Duša paorska, maniri građanski
Ove godine, moj prijatelj, istoričar umetnosti Bela Duranci, imaće jedan otmen jubilej. Napuniće 90 godina života. Za nekoga ko se po prizivu bavi vekovima, to i nisu neke godine. Zato se njima i ne treba previše baviti. Važno je samo ono čemu nas je Bela naučio. Recimo, za ovu priliku, prisećam se jedne lekcije o Konjoviću. Ne znam da li ste ikada razmišljali o tome kako biće vojvođanske ravnice niko nije dublje dočarao od čoveka koji je u svakom svom maniru bio toliko gospodstven. S jedne strane zalutali sin vojvođanske građanske aristokratije, a s druge, neko ko u strasnom zanosu, svakom slikom uranja u beskraj neba i zemlje ovdašnje. Kako je ta sinteza bila moguća? Poput klatna na drvenom sobnom satu, Milan Konjović sve vreme plovi između krajnosti koje čine suštinu bitisanja, na prostoru kog s pravom zovemo „našim“.
A onda Bela kaže kako je početkom šezdesetih godina „Likovna jesen“ priređivala u Somboru jugoslovenske umetničke izložbe. Jednom prilikom, u ateljeu Pavla Blesića zbio se događaj koji će prerasti u trajan ritual. U ateljeu, oblikovanom „na lakat“, baš u samom uglu, umetnik je upriličio „bidermajer štimung“ s kredencom, foteljom i stolićem. Lepo modeliran nameštaj kao da je ovamo prispeo iz čuvenog tišleraja „Štandl“ iz Pešte.
Domaćin Paja koji će poslužiti piće gostima, vadi iz kredenca minijaturne čašice, stilski u sazvučju sa gospodstvenim ambijentom. Iznenada upita: „’Oćete dudaru?” Tajac. Zbunjeni, nakon jedva primetnog kolebanja, svi su u odobravanju klimnuli glavom. Učinilo im se da im se tog trenutka sprema nešto poput inicijacije. Ulazak u krug „povlašćenih“. Nekako u to vreme ulazio je u modu viski, kao statusno piće političkih skorojevića. Dudara, nasuprot viskiju – metafora suprotstavljenih svetova. Većina prisutnih, prvi put u životu u ruci je držala čašicu dudare. Scenografija je bila kompletna. Stolić sa čašicama, kao amblem prognanog građanskog staleža. Rakija okrznuta zrakom svetla diskretno treperi u njima. Dud, nedvosmisleno paorska biljka, ne tako davno prognan je iz naše svakodnevice. Igrom sudbine, nepodobni građanski stalež podelio je svoj istorijski usud s dudovim stablima u njegovom bližem i daljem okruženju. Građani i paori, dudarom kao znamenjem, promovisani su tog časa u Blesićevom ateljeu u jedinstveno bogatstvo različitosti pod nebom vojvođanskim. Postalo je jasno zašto se maestro Konjović, ljudima tanane duše, uvek priviđa kao predstavnik paorsko-varoške populacije, a njegovo zavičajno ukorenjeno slikarstvo jeste tako neponovljivo i samosvojno. Bio je zatočnik salaša, osećao je taj opori sklad, gorku slast opstanka, na sredokraći surove pustare i ćudljivog neba, celim bićem. „Ništa ne može da mi zameni salašarska iskustva iz detinjstva“, znao je reći. Međutim, bio je varoški odgajan, evropski usmeravan član građanskog staleža u negovanju „sazvučja različitosti“ kao univerzalne vrednosti. I to je bio odgovor za kojim smo tragali. Slučajan trenutak u jednoj somborskoj sobi objasnio je ono za čime su istoričari umetnosti, i ne samo oni, tragali kao za ključem odgonetanja slikareve ličnosti, koja je iznedrila delo koje danas smatramo našim kolektivnim zaveštanjem.
A kada smo već kod maestrovog dela, još nešto pada mi na um. Nešto što predstavlja naš lokalni „blagoslov“ koji ne treba ispustiti. O jednoj pouci je reč… Kažu psiholozi da ogroman broj ljudi praznike koristi da sebi postavi zadatak za koji do tada nije bilo volje, vremena ili hrabrosti. Znate za ono: „E, od Nove godine više ne pušim“. Ili: „Odmah posle Božića manje jedem i krećem u teretanu“. A statistika kaže da 9 od 10 svih ovih „od sada“ i „od danas“ završi tako što, kao trenutna kuraž, bez realne volje, ode niz vetar. Zato, treba učiti od boljih od sebe. Slikar Milan Konjović nesumnjivo je jedan od takvih. On je naprosto, bez obzira na okolnosti – radio! Opus mu čini preko 6.000 umetničkih dela.
Recimo, Drugi svetski rat ga je zatekao u Somboru. Neposredno po objavi mobilizacije, aktiviran je kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske. Već sredinom aprila 1941. Konjović je sa čitavom jedinicom zarobljen i odveden u nacistički logor Osnabrik. Dobio je logoraški broj 1124. U logoru je proveo šest meseci. Neko ko je u svojim dvadesetim, pa sjajnim tridesetim, živeo u Budimpešti, Pragu, Beču, Parizu… završio je strahujuću za život u zloglasnom Osnabriku. Pušten je s nekolicinom Somboraca, kao žitelj grada koji je bio pod ingerencijama mađarskih vlasti.
Ali, znate li šta je u celoj priči najneverovatnije? Milan Konjović je iz tog strašnog logora došao sa 77 crteža i 20 tempera sa scenama iz zarobljeničkog života. Čak i tako utamničen, slikao je kad god je mogao!
Nije čekao rođendan ili Novu godinu pa da „od sutra krene“.
Sve u svemu, manimo se mi Lujze Hej, Robina Šarme, Dipaka Čopre… i svih magova psihološke „samopodrške“. Imamo mi jednog još boljeg.
Galerija „Milan Konjović“. Tu, odma’ posle Odžaka, pa kad stignete u Stapar – samo pravo!
