Dr Branko Ilić – Novom Sadu s ljubavlju
Darujući gradu u kome je proveo ceo radni vek kolekciju 136 slika stranih umetnika, 279 primeraka primenjene umetnosti i 16 tepiha – novosadski lekar Branko Ilić postao je i ostao najveći donator u srpskoj umetnosti
Između dva svetska rata, Branko Ilić je bio poznat po privatnoj ginekološkoj klinici u Železničkoj 7 i kao lokalni čelnik Narodne radikalne stranke i gradonačelnik. Danas znamo da je reč o najvećem darodavcu u istoriji Srbije, čija je kolekcija poznata u regionu pod nazivom “Zbirka strane umetnosti” i čini poseban depadans Muzeja grada Novog Sada. Malo koji grad može da se pohvali draguljem koji čine 136 dela starih majstora, ponajviše iz Holandije, Italije i Francuske, 279 primeraka primenjene umetnosti i 16 tepiha. Pitanje je da li bi Ilić postao lekar i glasoviti kolekcionar da 1899. godine, kada je završio osmoljetku, da rodni Žabalj nije prugom povezan sa Novim Sadom. Dečaku iz bogate paorske porodice olakšano je da naobrazbu nastavi u Novosadskoj gimnaziji, potom studijama medicine u Pešti i Berlinu, gde se i upoznaje sa svetom slikarstva, provodeći dane po brojnim galerijama u oba grada. Tokom rata je mobilisan u Austrougarsku vojsku, poslat na ruski front, potom u severnu Italiju. Posledice promrzlina nogu ostaće trajne, pa će dvadesetak poslednjih godina života provesti vezan za invalidska kolica.
Nakon kratkog rada u vojnom sanitetu u Beogradu, nastanjuje se 1922. u Novom Sadu i otvara dispanzer na Telepu. Posao mu je dobro krenuo, pa praksu ubrzo premešta u Železničku broj 7, najživlju gradsku ulicu. Gradi kuću sa trideset odaja i uređenim vrtom u dubokom dvorištu. Uporedo sa privatnom praksom vodio je ginekološko odeljenje u pokrajinskoj bolnici. Posvećuje se prikrivenoj pasiji – sakupljaju umetnina.
Kako ističe kustos Ljilja Lazić, svestan nedostatka formalnog umetničkog obrazovanja, svojski se trudi da se upozna sa slikarstvom. U njegovoj zaostavštini brojni su katalozi sa aukcija u Parizu, Beču, Pragu, Pešti. Perfektno je govorio nemački i mađarski jezik, solidno francuski. Kupovao je i čitao najkvalitetnije knjige, monografije, rečnike, umetničke albume, a smer interesovanja sužava ka starim majstorima, posebno italijanskim i holandskim, koji su živeli i stvarali od 16. do 19. veka.
Koristeći se starim vezama, kupuje od osiromašenog građanskoj sloja po celoj Evropi. Suprotno kolektivističkoj ideologiji sredine, Ilić se upravo u ovom periodu, ističe poznata novosadska kustoskinja, razvio u velikog kolekcionara, savlađujući brojne finansijske, administrativne, socijalne, političke i zdravstvene probleme. Na kolekciju oko baca i nova vlast, pa lokalni Narodni odbor već 1948. godine nalaže početak procesa stavljanja Ilićeve kolekcije pod zaštitu države, što je učinjeno nekoliko dana kasnije. Ilić je nastavio da kupuje. Godine 1954.godine država konfiskuje gotovo celu kolekciju i smešta je u depo Matice srpske. Lokalne vlasti su, pozivajući se na njegove zdravstvene poteškoće, pokušavale da mu uskrate privatnu praksu. Međutim, s Vojne medicinske akademije je stiglo mišljenje da Ilić može obavljati posao, pa je nastavio sa praksom koja mu je donosila izuzetno visoke prihode. Sa još većim žarom intenzivirao je kolekcionarski rad i upravo u prvih petnaest poratnih godina kupuje najvrednija dela, posebno flamanskih i italijankih slikara 17. veka.
Interesovanje za kolekciju ispoljavaju Narodni muzej iz Beograda i Štrosmajerova galerija iz Zagreba. Ilić pregovara oko prodaje, što utiče na to da novosadske vlasti malo ublaže stav i promene taktiku u odnosima sa Ilićem – posebno kada su se 1964. godine strani dopisnici zainteresovali za svetsku kolekciju u zabačenoj palanci. Lokalna javnost tek tada saznaje za skriveno blago svog sugrađanina.
Grad počinje pregovore oko poklanjanja zbirke gradu, na šta Ilić pristaje uz uslov da bude izložena u posebnom i odgovarajućem zdanju. Kolekcionar je zauzvrat tražio i dve doživotne mesečne apanaže, za sebe i suprugu. Grad odugovlači, napokon se postiže sporazum i 18.juna 1966. godine potpisan je darovni ugovor. Samo deset dana kasnije umire doktor Branko Ilić, a legat sa 431 predmetom i ličnom bibliotekom smešta se u jednu od najlepših zgrada u užem centru grada, u Dunavskoj 29.
