанџијама нег о свету који је имо паметнија и важнија посла нег да стално закључава врата.
Авлијска врата, она са сокака су навек била откључана кад је когод био ту. Закључавало се само кад никог нема код куће. И то не да би били сигурни да неко не уђе нег просто, да се зна да нисмо ту. Порука је била јасна свима који су уватили за кваку кад су врата била закључана. Ни кере нису лајале, шта има да лају и да излазе из ладовине кад су врата закључана. Ако је коме баш штогод ома требало из те закључане авлије, штогод да се послуже, није то требало да се чека ноћ. Не ноћ да би се дрписало, нег да се газде врате кући. Ноћу се није скитало, ишло се од куће дању, послом, кад је била сезона. Е, кад је била нужда за нечим, онда се улазило у туђу авлији и кад никог нема ал само ако познајеш кере, да те не рстргну и да не лају здраво, да не праве ларму. Кључ од капије је навек био ту и кад су врата била откључана ил закључана. Навек је висио на узици о ексеру с унутрашње стране врата. Са сокака га нико није могао да види ал су сви знали да је ту јер је и код њих било тако. Ту му је било место и било је згодно да се домаши са сокака и да се пребаци преко на авлијску страну кад се споља закључава ил откључавају врата на капији. Неки то зову капиџик ал они су Сремци. Ми Бачвани имамо мала и велика врата са сокака. Мала за нас а велика за велике и важне госте госте кад нам дођу на свечаре. За сватове и саране отварали смо капију широм. Све по реду.
Други висећи кључ је био онај од креденца, недељом ил суботом, ако није било већег посла па се имало каде. Тај кључ је висио на оном трегеру, гуртни , којим се везивала кецеља око струка. Онда, кад баба умеси колаче и склони их у онај део креденца са стакленим вратима, узме кључ кад их закључа и окачи га о кецељу. Носи га тако све до после ручка, кад на ред дођу колачи. Није ни требало да се пита има ли колача, ако је кључ висио о појасу. Закњучавало се то само онако кобојаги, као васпитна мера, од деце. Прво супа, сос, месо, прво слано па после колачи. Дечија посла, да науче реда док су мали.
Е, трећи висећи кључ је био онај велики, од подрума. И подрум се ретко закључаво. Код нас је кључ навек био у брави и то нам је био и највећи што смо имали. Већи је био само онај од црквених врата, код црквењака. Подрум се закључаво само кад је било туђе мале деце у гостима, па да се не стрмекну доле онако невешти и ненавикнути да је подрум баш ту. А и кад је долазио какав ждера, онда кад је баба сама код куће а подрум пун, она узме па га закључа а кључ окачи о стубац у конку, да се не види споља, са фластера. Па кад тај што је склон пићу и уме да претера па га зову ждера онако у пролазу баци око на врата од подрума и види да кључа нема, више ништа ни не пита, ома зна какво је расположење у кући. Доће он опет, ал после, кад се врате они што волу исто што и он.
Е, онда је дошло дукчије време, друкчији људи, друкчије се гледамо и вазда носамо пушлу кључева а да не знамо ди ћемо с њима кад кренемо од куће. Ди год је брава, све се закључава и то двапут, ако механизам трпи тако. Од кога се закључавало кадгод? Па од поштеног света, за лопове нема закључане браве. Поштено.
Имам и ја пушлу кључева, није велика ал сам јој додо још један кључић. Дао ми га мој пријатељ Маринко Бокић из Суботице. Није ни он имо тај кључ него је нашо мајстора који уме да направи. И направио мајстор. А кад већ уме, ома се драги Маринко сетио и мене, да направи још један. Ево га на привеску и стално га носим.
То је кључић за навијање федера на играчкама које су имале моторе и механизме за покретање. Немам ни једну сачувану такву играчку али имам пуно срце, радост и наду да ћу опет наћи нешто лепо па да могу то да навијем. Онда ће се сви око мене радовати а ја ћу бити главни, имам кључић за навијање и срећу да поделим радост са свима.
