DUH MESTA
U predgovoru knjizi „Ime i prezime Novi Sad“, Aleksandar Tišma rekao je nešto što mi se vrlo dopalo: „Kakav je Novi Sad? Ja koji sam o njemu pisao u knjigama i tako postao neka vrsta hroničara tog grada, ne umem da kažem – kakav. Ne umem zato što sam ga opisivao onakvim, i samim tim u sebi video onakvim, kako je to zahtevala fabula mojih romana, raspoloženja junaka tih romana i pripovedaka, njihov karakter. Slično je mislim sa svakim Novosađaninom. Ako je lovac, ako je kupač, ako je kartaroš, ako je muzikoman, on će videti grad kroz pogodnosti i teškoće koje taj grad stavlja pred njegovu sklonost ili strast“.
Možete na kiosku kupiti razglednicu Novog Sada. Na njoj će biti parkovi, Vladičin dvor, Tanurdžićeva palata, Banovina, Crkva imena Marijinog, Štrand, Matica srpska… U nekoj od sve brojnijih knjiga na ovu temu čitaćete o Miki Antiću, Studiju M, o nastupu Ljiljane Petrović na prvoj Evroviziji, o tome kako je „Vojvodina“ kao ravan s ravnim igrala u Madridu protiv „Atletika” i u Glazgovu protiv „Seltika”. Čitaćete o tome kako je Novi Sad posebnost, uporediva jedino sama sa sobom.
Pa opet, shodno mojim „sklonostima i strastima“, u ovaj svečarski, raskošni katalog, ravnopravno bih upisao i pogodnosti koje su možda tek retkima nešto značile. Recimo, ne mogavši da dočekam jutro da bih u štampanom izdanju „Dnevnika“ ugledao svoje prve tekstove, dežurao sam ispred „Progresa“, čekajući večernjeg kolportera koji bi donosio „Dnevnik“ s kog se, čini mi se, još boja razlivala. U vremenu bez interneta, sa škrtim TV dnevnicima, bilo je neopisivo zadovoljstvo čitati vesti ‒ dan pre svih.
Danas zvuči čudno, ali upravo u ta vremena filmski plakati imali su ulogu neuporedivo značajniju nego danas. Na njima smo zaista pratili šta igra u bioskopima. Novi Sad je imao tu privilegiju da je imao svoj hodajući plakat. Zaslužan za njega bio je Cicko, koji je čitavog života, spreda i pozadi, nosio o vrat okačene filmske plakate i s njima šetao gradom. Zapravo, nikada nisam imao osećaj da je neko to od njega tražio, još manje mu za to plaćao. Onako u vizuelnoj verziji Vilmoša Kauboja, tanke kose i neuglednih brčića, po kiši i nesnosnom suncu, hodao bi gradom s najavama filmskih hitova. Na prsima Dastin Hofman, na leđima Meril Strip.
I taman kad pogledom otpratiš Cicka, pored tebe na biciklu prođe pisac Đorđe Sudarski Red, s večitom mornarskom šapkom na glavi. Građen baš onako kako jedan Sremac i treba da izgleda, oniži al’ temeljan, bio je dobri duh Ribarca i čitavog grada. Iako ga nema već skoro deceniju i po, ostale su da žive njegove legende, poput one o Barbari, misterioznoj Poljakinji koju je na jednom od svojih putovanja oženio. Jednako misteriozno, Barbara ga je i napustila, pa je za njom do kraja života žalio u svakoj svojoj knjizi.
Ne bi li zaokružio kulturnu ponudu, svratiš u bioskop na Tribini mladih. Odabereš argentinski ili rumunski film, pa kročiš u salu u kojoj ćeš narednih sat i po vremena provesti u društvu sa još tri gledaoca. Svestan svog bizarnog izbora, miriš se s tom činjenicom. A onda, pre nego što će se ugasiti svetlo, ispred platna se pojavljuje urednik programa Đorđe Kaćanski i izgovara: „Dobro veče, prijatelji filma!“ Narednih nekoliko minuta, kao da govori na otvaranju FEST-a pred hiljadu ljudi, posvećen do fanatizma, ispričaće sve što bi za predstojeću projekciju moglo biti značajno. Zbog ovog beskrajno skromnog i jednako dobrog čoveka, hiljadu puta mi je bilo drago što živim baš ovde.
Kakav je Novi Sad?
Ono u šta sam siguran jeste da je dovoljno velik da svakom dopusti da bude ono što jeste.
A potom sposoban da sve te različitosti uklopi u ono što će biti zajednički „duh mesta“.
Eto, to je Novi Sad.
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
