Đala – Graničar ne odstupa

Kada bi se živelo od ljubavi i uspomena, bilo bi ovo jedno od većih mesta u Banatu. Ali stvarnost je nešto drugo

 

Najmanje tri ili četiri puta dogodila mi se ista stvar. Kada iz Sente krenem prema Čoki, čim siđem s tisanskog mosta, ruka mi nesvesno krene prema džepu – proveravam jesam li poneo pasoš! Jednostavno, prizor koji vas dočeka onog momenta kada kročite u Banat toliko je različit od svega do tada da pomislite kako ste se našli u drugoj državi. Osećanje raste kako odmičete od Čoke, preko Sanada, Novog Kneževca i Srpskog Krstura prema Đali. Čitav ovaj prostor neodoljivo se pretvara u bajku. Sve je nekako sneno, zamaštano, ispunjeno iskonskom dobrotom – i sve počinje rečenicom „bilo nekad…”

Ovu sliku mogli bismo vam opisati na pet narednih strana. A možemo i u tri rečenice. Od onog časa kada stignemo u Đalu. Dakle, ovo vam je zelena oaza trpeljivih i skromnih ljudi koji u sebi nose iskonske vrednosti na kojima je nastalo ovo što danas zovemo Vojvodinom. Na drugoj strani, naš domaćin Sava Kljajić Fraćura, u toj istoj Đali, kuću prodaje za 2.500 evra, a dao bi je i za dve. Kako da traži više kada je u selu svaka druga prazna?! Jedno su emocije i slike iz detinjstva, ali dva i dva jesu četiri. A činjenice kažu da je pre tačno 100 godina Đala imala 2.898 stanovnika. Danas ima manje od 900. I važno je ovo reći. Jer i mi smo među onima koji umeju da se zanesu, pa sa putovanja u prostore istočno od Tise donesu priče u kojima se „iz Banata najlepše gleda u zvezde“. Zapravo – i gleda se. Ali znate kako… domaćin može da vas okupi, iznese na sto najlepše što ima, zabavi vas i sa vama zapeva, ali ipak će doći momenat kada će se gosti razići, a on ostati sam sa svojim ukućanima. Lepo je bilo, ali dalje se od nečega mora i živeti. E tako vam je i sa ovim delom Potisja. Gostu je ovde uvek lepo. Samo što u veselju malo ko razmišlja o tome “od čega naš domaćin živi“.

Nije bilo tako davno kada su svakog jutra iz Đale prema Kneževcu polazila dva puna autobusa ljudi koji su žurili na posao. Danas bi, za njih desetak, bila dovoljna i dva putnička automobila. Kako i da bude drugačije? Kneževačka „Lepenka“ nalazi se u stečaju. „Aleva“, doduše, radi, ali o odnosu „nekada i sada“ najbolje govori apsurdna činjenica da zaposleni sa dugim stažom jedva čekaju da odu u penziju, jer će im na ime „zlatnih vremena“ penzija biti veća od sadašnje plate! Seoska dika Zemljoradnička zadruga „Graničar“ nekada je imala voćnjake, vinograde, silnu zemlju… Doslovno svaka kuća u Đali bila je na nju oslonjena. Školska deca su redovno dolazila na mobe, brala voće, radila u vinogradu… bilo nekad… U ovome “bilo nekad” nalazi se i silna istorija ovdašnjih prečanskih Srba, koji su ljuto ratovali kada je trebalo, a onda se mirili, pa iznova rađali. Za pušku, za plug ili učiteljsku katedru. Jer, oduvek je u Đali bilo i oficira, i lekara, čuvenih profesora, velikih sportista, dobrih domaćina. Baš onako kako valjda i mora u selu na granici, u kojem te istorija ne miluje, a opstati se mora.

Meštani su nam se pohvalili svojim lepim Lovačkim domom, tu je i dalje aktivni fudbalski klub „Graničar“, koji ima tradiciju dužu od pola prvoligaša. Lepa pravoslavna crkva biće još lepša kada se ove godine kompletno uredi prostor oko nje. Urediće se i opremiti i svečana sala u Mesnoj zajednici. Ipak, bitka svih bitaka jeste ona koja se vodi za opstanak ovdašnje osnovne škole. Dokumenti beleže da Đala ima školu i zabavište od 1790. godine. Nastava se izvodila „na srpskom jeziku, sa elementima ugarske državnosti i mađarskog jezika“. Ako se nekako i prešlo preko toga što je ponos meštana ozbiljno narušen od kada njihova deca od petog razreda moraju u rivalski Krstur – o ukidanju škole ne sme se ni pomišljati! To je srce sela.

Nekada je kroz seoski atar prolazila pruga Beč–Segedin–Carigrad. Ona koja je inspirisala Agatu Kristi za roman „Ubistvo u Orijent ekspresu“. Taj voz je davno prošao. Verovatno je sobom poneo i mnoge ovdašnje snove. Ipak, Đala stoji i dalje. Dok ga ima – graničar ne odstupa.

 

ANTAL I ČAROBNO KAZANČE

E ovde se stvarno isplati doći u goste! Primaju vas kao da se znate oduvek. Niko vas ništa ne pita. Čast se podrazumeva – i to u količini koju ste sposobni da podnesete. Sada, kao u onom vicu, očekujete da odgovor na pitanje „pa gde to ima?“ bude: „nema nigde ali zvuči savršeno“. Ali niste u pravu. Ovako se svaki dobronamerni gost provede u domu Rozalije i Antala, koji prezime Đalai duguju upravo ovom selu. Naša priča počinje onog momenta kada je Antal izašao iz kabine traktora koji je vozio u zadruzi. Video je da kola idu nizbrdo kako god okreneš. I onda je, iako zakleti trezvenjak, rešio da peče rakiju. Studiozan, miran i predan poslu, kakav već jeste, brzo se uputio u tajne koje se pletu oko rakijskog kazana. Sa takmičenja mu je stigla prva medalja, pa druga… Danas diplome i medalje više ne broji, nego ih slaže jednu na drugu. Na verandi je izložio stotinak, ostale nek se snađu. Neobjašnjivo skroman, na nagovor da otkrije tajnu šampionske rakije, odgovara kako je u čitavom poslu najvažnije strpljenje. Najpre izabereš zdravo voće, a onda uzmeš sve do jedne višnje, breskve, kajsije, kruške, dunje ili grožđice, pa ih oslobodiš koštice. I tako to krene… Za razliku od većine proizvođača, koji ne propuštaju nijednu manifestaciju diljem Vojvodine i regiona, Antalu tako nešto ne pada na pamet. Ko želi da ga nađe, naći će ga. On je na verandi a rakija u podrumu. Pa izvolite!

 

ĐALINAC „SA JUŽNU PRUGU“ 

Ako bi se u Đali snimala neka televizijska serija s temom iz seoskog života, Zoran Stojičić bio bi jedan od glavnih glumaca. Ima sve što je neophodno: južnjački akcenat, „opasne“ brčiće, vesele oči i, što je možda presudno – poziciju koja je sa aspekta totalne obaveštenosti bolja od američkog i ruskog satelita. Ovaj Srbijanac s južne pruge, kako se i sam predstavlja budući da je rođeni Vlasotinčanin, u Đali radi pola vremena kao poštar a pola kao sekretar Mesne zajednice. Ima alibi da u poštarskoj majici zaviri u svaku kuću. A kada ne obilazi selo, ono dolazi njemu u sekretarsku kancelariju. Nema tog zbivanja u selu koje Zokiju ostaje „ispod radara“. Ipak, nešto ga muči. Ajd što u selu više nema nijedne kafane, a bilo ih je tri, preko toga se još i može preći. Nego, u seoskoj školi opasno je zafalilo đaka. Od prvog do četvrtog razreda osnovnu školu pohađa ukupno 16 malih Đalinaca. U vrtiću je desetoro dece, od toga dva buduća prvaka. Godinama već u proseku ih je četvoro. Sve u svemu, ne miriše na dobro. Kada izgubi školu, selo izgubi dušu. Zoran Stojičić „sa južnu prugu“ navija iz sve snage, za Đalu koju je iz srca zavoleo. Voleli bismo da mu pomognemo.

 

NACIONALNOST – ĐALINAC 

Za sebe kaže: Imenom sam Sava Kljajić. Zovu me Fraćura. Po obrazovanju sam moler. Po ubeđenju sam seljak. A po nacionalnosti – Đalinac. I sve je tačno što je rekao. Naročito ovo poslednje. Mi bismo na sve dodali… Selo koje ima takve kao što je Sava možda će jednoga dana morati da se zabrine za svoju budućnost, ali za prošlost neće. Ona je u sigurnim rukama. Zapravo u onoj jednoj, bolešću nedotaknutoj ruci, kojom Fraćura danima i noćima prebira po svojoj pisaćoj mašini. Jednim prstom u nebrojene sate ovaj Đalinac ukucava sve što je ikada pročitao, saznao, upamtio, a da je u makar najdaljoj vezi sa selom koje bezmerno voli. O svom ruhu i kruhu nabavlja literaturu, obilazi ljude, upoređujue podatke… Rezultat svega, jednoga dana, nadamo se, biće hronika sela kakvu niko nema. U rukama nam je dokaz da je stvarno tako. Onog trena kada je čuo da ćemo mu doći u goste, Sava se dao na posao. Sve tako, tipku po tipku, otkucao nam je kratke teze – na pet strana! Da nam se nađe. A onda je, ma koliko nesigurnog hoda, u našem društvu prešpartao Đalu. Čuj! Da neko skita i piše po Đali Fraćuri iza leđa! E pa to tako ne ide. I zato smo išli zajedno. Srećno selo što ga ima.

 

O BANATU SA BAČKE STRANE 

On je Žika Tatika. U redu… ima i prezime. Preziva se Popov. Al’ poštenom čoveku i domaćinu, osim nadimka, u Đali malo šta treba. Zato je Tatika kalauz koji otvara sva vrata. I treba li uopšte reći da je i njemu Đala prvo i poslednje mesto na zemljopisnoj karti. Živeo je on 20 godina u Kneževcu, pa sada u Novom sadu, ali sve su to samo imena varoši u nizu. Glavna je Đala. Uostalom, za ovdašnji FK „Graničar“ igrao je, verovali ili ne – 30 godina. Za loptu manje-više, bitan je bio grb na dresu. U poslednje vreme Tatika je često po Novom Sadu sretao svoje Đalince. A onda mu je nešto kvrcnulo. Ako ih već ima, što se ne bi okupili. Bar jednom godišnje. Mi smo imali tu sreću da prisustvujemo godišnjem skupu Đalinaca u Novom Sadu. Dvojica počasnih zavičajaca bili su veliki istoričar, akademik Vasilije Krestić i aktuelni predsednik Opštine Novi Kneževac Radovan Uverić. Pored njih, u „Kabelovom“ restoranu, uz Dunav, našlo se još stotinak Đalinaca i članova njihovih porodica. I dok nas je Neša Lancoš pozivao da mu budemo gosti na leto, kada se novosadski Đalinci, poput nekadašnjih gastarbajtera, sjate u svom selu, pogled nam je lutao po sali. Zavičaj je opasna droga. Možeš u njoj da uživaš ili ne, ali da je se otreseš – skoro pa nikako. Pričali smo sa ljudima koji su iz sela otišli kao mala deca. Pričaju o Đali kao da, sem nje, nigde drugde za svog veka nisu ni bili. Ima tu nešto. Nešto veliko i pomalo nedokučivo.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David