dr Srđan Soldatović: Čovek je trag svojih izbora
Primarijus dr Srđan Soldatović, lekar specijalista sportske medicine, likovni umetnik i humanista, Novom Sadu je zauzvrat davao više od inspiricije koju je iz njega crpeo
Jednom je rekao: „Reprezenti generacija mog odrastanja, i ja sâm – zrelost muškosti nalazili su u asketskoj mitologiji lične hrabrosti, čvrstine, snage, odgovornosti, sposobnosti samoodricanja”. Za generaciju ne znamo. Ali za Srđana Soldatovića znamo. Sve što je u životu uradio, a uradio je neverovatno mnogo, uklapa se u ovu samodefiniciju. Ipak, red je početi izdalje. Takav momenat, u ovom slučaju, bilo bi greota propustiti.
Najraskošnijim gradom Poljske mnogi smatraju Krakov. U tamošnjem muzeju stajaćete ispred slike „Dama sa hermelinom”, čuvenim portretom Leonarda da Vinčija. Na jedva 50 kilometara zapadno od Krakova nalazi se koncentracioni logor Aušvic. Najviši stvaralački domet ljudske lepote i savršenstva nalazi se gotovo tik uz mesto najvišeg pada ljudske civilizacije… Ako ste u Novom Sadu, i spustite se na obalu Dunava… Kada pogled usmerite prema horizontu, ugledaćete Petrovaradinsku tvrđavu koja na sebi nosi najviše civilizacijske atribute jednog vremena. Čim pogled samo malo oborite, suočićete se sa zastrašujućim prizorom na koji asociraju izdužene, užasom zaleđene figure vajara Jovana Soldatovića, na mestu koje je, koliko juče, bilo stratište hiljada ljudi. Kako vi ovo doživljavate?
Rođen sam neposredno nakon rata i pamtim mnoštvo svedočenja njegovih neposrednih očevidaca. U njima sam saznavao o duhu i kulturi jednog vremena, ali i o projavi najvećeg zla. Uostalom, zar nemamo svi mi jedan svežiji primer osporavanja najviših civilizacijskih vrednosti? Setite se bombardovanja koje se dešavalo u ovo vreme pre tačno 20 godina. Civilizovani Zapad je ovde krajnje brutalno i hladno primenio doktrinu tog vida ratovanja. Mi smo svedoci tih civilizacijskih padova koji ostavljaju ogroman beleg na generacijama. Psihički, kulturni beleg, oni bacaju natrag. Ukidali su nam struju grafitnim bombama. Na Uskrs je na Novi Sad bačena bomba koja je delovala seizmički. Pogođena je Detelinara, a na Limanu su ljudima ispadale ribe iz akvarijuma. Doslovno se treslo tlo. Svako ko nosi svest i ima samopoštovanje, mora da shvati da ga i drugi ljudi i drugi narodi imaju. Postoje stvari koje ne smeju da se dešavaju, a ako se dese, ne smeju se zaboraviti. Što se kuturnih vrednosti tiče, čovek svojim ličnim razvojem otvara sebe za poimanje lepote. Za sve što je lepo u muzici, slikarstvu, književnosti. Ali, pre svega za ono najvažnije, za poimanje čestitosti i poštovanja spram drugog, koji ima jednaka prava kao i ti. Na to podseća i očeva skulptura koju posmatramo na novosadskoj obali Dunava.
Koji je vaš lični doživljaj kada, sa vrata ateljea, gledate na Novi Sad, i kao jedan od njegovih najprepoznatljivijih simbola ugledate upravo tu skulpturu?
Postoji svest o tome koliko je ovaj grad životan. Šta je proživeo i šta sve pamti. Istovremeno, ovo nije samo pogled na drugu obalu, već i na Frušku goru, na reku… Čovek uvek iznova oseti sreću što živi u jednom ovakvom gradu i shvata koje su mu mogućnosti.
Svako ko je iole upućen u vaš rad, gotovo po pravilu uz njega veže epitet „humanosti“ koja ga krasi. Kako vi doživljavate ovaj pojam? Da li bismo „humani“ morali biti po samoj definiciji ljudskosti? Da li se do humanosti kroz život uzrasta? Ili je ona samo privilegija retkih?
Porodično vaspitanje, znanje koje dobija u školi, stavovi sredine, društvene vrednosti… sve su to polazne osnove. U medicini postoje genotip i fenotip. Nasleđe, ali i dejstvo okruženja. Sačinjeni smo od oboje. Ja sam imao sreću da oko sebe imam vredne ljude. Ipak, potpuno sam svestan da je pitanje odnosa prema sebi i drugima – lični izbor čoveka. Imao sam dobre putokaze. Birao sam i držao sam se u životu onoga što sam smatrao vrednim. E sada… čovek uvek misli da bi mogao više ili da treba da izabere više. To je već i pitanje nekih naboja koje čovek ima, pitanje moći, interesovanja, sistema vrednosti. Verovatno je u nekim porodicama najvažnije srediti situaciju, zatvoriti je, biti siguran. U porodicama u kojima postoje stvaraoci drugačije se razmišlja, ide se na rizik. Sticajem okolnosti nisam imao jednostavno detinjstvo. Imam 10 godina mlađeg brata, koji je živ, nepokretan, koji je sa svojih šest meseci postao žrtva anestezije. Već 63 godine on je naše dete. Staratelji su mu najpre bili moja majka, pa moj otac, sada sam ja. To je sigurno obeležilo moj život i ove porodične okolnosti bile su značajne u mojim izborima. Iako blizak umetnosti, otišao sam na medicinu, kao na zanat po humanizmu blizak umetnosti. Siguran sam bio da neću moći od sebe lako da odvojim okolnosti u kojima žive moji roditelji i moj brat. Moj otac je imao dva života, stvaralački i porodični. Ne mogu da kažem da je to lakše, ali čoveku bar ostavlja mogućnost da povremeno izađe iz tog porodičnog vrtloga koji nema kraja i koji je brutalno težak. Naravno da ima i jačih izazova i situacija, ali ovo je bila moja situacija. Biti stariji brat, u mojim okolnostima, značilo je uvek iznova postavljati sebi pitanja: Zašto mogu ja, a ne i on? Koja prava i slobode ja imam, a on ne može sebi da priušti, jer mu je svaki trenutak slobode poklonjen? Recimo da je ovo pokrenulo čitavu priču. Verovatno mi priroda nije dopuštala da ostanem sveden u neku tugu i defanzivu. Ipak su moji Sremci! To je bio uzrok i povod mog ulaska u Crveni krst. Nisam pristalica toga da vrednujem svoj rad, a da zaboravim da okolo ima normalnih, visoko sposobnih ljudi. Pitanje je da li čovek uvek ume to da posmatra i da prepozna? Treba čuvati poštovanje. Svaka struka ima svoju vrednost. Treba se pokloniti i mesaru i pekaru. Čovek koji ne ume da se iskuša, snađe i bori u životu, na gubitku je i uskraćuje sebi mnogo toga. Impresionira me jednostavan pristup životu i otvorenost prema ljudima. To je ono što sam kroz život pokušavao da sačuvam.
Kroz čitav život ste aktivista Crvenog krsta, prijatelj „Dečjeg sela“, saradnik „Privrednika“, donator… Bez imalo preterivanja možemo da kažemo kako iza svega stoje hiljade časova predanog, volonterskog rada. Da ste samo polovinu tog vremena, uz vaš zanat i neosporne veštine, upotrebili u lične, praktične svrhe, doživeli biste neuporedivu materijalnu satisfakciju. Živimo u vremenu u kojem je ona gotovo isključivo merilo. Razmišljate li ikada na ovaj način?
Odrastao sam u okruženju ljudi koji su bili volonteri i altruisti. Moj otac bio je angažovani stvaralac što je pokušavao da humanizuje prostor, a majka je bilal plemenita, otvorena prema svoj deci u okruženju. Tu je i moj angažman u Crvenom krstu, koji je počeo u mojim školskim danima da bi me pratio kroz čitav život. Ovde su se uvek poštovali pedagozi: učitelji, sveštenici, lekari… Bilo je lepo postati nešto od toga. A onda, mislio sam, sve to u životu nekako dođe na svoje. Materijalni momenat nije mi bio na umu. Imao sam i ponude da odem u inostranstvo, ali sam smatrao da je moje mesto ovde. Jasno mi je bilo da se moglo više steći, ali bi se živelo po drugim pravilima, u drugom senzibilitetu. Sve zavisi od toga kakve su vam pretenzije. Nastojao sam i mogao da ishranim porodicu, da joj pružim, ako ne sve, a ono većinu onoga što joj je trebalo. Pri tome sam se trudio da ne potpadnem ni pod jednu iluziju. Bilo potrošačkog ili informatičkog društva. Video sam da ljudi oko mene žive bolje ili lošije, ali zašto se opterećivati time. Onaj kome je materijalno na umu, taj je verovatno stremio samo ka materijalnom i ostao negde uskraćen kao čovek. Ja sam se u životu osećao veoma bogatim. I zbog ljudi koje sam uspevao da upoznam i zbog onoga što sam uspevao da uradim uz te ljude. Osećam mir u sebi. Sve zavisi od toga kako gledate na život.
Na ovu temu postoji jedan moj tekst, koji mi je veoma drag. U njemu otprilike kažem… „U skromnoj doslednosti traganja za smislom i vrednostima dobročinjenja obnavlja se istina o potrebi čoveka da sebe prepozna u ljudskosti i neotuđenosti od drugih, o nužnosti da se dobro u ljudima trajno susreće, prepoznaje i prožima, o značenju predanja dobrote, znanja, duhovnosti… Pritom, mera čoveka i čovečnosti ne ostaje u njemu samom, već je u ljudima oko njega – onima koje sledi, sustiče ili sam zametne i čojstvom obeleži tokom sopstvenog trajanja i pregalaštva. Jednom otvoren za dobro, tada se miri sa ciljevima ljudskog postanja i postojanja, poima spone koje ga vežu sa pregalaštvom i doprinosima drugih, sa ostavštinom predaka i prethodnika… I tada im, u damarima čestitih namera i uzajamnog poštovanja, postaje sadrug u predanju dobrote i dobročinstva, daru žrtvovanja u ljudskosti, isceliteljskim moćima i čudotvorstvu znanja, veštine i odmerene reči… U zagonetkama ljudskog življenja, čovek je i tragalac i otkriće…“
Jedan ste od rodonačelnika naše sportske medicine. Sport danas ima veoma malo dodirnih tačaka sa onim što smo pod njim podrazumevali pre dve, a kamoli tri i više decenija.
Od 1974. sam u ambulanti, a sportista sam od svoje pete godine. Sportom sam se bavio aktivno, rekreativno i kroz struku. Nastojao sam da kompletno ovladam materijom kojom sam se bavio, a to je sportska medicina. Da ne bismo pojednostavili stvari, moramo reći da postoje četiri oblika fizičke kulture: takmičarski sport, fizičko vaspitanje, sportska rekreacija i kineziologija, koja podrazumeva vežbanje u cilju poboljšavanja narušenog zdravlja. Pritom, fizičku kulturu treba posmatrati kao sastavni deo opšte i zdravstvene kulture svakog čoveka, ali i društvene zajednice. Ono što je opasno jeste rana sportska specijalizacija. Principi treninga vrhunskih sportista slikovito se prikazuju kao „bol, agonija, tortura”. Vrhunski sportisti su polako pripremani na to. Imaju timski nadzor, podršku, svesni su rizika u koji se upuštaju i verovatno već tu ostvaruju neka primanja. S druge strane, zadovoljavaju svoje ambicije i mogućnosti koje su razvijali celog života. Kada je reč o detetu, sport mora drugačije da se plasira. Mi smo tu brutalni. Prvo što imamo selekciju po tipu „ako možeš – možeš, ako ne možeš – otpadaš“. Drugo, previđamo da je dete koje se bavi sportom nalik na trostranu piramidu koja je postavljena na vrh. Podupirači te nestabilne piramide su porodica, trener i lekar. Tu vrlo često postoji odsustvo komunikacije. Nikada nisam trpeo formalne sistematske preglede, rađene tek da se urade. Imate period kada svako peto ili šesto dete dobija prolazni šum na srcu, zbog ubrzanog i nesrazmernog rasta. Postoje nerealne ambicije roditelja, dece i trenera. Skoro sam imao slučaj da su roditelji ćerku, koja će skoro sasvim sigurno biti veoma visoka, ambiciozno usmeravali na balet, koji je u rangu vrhunskog sporta. Morao sam da im objasnim da će ona naučiti da igra, završiti školu, ali nikada neće izaći na scenu. Zbog visine će možda moći da nastupi u kabareu, ali ne i na baletskoj sceni. Zato je važno biti racionalan. Novi Sad je imao svoju šansu. Sa svojim kolegama i prijateljima, uz učešće i razumevanje velikog broja sportista i sugrađana, izgradili smo sportski dispanzer, koji je u toj branši bio nešto najbolje u bivšoj domovini. Sticajem okolnosti i svih turbulencija koje smo imali, dopustili smo da se to izgubi iz vida i povuče u istoriju. Novi Sad svake godine ima između 20.000 i 23.000 sportista i rekreativaca. Bili smo deo nastavne baze Medicinskog fakulteta. Učestvovali smo u obučavanju sportskih lekara. Ne sumnjam u dobronamernost lekara koji rade u manjim sredinama gde ne postoje sportski dispanzeri i ambulante, verujem da hoće da pomognu svojim klubovima. Međutim, sportska medicina je izuzetno specifična. Ako je preskočimo, pa sve svedemo na dva formalna pregleda godišnje, koji se urade ili ne urade, bojim se da ćemo zapostavili čitavu priču. Na moju veliku žalost.
Rođeni ste u umetničkoj porodici. Ipak, vaše bavljenje likovnošću bilo bi nemoguće bez velike unutrašnje inspiracije.
Rođen sam u porodici u kojoj se stalno nešto manuelno radilo i u kojoj je postojao izazov stvaranja. Još u dečačkim danima pomalo sam se bavio likovnošću i video sam da mi to dobro ide. Ipak, bilo je previše interesovanja na drugoj strani. No, u jednom trenutku, uz medicinu, počeo sam ozbiljnije da se bavim dizajnom, pokušavajući da razvijem autentičan, nadam se i lep dizajnerski rukopis. Autorske radove i radove posvećene nasleđu pravoslavne ikonografije i freskoslikarstva u međuvremenu sam izlagao na 25 samostalnih i preko 50 grupnih izložbi. Mnogo su mi značile i nagrade „Dobar dizajn“ u kategoriji draguljarstva, Privredne komore Vojvodine. Kroz ovaj rad vaspitavao sam i svoju decu. Radno, umno, estetski… pomagali su mi, izrastajući ka sopstvenim izborima i moćima. Sve u svemu, ovo je s vremenom postajao sve važniji deo mog života. U svakom smislu.
Vaši prijatelji i poštovaoci ne ustežu se da uz vaše ime vežu dve ozbiljne imenice: „gospodin“ i „Novosađanin“. Koliko ste na ovu činjenicu ponosni?
Mene su doveli da se rodim u Novom Sadu. Moji su živeli u Beogradu, gde je otac bio na studijama. To je bila prva posleratna godina i nije bilo dovoljno hrane u razrušenom gradu. Tako smo stigli u Novi Sad, u kom su bili bolji uslovi za život. Inače, oboje roditelja poreklom su mi Sremci. Mama je iz Iriga, a otac iz Čerevića. Davno sam shvatio… Svoj grad i svoje sugrađane treba poštovati, i ispoštovati. To je osnov civilizovanosti, kasnijeg razumevanja drugih ljudskih staništa i kulturnih sredina u koje dospevamo. Ako neko hoće da bude doktor, sveštenik, učitelj, ako hoće da bude gospodin, prvo mora da postane nešto od toga. I onda da to debelo pokaže, da zasluži, pa da to samo od sebe dođe, posle vise o tome i ne mora da razmišlja. Lično, pokušavam sve da radim iz samopoštovanja i da poštujem druge. Čovek jeste kombinacija ličnih svojstava i mentaliteta sredine, koji je poprimio. To je ono kada kažemo „zna se šta je red“. U svakom slučaju, važno je da čovek „ima“ u sebi i nešto za druge, da može to da razmeni. To je dovoljno. Ako drugi u tome prepoznaju gospodstvenost, tim bolje. Važno je samo na tome ne insistirati, već pustiti druge da razviju odnos prema vama.
