Dragutin Savić: Grad u zenici oka
Arhive Grada, Matice, Akademije… dobile su krajnje ozbiljnu konkurenciju. Ako vam trebaju podaci o razvoju Novog Sada u poslednjih bezmalo pola veka, dovoljno je da otvorite Savićevu knjigu. Sve je u njoj – ljudi, mesta, emocije. I, listajte pažljivo. Nije isključeno da se u knjizi i sami pronađete
Najbolja potvrda da si uspeo u Novom Sadu jeste dokaz o tome da te je fotografisao Dragutin Savić. Ova rečenica, koju na promocijama Savićevih knjiga izgovaraju ljudi koji su se našli na njegovim fotografijama, nije samo kurtoazno hvaljenje čoveka koji ih je fotografisao. Nema tu preterivanja u pohvalama, što potvrđuje i samo površno prelistavanje njegovih knjiga. Međutim, potrebna je i jedna dopuna. Na Savićevim fotografijama nisu samo ljudi koji su uspeli, već i oni koje niko ne primećuje, oni koji su svaki dan pored nas, a mi ih ne vidimo iako i te kako imaju šta da nam saopšte. I ti „obični“ ljudi dobijaju svoju šansu kad ih Dragut „uhvati“. Tada oni postaju važni, barem u tom jednom otvoru blende.
Dragutin Savić već tri decenije beleži život grada, kao novinski foto-reporter koji pokušava da ovekoveči najbolje i najgore momente Novog Sada i ljudi koji u njemu žive.
Pre nekoliko nedelja predstavio je knjigu fotografija „Male gradske priče“. To je praktično nastavak ranije objavljene knjige istog naziva.
Na osnovu tvojih fotografija može se rekonstruisati razvoj grada, ali i to kako su se pojedine ličnosti menjale tokom prethodnih 20 ili 30 godina. Šta se najviše promenilo?
– Novi Sad se mnogo menja, ali je najzanimljivije videti stare fotografije Zmaj Jovine ulice. Kada sam počeo da se bavim ovim poslom, kroz nju su prolazili automobili i autobusi. Išli su kroz celu Zmaj Jovinu i skretali u Pašićevu. Kada bih poređao te fotografije u niz, tačno bi moglo da se vidi kako se ulica menjala. I, ne samo to, tako se može pratiti i kako se menjala moda, kako su ljudi nekada živeli, šta su voleli… Takođe, zanimljivo mi je da poređam slike ljudi koje sam relativno često fotografisao. Recimo, pada mi na pamet Siniša Mihajlović. Njega sam slikao kada je došao iz Borova Sela u Novi Sad da igra u FK „Vojvodina“, pa opet kad je igrao za „Crvenu Zvezdu“, pa u periodu kada je iz Italije dolazio u Novi Sad na odmor, pa u njegovoj svadbi… I nedavno sam ga fotografisao.
Da li se može reći da si hroničar grada Novog Sada?
– Ne sviđa mi se reč hroničar. Možda je bolje foto-hroničar, mada ne znam da li tako nešto postoji. Kada kažem samo hroničar, zamišljam nekog ćatu, birokratu, koji sređuje istorijske podatke. Ipak, tačno je da sam napravio neke fotografije koje su ovekovečile važne događaje u poslednjih trideset godina. Od suđenja Gavri, koji je ubio dva policajca 1977. godine, pa do pozorišne predstave „Golubnjača“, koja je odigrana jednom ili dvaput u SNP-u. Zabranjena je iz političkih razloga. To je bila velika afera. Na mojoj slici se vidi kako radnici u Zmaj Jovinoj ulici skidaju veliku platnenu traku na kojoj je bila najavljena predstava. Slikao sam i dolazak Kertesa i njegove grupe istomišljenika iz Bačke Palanke. To je bio početak Jogurt revolucije. Zatim, mnogobrojne mitnige ispred Spensa, koje su organizovale razne partije početkom devedesetih. Tu je fotografija Nenada Čanka u RTV-u 5. oktobra, bombardovanje 1999. godine…
Nek od tvojih dela postala su opšte dobro. Tu mislim na fotografije Monike Seleš, Balaševića, Mike Antića… Ako se u Google ukucaju ta imena, sigurno će se pojaviti neke od tvojih fotografija. Možeđ li da se setiš trenutka kada si ih uslikao?
– Moniku Seleš sam prvi put slikao kada je imala šest godina. Tada niko nije znao za nju. Na toj slici reketom hvata lopticu ispod mreže. Došao sam na teniski teren i poznati trener Milan Čonkić Cobule rekao mi je da će ona biti najbolja teniserka na svetu. Odgovorio sam mu da to svi pričaju za svoje učenike. Tada sam je fotkao. Ispucao sam jedan crno-beli film, nisam mislio da je vredna skupog slajd kolora. Ispostavilo se da sam pogrešio… Ta slika je kasnije često objavljivana. I fotografija s ogromnim reketom od stiropora često je bila ilustracija za tekstove o njoj. Posle sam je fotografisao, dok nije otišla u Ameriku, svaki put kad se vraćala u Novi Sad.
Balaševića sam slikao još dok je svirao s grupom Neoplanti. Godinama sam radio njegove fotografije, s koncerata, ali i privatno. Zajedno s Ifju Gaborom uradio sam omot za album „Devedesete“. A najpoznatija fotografija je ona s koncerta na Spensu, 1994. godine. Ta fotografija je svima poznata: Balašević u prsluku, s podignutim rukama, žmuri i peva. I sam Balašević je pričao o toj slici. Rekao je da kad bi morao da se odluči za samo jednu fotografiju sa scene, on bi zadržao baš tu.
Miku Antića sam slikao za zagrebačke časopise „Arena“ i „Studio“. To su crno-bele fotografije koje su ostale kao vredan dokument. Slikane su kod njega u kući. Pili smo kafu i on je u jednom momentu nešto tražio od supruge Ljilje. Ona ga nije čula i Mika se uhvatio za uvo. Brzo sam reagovao i uhvatio taj momenat. Tu sam napravio celu seriju, a na osnovu tih fotografija je slikar Mersad Berber uradio kolekciju crteža.
Aleksandra Tišmu sam fotografisao još dok je pušio. Sećam se da smo izašli na terasu u Tanurdžićevoj palati. On je zapalio cigaretu i rekao da nije u redu da ga tako slikam. Rekao sam mu da mi to ne smeta jer sam i ja pušač. To ga je valjda zbunilo jer nije očekivao takav odgovor, ali je pristao da ga fotografišem s cigaretom. Tako je nastala slika „Upotreba duvana“.
Radio sam i omote za ploče Lepe Brene. Oni su sada već zaboravljeni. Slikao sam u studiju i bio sam šokiran njenom neposrednošću i profesionalnošću. Takođe, iznenadio sam se time što potpuno drugačije izgledala kroz vizir foto-aparata. To je neobična transformacija. Mnogo je lepša kroz vizir i na fotografijama nego uživo.
Mnogo je poznatih koje sam slikao. Teško ih je nabrojati. Od čuvenog reditelja Aleksandra Saše Petrovića do Zdravka Čolića. Biću neskroman pa ću reći da sam fotografisao sve značajne ljude u bivšoj Jugoslaviji, koji su živeli i radili u Beogradu ili Vojvodini.
Vratimo se na početak. Kako si postao foto-reproter?
– Karijeru sam počeo u zagrebačkom „Vjesniku“, u dopisništvu u Novom Sadu, i to u redakciji „Sportskih novosti“. Na početku nisam bio foto-reporter, već sam dve i po godine radio kao sportski novinar. To je bilo 1977. godine. Kolega Miroslav Gavrilović, novinar iz Novog Sada, stalno je tražio foto-reportera. Uvek nekoga nađe, ali nikada za stalno. Ja sam amaterski fotografisao. Znao sam više od prosečnog amatera, ali sam bio daleko od profesionalca. Jednom je išao negde u okolinu Vršca i nije bilo nikoga da ide s njim i fotografiše. Moniku Seleš sam slikao kada je imala samo šest godina. Ispucao sam jedan crno-beli film, nisam mislio da je vredna skupog slajd kolora. Ispostavilo se da sam pogrešioTada sam imao Zenit. Otišao sam tada s njim i uradio sve što je trebalo. Izađe to u novinama, a ja i dalje radim kao novinar honorarac. Onda je ponovo trebalo da se ide negde, a i dalje nema foto-retoptera. Oni pitaju gde je taj Savić, dobro slika. I opet krenem da fotografišem. Shvatio sam da tako imam mnogo više šanse da me prime za stalno, a pomišljao sam da bih možda bio bolji foto-reporter nego novinar. Posle dve godine su me primili, sa pola obaveza u „Areni“, a pola u redakciji „Sportskih novosti“.
Tako sam počeo da radim taj posao. Bio sam uporan, mnogo sam radio na sebi. Družio se s foto-reporterima, kako bih što više naučio. Nažalost, svi su pokojni. To su čuveni foto-reporteri Ifju Gabor, Bora Vojinović i Jovan Vajdl, koji me je jednom pitao: „Što ti voliš da se družiš sa mnom i plaćaš piće s uprkos tolikoj razlici u godinama“. Odgovorio sam mu da pokušavam nešto da naučim.
Dobijao sam sve bolji status u Zagrebu. Ranije su za fotografisanje nekih važnih događaja slali ljude iz Zagreba ili Beograda, ali sam s vremenom stekao poverenje urednika, pa sam slikao Sterijino pozorje, velike sportske manifestacije, političke događaje…
Kada se „Večernji list“ odvojio od „Vjesnika“, počeo sam da radim za tu kuću, sve do rata.
Kakav si imao status u hrvatskim listovima za koje s radio, s obzirom na to da si bio dopisnik, i to ne iz glavnog grada?
– Urednicima u Zagrebu bio je važan jedino kvalitet. Recimo, prvi sam u „Večernjem listu“ dobio Nikon F4, dakle, nisu forsirali „svoje“ novinare, koji su radili u Zagrebu. Najveće profesionalno priznanje dobio sam kada su me zvali da idem s Tuđmanom kod pape u Vatikan. Jedan od razloga za taj poziv bio je to što sam dobro znao da radim s uređajem za slanje fotografija koji se zvao tele-foto. Nažalost, zbog straha od letenja i zbog toga što je bilo jasno da će početi rat, odlučio sam da ne idem.
Da li se danas kaješ zbog toga?
– Kako da ne. Naravno da se kajem. Sada znam da to nije bio nikakv rizik. Kasnije sam odlazio na mnogo rizičnija mesta. Prvi sam ušao u Borovo Selo. A to je bilo i te kako opasno. U Vatikanu sigurno niko ne bi pucao na mene.
Dokle si radio za „Večernji list“?
Do početka rata. Kada su nemiri počeli, zatvoreno je dopisništvo. Poslednji posao koji sam radio za njih bila je ona pogibija rudara u Tuzli, a za njih sam fotografisao i prve višestranačke izbore u Makedoniji. Međutim, to nije bio konačni kraj. Nakon rata, odnosno pred sam kraj sukoba, ponovo su formirana dopisništva. Tako sam počeo da radim za „Jutarnji list“. Nisam bio stalno zaposlen, već su me povremeno zvali, kada se nešto važno događa u Vojvodini. Prvi me se setio Josip Bistrović, s kojim sam sarađivao u „Večernjem listu“. On je nakon rata postao šef foto-odeljenja u „Jutarnjem“ i čim su uspostavljene kakve-takve veze, dobio sam ponudu da radim za njih.
Sećam se da su me jednom zvali da slikam utakmicu u Beogradu, mislim da su igrali Partizan i Dinamo. Tada je bila neka nestašica benzina. Odgovorio sam im da ne mogu da odem na utakmicu, jer jednostavno nema goriva. Ipak su insistirali. Rekli su mi da pozajmim benzin da bih stigao do Beograda, a oni će mi doneti i da vratim pozajmicu i da imam za sebe. Doneli su mi čak 40 litara u dvema kantama. To je pravi profesionalizam, ali i kolegijalnost.
Kada već govorimo o tim hrvatsko-srpskim odnosima, moram reći da me nacionalizam nikada nije zanimao. Uvek sam bio svestan toga da sam Srbin, ali se nisam opterećivao time. To nije moglo da poremeti moje odnose sa drugim nacijama. O fotografiji sam najviše naučio upravo u listu „Mađar so“.
Kakav je nekada bio status novinara i foto-reporotera, a kakav je danas?
– Kada sam počinjao, novinari i foto-reporteri bili su gospoda. Sedma sila. Bili smo neko i nešto. Te poslove nije mogao svako da radi. Svako ko je primljen u stalni radni odnos dobijao je legitimaciju Saveza novinara Jugoslavije, a to je značio status profesionalnog novinara i samim tim imalo je veliku težinu. Tada je bilo manje novinara, manje redakcija, manje televizija. Novinari su tada imali važnu ulogu u društvu i bilu su veoma cenjeni. Danas je sve degradirano. Svi su honorarci, bez obzira na to da li formalno imaju stalan posao. Status novinara danas je potpuno nejasan. Zbog toga novinari postaju i oni koji nemaju veze s tim poslom. Zanimljivo je da godinama nijedan mladi fotograf nije došao kod mene da nešto pita, da nešto nauči, da ukrade neku caku… Svi se uzdaju u novu tehnologijuNa televiziji rade lepe devojke koje su se odlučile za taj posao samo da bi se dobro udale. Studenti književnosti, koji se takođe angažuju na ovom polju, jesu pismeni, ali često nemaju talenat za novinarstvo. Ne umeju da komuniciraju s ljudima. Tako je kod nas. Recimo, u Hrvatskoj je već mnogo bolje, profesija novinara se nije toliko srozala. Moram da podsetim da je u bivšoj Jugoslaviji postojala razlika između srpskog i hrvatskog novinarstva. U Hrvatskoj je novinarstvo uvek bilo na višem nivou – đto se tiče obaveza, ali i plate. U „Večernjem listu“ sam zarađivao 2.860 maraka, dok je foto-reporter u „Dnevniku“ primao 1.300. Ali kvalitet je bio neophodan. S tom platom sam bio bogat čovek. Živelo se dobro. Moram da napomenem da sam uz tu platu dobijao i dnevnice i novac za svaki pređeni kilometar. Plus honorari za fotografije objavljene u drugim magazinima, koji su izlazili u istoj izdavačkoj kući: „Start“, „Studio“, „Vikend“, „Danas“… Za svaku objavljenu fotku dobijao sam izveštaj u kome je pisalo koliko je fotografija objavljeno, na kojoj strani, kako su nazvane i koliko koštaju. Tako bih u „dobrom“ mesecu zaradio i po pet-šest hiljada maraka.
Gledajući sa strane, može se zaključiti da foto-reporter ne mora ništa da govori, već samo da slika. Međutim, ti si poznat po tome da lako uspostavljaš komunikaciju s ljudima, da brzo stvoriš prijateljsku atmosferu iako nekoga vidiš prvi put. Koliko je to važno za foto-reportera?
– Za fotografiju kojom se bavim, a to je takozvana life fotografija, komunikacija je važna, ali nije presudna za kvalitet. Čoveka nekada treba opustiti, napraviti atmosferu za divan, što bi rekli u Vojvodini. Sagovornika treba osloboditi grča koji ga obuzme pre nego što treba da priča ili se slika za novine. Čak i iskusne, medijske ličnosti imaju tu stegu. Zbog toga je važno da se razgovor započne nekom neutralnom temom. Ne možeš mu nabiti diktafon pod nos i očekivati da ti ispriča ono što te zanima. Ali, to su više saveti za mlade novinare. Moja komunikacija nema veze s novinarstvom, već s mojom radoznalošću. To nema veze s profesijom. Emotivan sam čovek i mogu da shvatim nečiji problem, posebno teškoće ljudi s margine. A ako ih razumem, mogu da napravim dobru fotografiju. Imam u sebi i dozu benignog cinizma, što je dobar preduslov za takozvane štos-fotografije, koje imaju priču. Važno je otvoriti čoveka i dovesti ga u njegovo „prirodno stanje“. Tada mogu da ga uslikam onakvog kakav zaista jeste.
A da li režiraš fotografije?
– Ima i režije, ali nikad ne pokušavam da je sakrijem. Izbegavam da radim takve fotografije i njih je najmanje. Spontanost ne može da se odglumi. Pre svega, ja sam novinski foto-reporter. To je moj fah. Nisam reditelj.
Šta je onda to što dobrog foto-reportera razlikuje od lošeg?
– Talenat. Takođe, smatram da svaki foto-reporter mora da vidi ono što drugi ne vide. Da pronađe ugao, da oseti trenutak i da uvek ima određenu sliku u glavi. Nekada i ne mora da je napravi, važno je da u datom trenutku može da je zamisli. Nije poenta samo škljocati, pa šta ubodeš. Takođe, važno je biti kreativan. Recimo, prvi sam počeo da slikam ljude s leđa. Pitali su me što tako slikam, кome to treba. Ali, nekada takva fotografija govori više nego bilo koja druga. Govori o tome da neko odlazi. Na primer, slikao sam Branislava Pomoriškog. On se u jednom trenutku okrenuo i ja sam škljocnuo. Čuo me je i upitao: „Što me tako slikaš?“ Odgovorio sam mu da će to biti idealna fotografija kada jednog dana bude odlazio. Tada je bio predsednik gradske vlade. I, stvarno, kada je odlazio, ta slika govorila je više od reči… Tekst uopšte nije bio potreban.
Dakle, treba razmišljati, treba u određenom momentu stati na pravo mesto, treba znati sačekati dramu, predvideti šta će se dogoditi…
Da li nekada, dok gledaš stare fotografije, osetiš nostalgiju?
– Naravno. Za neke fotografije sam emotivno vezan. Lako me vrate 30 godina unazad. A najviše volim da tu nostalgiju podelim s nekim. Volim kad ljudi komentarišu moje fotografije i kada se razvije cela priča u vezi sa uslikanim trenutkom. Kada se prisete situacije, mesta ili nekih ljudi. To je uvek nostalgično, čak i kada povod baš i nije lep. Dragocen je momenat kada se neko prepozna na fotografiji koja je urađene pre mnogo godina. Kada ljudi vide sebe, a nisu ni znali da ta slika postoji, niti su znali da sam ih fotografisao…
Da li je bilo onih koji nisu bili zadovoljni kako su ispali na tvojim fotografijama?
– Naravno. Ali mi to nije važno ako sam ja zadovoljan. To opet ne znači da treba nekoga da povredim. Ne mora svako da bude lep na fotografiji. Važno je da se meni sviđa to što sam uradio, a ne njemu. Naravno, nikada ne treba prelaziti granicu dobrog ukusa. Govoreći iz dosadašnjeg iskustva, najviše drame bilo je sa ženama. Uradim fotografije na koje sam ponosan i mislim da su dobre, a one budu strašno nezadovoljne. Biću neskroman pa ću reći da sam fotografisao sve značajne ljude u bivšoj Jugoslaviji, koji su živeli i radili u Beogradu ili VojvodiniTo se nekada dešava. Misle da drugačije treba da izgledaju. Žena neće reći da je lepša nego na slici, već samo kaže da joj se tu nešto ne sviđa. Mada, ima i obrnutih slučajeva. Recimo, slikao sam glumicu Maju Sabljić za naslovnu stranu „Arene“ i nisam uopšte bio zadovoljan. Kada sam je kasnije video na nekom prijemu, bežao sam od nje. Težak je taj susret sa ženskim nezadovoljstvom. Međutim, nisam mogao da je izbegnem. I kada smo se konačno sreli, pitala me što se nisam javio, jer je baš htela da mi kaže kako je fotografija božanstvena. Rekla je i da je njena mama oduševljena. Toliko je bila zadovoljna da je kupila pet primeraka „Arene“.
Na tvojim fotografijama mogu se videti mnogobrojne scene sa snimanja poznatih filmova.
– Da. Osamdesetih godina sam slikao skoro sve filmove koji su snimani u Vojvodini, dok sam kasnije ređe išao na snimanja. Fotografisao sam „Seobe“, „Bacača noževa“, „Život je lep“, „Sveti Georgije ubiva aždahu“… To sam uglavnom radio za novinske reportaže.
Sećam se snimanja filma „Veliki transport“, kada sam kradom slikao velikog glumca Helmuta Bergera. U njegovom ugovoru je pisalo da niko ne sme da ga fotka, jer nije želeo da se u novinama objavljuju njegove fotografije. Uslikao sam ga teleobjektivom i te fotografije je objavio zagrebački „Studio“, na celoj strani. Producenti su razmišljali da li da te slike sakriju od njega, ali su ipak odlučili da mu ih pokažu. On ih je pogledao, namrštio se, još malo zagledao i rekao da su odlične. Na kraju je tražio da mu izradim te fotografije.
Da li te ljudi zovu da im slikaš decu, svadbe ili neke druge proslave?
– Ne volim da slikam decu. Svako treba da slika svoju decu. Niko ne može da ih fotografiše bolje od njihovih roditelja. Svadbe više ne slikam, nemam snage da radim 12 ili 13 sati bez prestanka. To je fizički veoma naporno. Dakle, zovu me, ali ne slikam, osim kad baš moram.
Tokom cele karijere fotografišeš i sportske događaje. To je posebna fotografska disciplina, zar ne?
– Naravno. Najviše sam slikao fudbal. Konkretno FK „Vojvodina“. Radio sam nekoliko kalendara za taj klub. Pratim ih kontinuirano već 20 godina. Kada je reč o sportskoj fotografiji, razlikujem nefotogenične sportove (odbojka i vaterpolo) i fotogenične (ragbi, borilački sportovi, fudbal…). Po mom mišljenju najfotegničniji kolektivni sport je rukomet.
Fudbal je teško slikati jer se radnja odvija na velikom prostoru. Treba brzo reagovati. Potrebno je da poznaješ igru. Moram reći da se sportska fotografija poslednjih godina znatno promenila. Nekada nije bilo televizijskih prenosa, pa je bilo važno da u kadru imaš gol. Svi su pitali ima li gola na fotografiji. Sada to uopšte nije važno, već se traži krupan plan, sudar dva igrača, sukob – to je svetski trend. U novinama se objavljuju golovi samo ako su veoma atraktivni.
Koliko je važno poznavati fotografsku tehniku da bi bio dobar reporter?
– Nekada si morao da budeš i tehnički potkovan, morao si da znaš sistem funkcionisanja aparata, da znaš šta je blenda, šta je ekspozicija, šta je osetljivosti, kako razviti film, koji filteri su potrebni za koju situaciju… Pojavom digitalnih aparata i kompjutera smanjila se potreba za takvim znanjem. Dobra fotografija se pravi u glavi, tako da tehnika nije najvažnija. Digitalnim aparatom možeš napraviti hiljade fotografija i skoro je sigurno da će nekoliko njih bite dobre, ali je problem prepoznati one kvalitetne u toj gomili. Tu ponovo dolazimo do ljudskog faktora –moraš znati šta je dobro. Tehnološka dostignuća tu ne pomažu mnogo.
Da li si u početku imao otpor prema digitalnoj fotografiji?
– Jesam. Nisam verovao da će išta moći da zameni film od 35 milimetara. Ipak, kada su počeli da se pojavljuju sve brži i bolji aparati, koji su s vremenom prevazišli stare, prešao sam na novu tehnologiju. Usled nove tehnologije fotografija je demistifikovana, bar kada je reč o tehničkom delu. Prvi digitalni aparati imali su 1,3 Mpx, a sada skoro svaki telefon ima osam ili deset megapiksela. Danas aparati sve rade sami, samo treba škljocnuti. Nikada me nije me privlačilo nešto što se može ponoviti, nešto što će se dogoditi i sutra. Zato nikada nisam slikao zalazak sunca.To ne znači da će fotografija biti dobra, i tu greše mladi foto-reporteri. Mnogo se uzdaju u tehniku i ne rade na sebi, ne razvijaju se. Misle da ako imaju dobar aparat, ništa ne moraju da uče. Zanimljivo je da godinama nijedan mladi fotograf nije došao kod mene da nešto pita, da nešto nauči, da ukrade neku caku… Recimo, niko ne slika događaje da bi napravio fotoreportažu. A to je osnova. Čak i kada ti urednik kaže da mu trebaju dve fotografije s nekog događaja, treba uslikati više slika, koje će, kada se slože, ispričati neku priču. A on neka izabere šta mu odgovara. Princip je da se uvek uradi više fotki, da uvek na kartici imaš total, krupan plan i detalj. Rekao bih im i da treba da budu foto-reporteri i kada ne rade, da uvek nose aparat sa sobom jer se nikada ne zna kada će „ugledati“ dobru sliku.
Kako bi opisao sebe kao foto-reportera?
– Ja sam fotoreporter neponovljivog događaja. Nikada me nije privlačilo nešto što se može ponoviti, nešto što će se dogoditi i sutra. Zato nikada nisam slikao zalazak sunca. Taj neponovljivi događaj treba uhvatiti, treba biti na pravom mestu u pravo vreme, jer dobre slike vrlo retko nastaju slučajno.
