Dubravko Isakov Cicko: Begeš u duši
Sveto trojstvo vojvođanske tamburaške muzike čine: Janika Balaž, Zvonko Bogdan i Veliki tamburaški orkestar Radio Novog Sada. Cicko je u sva tri slučaja „čuvar vatre“. Prvi od Zvonkovih „Osam tamburaša“, rukovodilac Velikog orkestra i nastavljač legende o Janiki. Više od ovoga – i da hoće, ne može
Kada je februara 1957. na velikoj audiciji od 240 kandidata odabrao 20 najboljih tamburaša, kompozitor Sava Vukosavljev je verovatno znao da čini nešto značajno. S pojavom Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, više i doslovno ništa nije bilo isto. Na jednoj strani, tamburaška muzika dobila je čvrste standarde, kompaktan zvuk i prvi put – profesionalan orkestar koji može da zadovolji sve potrebe radio programa. Na drugoj strani, nošen popularnošću radijskih i televizijskih programa matične kuće, te koncertima širom Evrope i sveta, orkestar je poput prezrelog maslačka sejao interes za tamburašku muzku, koja će postati izistinski brend čitavog ovog prostora. Sudbina je htela da se upravo u epohi Save Vukosavljeva dogode još dve stvari koje će cementirati tamburašku muziku kakvom je danas doživljavamo. Najpre, unutar orkestra izdvojiće se jedno ime koje će dosegnuti neverovatne visine. On, Janika Balaž, iz Lukinog sela, sa svojom osmočlanom bandom tamburaša dospeće pred englesku kraljicu Elizabetu, a u pariskoj „Olimpiji“ nastupaće na bis – 36 puta.
A gde je dvoje, tu je i treće. Godine 1971. pred publiku je izašla pesma „Ej salaši na severu Bačke“. Svima je bilo jasno da je legenda rođena – Zvonko Bogdan, sjajnog glasa, a autorski nov i potpuno izrazit. Stvorena je alhemija koja će postati kičma jednog neverovatnog talasa, za koji nam se čini da je oduvek postojao. A nije tako. Trebalo je da se pogode tri stvari da bi se pokrenula jedna tko velika priča. Da u isto vreme dobijemo Veliki tamburaški orkestar Radio Novog Sada, Janiku Balaža i Zvonka Bogdana.
Njen sastavni deo je i Dubravko Isakov Cicko. Zapravo je i mnogo više od toga. Budući da je Janika umro, sada već daleke 1988. godine, Cicku je pripala titula „čuvara vatre“. On je, naime, i ovog trenutka, kao i godinama unazad, rukovodilac oba orkestra kojima se ponosi tamburaška Vojvodina. I Velikog tamburaškog orkestra, i orkestra Zvonka Bogdana. U svetu muzike kojom se on bavi – dalje od ovoga nema.
A onda smo u hladu jedne novosadske lipe, u avgustovsko predvečerje, dali sebi slobodu i vratili film na početak.
Rodio sam se u Kuli. A Kula je 70-tih godina prošlog veka bila jedan od centara tamburaške muzike i gotovo svake godine davala je po nekog dobrog muzičara. Mladi tamburaši, kada bi već stasali, odlazili bi u Novi Sad ili Beograd. I sa mnom je tako bilo. U Novi Sad sam se doselio 1978. godine. Treba reći da je osnivač Muzičke škole u Kuli bio veoma značajan čovek i pedagog, Jovica Jerkov. Bio je predsednik Udruženja muzičkih društava Vojvodine. Preko njega sam se i ja upoznao s tamburašima. I tako je jednog dana Jovica došao u Novi Sad i pitao me: „Je l,i šta ti radiš?” Odgovorio sam mu: „Ništa. Evo studiram“. A on kaže meni: „Ja tebe vidim kako sviraš begeš”. Ja sam ga zaista svirao sa svojim kumom iz Kule, koji je vodio amaterski orkestar pri lokalnom pozorištu. Jedan dan kaže meni kum: „Dođi, trebaš mi da mi sviraš begeš! Idemo na smotru, a ovaj moj begešar se napio, ne znam šta da radim”. Probao sam da izvrdam. Nije vredelo: „Samo dođi, neka si na broju… uhvati šta znaš”. To je bila moja prva svirka. Mora da me je tamo spazio taj Jovica Jerkov, čim je rekao: „Ja sam tebe video da sviraš begeš”. Objasnio sam mu da me je kum Mile nagovorio na to. „Nemoj me, Jovice, molim te“. Džaba! Ja sam znao da to nije bilo valjano, ali on je primetio da tu ima još nečeg… Imao sam 22 godine i prvi put sam tog dana uzeo begeš u ruke. „Dođi da te upoznam s ljudima“.
I ja dođem. Upoznao me je sa Janikom, sa čika Savom, sa Zdenkom, sa Čičom… sa svim tim slavnim tamburašima. Daju oni meni brdo materijala da se malo pripremim, jer će u aprilu biti audicija, pošto će „beli” Steva u penziju. Onaj poznatiji, „crni” Steva (iz Silbaša, što je u Zvonkovoj pesmi „uzo begeš pod svoj ajer, naglanco ga ko fijaker“) ostao je da svira. Uzeo sam te note, one za mene nisu predstavljale nikakav problem. Meni je u početku jedino tehnika bila problem. Tačno znam šta treba da odsviram, ali ne mogu da otkačim ton jer nemam tehniku sviranja. I ja se tu malo pripremim preko zime, i dođem na audiciju. Bili smo nas dvojica. Pored mene, došao je i Jovica Kanjar, Miletov i Bocanov stric, slavni i odličan basista, prva klasa. Uđem ja da odsviram, daju meni oni neke note i ja raspalim… onako, bez greške. Ali, kako ja udarim ton, a begeš pobegne… Ja udarim, a on pobegne… Majku ti… i tonu i svemu. Ja ga stisnem kolenom da ne mrdne… i udri… udri… ja to odsviram, i prođem audiciju.
Naravno, za nekoliko meseci ja savladam tu tehniku, i od tog doba sviram bas u Radio Novom Sadu. To je bilo 1979. godine, u maju. Onda je još bila stara ekipa. Bio je čika Janika, čika Jovica tercista, pa Zdenko, Jančika primaš, deda Jova kontraš, bio je Pera čelista, pa Tima čelista, Kormanjoš kontraš… Svi smo mi zajedno svirali i u kafani. Ja sam odlazio sa Janikom, gore na Tvrđavu kad je trebala zamena. A 1984. godine svirao sam s njim celu sezonu. Tako je to počelo.
Valjda je i logično da se za atmosferu tamburaške muzike neraskidivo vezuju urbani mitovi i legende. Većina njih u osnovi ima neko ime, koje smo toliko puta čuli da nam se čini da smo s njim veoma prisni. A zapravo, za njega znamo samo iz priče. Evo, recimo, čini mi se da sam bar stotinu puta čuo za orkestar „lepog Jovice“. Pretpostavljam da je to grana stabla o kom govorimo.
Orkestar Jovice Nikolića Lepog i orkestar Janike i „8 tamburaša” svirali su u isto vreme na različitim mestima u Novom Sadu, a jedno vreme čak i zajedno na Tvrđavi, u dve odvojene sale. To su sve bili „mrakovi”. Sve sam ih poznavao, čak sam i svirao s njima neki put. Ja tu u muzičkom i umetničkom smislu ne bih pravio nikakvu razliku. Apsolutno. To je bio sam vrh tamburaške muzike u Novom Sadu tih godina. To je, kao kada bi ti i ja pevali jednu istu pesmu… ti na svoj način, a ja na svoj. Jedina razlika je u tome što su u Janikinom orkestru bili muzički pismeni ljudi, njima si mogao da napišeš note i da ih staviš da ti sviraju. Ovima je trebalo mesec dana da nauče to prema sluhu. To je, po mom mišljenju, bila jedina razlika među njima. Pišta Kormanjoš je odlazio kod Jovice u orkestar da ih nauči „Seviljskog berberina”, uvertire za operu… igre ove, igre one… „Na lepom plavom Dunavu”, sve kako piše u notama. Čika Tima i Pišta su u to vreme bili „najpismeniji” što se nota tiče. Čika Tima je bio vrhunski muzičar, samo što je kasnije odlutao u neki svoj svet, pa posle nije bio uračunljiv. Apsolutno tu nije bilo razlike, kad je reč o sviranju, sviračima i orkestru. Razika je bila u nečemu drugom, što će se pokazati presudnim. Naime, orkestar Janike Balaža imao tu sreću da se Zvonko Bogdan baš u to vreme iznedri kao pevač i pronađe sebe u tim prvim tonovima tambure. Janika i on su se sastavili u neko zajedničko vreme, i tu je nastao bum. Onda su odlazili u taj Kan, dok nije došlo do kuršlusa, ali i to se događa kada je ljudski faktor u pitanju. Po meni, uzajamna je zasluga. Zvonku je bio potreban neko poput Janike, a i Janiki je trebao neko poput Zvonka. Zvonko je isto tako mogao da se implementira i u orkestar Jovice Lepog. Ne bi promašio, to je moje mišljenje. Međutim, desilo se ovako, i to je to. To je jednostavno bio takav trend tih 60-tih godina. To je društvo odobravalo, a kako mi se čini, bio je i neki politički trend toga vremena. Ovom podneblju je neko takav bio zaista potreban, to je gurano sa svih strana. Dobijen je vetar u leđa za radio i televiziju, za koncerte i kafanu na Tvrđavi, ali i u „Unionu” u Beogradu. Romi, Mađari, Hrvati, Bunjevci, Srbi… svi zajedno. Iza Janike je ipak stajala Radio-televizija, on je bio šef orkestra, što nije bila mala stvar, ni onda, ali ni danas, dok iza Lepog Jovice nije stajao niko. Sve su to bili neki faktori koji su iznedrili te događaje i saradnju. Okolnosti su iznedrile jedan takav spoj.
U senci ovih imena nalaze se druga, koja danas izgovaramo sa sentimentom, pijetetom i velikim poštovanjem.
Pored ta dva orkestra, nekako u isto vreme i Tugomir je imao svoju dobru bandu. Uvek je oko sebe imao dobre svirače. Mislim da se zvao Orkestar Tugomira Nikolića. Ne smemo zaboraviti i ostale bande pored Lepog Jovice. Tu su „Zlatni begeš”, pa orkestri Bate Nikolića, Silbašani, tamburaši iz Palanke, pa uvek dobri tamburaši iz Deronja; Đena, Čvarak, Todor i ostali, koji su punili kafane, kako po Srbiji, tako i po Hrvatskoj, a i šire… A onda dolaze problemi. Nema više gde da se svira. Nema više tih restorana. Umire prvo Tugomir 1986. godine, pa Janika, pa Lepi Jovica 1998. godine… bande se izdelile. Ostaje Zvonko Bogdan i tamburaši koji ga prate. On okuplja oko sebe tih sedam najboljih tamburaša, pa i dalje drži sam vrh tamburaštva na ovim našim vojvođanskim prostorima. Zahvaljujući ponajviše Janiki i Zvonku, mi danas imamo renome po kom nas prepoznaju slušaoci širom bivše države. Naravno, za to treba da zahvalimo i svim ostalim bandama koje su u tim vremenima svirale po primorju i čitavoj Jugoslaviji.
Da ne budemo patetični, ali moramo konstatovati kako je „zlatno vreme“ tamburaške muzike ipak iza nas…
U ovom smislu o kojem smo do sada govorili, svakako da. To je bio neponovljiv ambijent, koji se više ne može vratiti. I društveni, i politički, i kako god hoćete. Žao mi je što veliki udar doživljavaju i rasadnici tamburaške muzike, a to su kulturno-umetnička društva. Subotica, Mitrovica, Ruma… kakva su to kulturno-umetnička društva bila! Svaki veći grad ili selo imalo je svoje društvo. Ja sam otišao u Rumenku 1985. godine da napravim amaterski orkestar. S njima sam pobeđivao na raznim smotrama i priredbama. Naučio sam ljude da sviraju, a i dan-danas se neki od njih profesionalno bave sviranjem. Naputovali smo se, učili da sviramo, družili se… Danas toga, nažalost, više nema. Amaterizam nije više to što jeste. U Radijskom tamburaškom orkestru takođe dolazi do smene. Jedni odlaze u penziju, a drugi dolaze. Međutim, realno, nema tu više onakve vizije kakva nas je krasila.
Pomenuli smo mnoge ljude. Možemo li za ovu priliku da izdvojimo nekog ko vam je lično posebno značio?
U ono vreme, šezdesetih i sedamdesetih godina, Čiča je bio jedini „beli” koji je kod Roma mogao da prođe. Malo ga je Janika u šali i „mučio”, govorio mu je da mora da nauči „ciganski i mađarski” da bi mogao da svira. A Čiča je mađarski već znao, jer je rodom iz Bečeja, gde se pričalo i mađarski, a „ciganski” nije baš pričao, ali je sve razumeo. I nisu mu mogli ništa. Nisu mogli da ga izbace iz orkestra, da dovuku nekog svog komšiju, brata ili kuma – samo zato što je Čiča Sladić bio vrhunski svirač. Čiča je rasadnik tamburaške muzike. Elem, on je bio vrlo naporan i nezgodan lik iz Bečeja, kome nisi mogao da pipneš tamburu niti da mu kažeš nešto. A mene je zavoleo i dan-danas iz meni nerazumljivih razloga. Verovatno jer sam se pokazao kao dobar svirač. Od njega sam čuo nešto vrlo važno, što drugima možda nije bitno, al’ meni je kao sijalica zasijalo. „Da ti kažem nešto, kad sviraš, svejedno gde smo – na snimanju i pratimo Cuneta, ili u svatovima – uvek jednako sviraj! Nemoj reći – sad su svatovi, sad ne moram… Uvek isto sviraj.” Toga se do danas držim. Uvek isto sviram. I u svadbi kada se svi podnapiju, i u Radiju, i na zvaničnim koncertima. To pričam i svim mladim sviračima koji dođu u Radio.
Pravila zanata su jasna. A opet, samo je jedan Janika, ili Zvonko. Šta je to što je na primer njih dvojicu u toj meri izdvojilo od ostalih?
Bilo je i tehnički boljih svirača od Janike. Kao što ima i boljih pevača od Zvonka. To su činjenice. Ali stvar je u tome što oni imaju intuiciju i emociju u kojoj sa tri tona mogu da prenesu sve što osećaju. Kada njih dvojica nastupaju, svako od ljudi u sali ima utisaki da se ovaj obraća baš njemu. E to je nešto što se ne uči. S tim se rodiš.
Koliko je ta „atmosfera kafane“, koja kao oreol sve vreme prati tamburašku muziku, uticala na to da ovu vrstu muzičkog stvaranja pomalo potcenimo u odnosu na one klasične instrumente i izraze?
Sve zavisi s kog nivoa pristupamo. Da li ste ikada slušali koncert na kom su se sastavila dva velika tamburaška orkestra? Pa to se zemlja trese! Imao sam priliku da sviram na bini na kojoj su bila 103 tamburaša sa 10 basova. To kad zagrmi, imaš osećaj da si u drugoj dimenziji! Tambuira je instrument koji može da se nosi s bilo kojim drugim. U Hrvatskoj je, recimo, već ušla na muzičke akademije. Kod nas je, nažalost, još uvek samo u muzičkim školama, a krajnji cilj je i nama da ona postane „akademski“ instrument, što je, sama po sebi, odavno zaslužila.
Ako mi dozvolite, moram da primetim da i vaš izgled i vaše držanje, kao da pomiruje ova dva sveta. Svet kafane i klasike. U neformalnom razgovoru rekli ste mi da ste za pola veka uveliko diplomirali „kafansku psihologiju“. A opet, fizički ste u daleko boljoj formi, čak i od svojih vršnjaka koji u kafanu nikada nisu ni kročili.
Spasao me je jedan ritual od kog ne odustajem. Mogu u kafani da sviram do pet ujutro – ali ću tog dana otići na trčanje. Pet kilometara mi je neka redovna dnevna ruta. Uz to sam, kao mlad, uživao u biciklističkom ultramaratonu. Godinama sam biciklom išao na more u Italiju. Kafana svakako nije idealno mesto za zdravlje. Zato sam se uvek trudio da pravim ravnotežu.
Vi kao da i svoj instrument tako doživljavate. Uprkos predrasudama o begešu kao esenciji kafanske muzike, s njim lako plovite i kroz druge muzičke izraze.
Bavim se komponovanjem, aranžiranjem i transkripcijom starih dela klasične muzike. Još osamdesetih sam počeo s „Malom noćnom muzikom“ i Šubertovim serenadama. U poslednje vreme veliko zadovoljstvo predstavlja mi naša tradicionalna, izvorna muzika, koju želim, aranžmanski, da prenesem u naše vreme i tako joj, nadam se, produžim vek. Nedavno sam uradio varijacije na pesme: „Đurđevska kišica”, „Već odavno spremam svog mrkova” i „Biće skoro propast sveta”. Volim da stare pesme oblačim u nova odela! Čim dođe vreme, uvrstićemo ih u naše koncerte.
Na kraju, kada se podvuče crta, moglo bi se reći da je glavna odlika vaše karijere to što ste imali talenat i sreću koja vam je u pravom trenutku davala prave prilike!
Baš tako. Da mi sada neko ponudi da u muziku uđem 25 godina pre vremena u kojem sam u nju zaista ušao… ili da krenem ovog trenutka, odbio bih i jedno i drugo. Izabrao bih upravo ono vreme koje sam ja pred sobom imao. Ono mi je dalo privilegiju da upoznam sve one tradicionalne muzičare iz priča i legendi. A opet, uhvatio sam korak s novim dobom. Taj most je dragocen i ne bih ga menjao nizašta. U mom životu i karijeri sve je baš tako kako treba da bude.
