Divoš – Krst i petokraka
Na ulazu u selo nalazi se po mnogo čemu jedinstveni manastir Kuveždin, sa svojih 17 monaha. Druga znamenitost sela jeste spomenik u centru, koji svedoči o žrtvi koju su Divošani podneli u toku Drugog svetskog rata
UMESTO UVODA
Kada od Čortanovaca krenete grebenom Fruške gore, vozićete se dobrih sat vremena pre nego što se spustite ka Viziću. Ali malo pre toga nailazite na raskrsnicu, sa koje se put ulevo spušta ka Divošu, Binguli, Erdeviku, i dalje prema Šidu. Ili zvanično: „Divoš je sremsko selo, koje se nalazi na južnim obroncima Fruške gore, sa obe strane platoa potočne doline potoka Jaroš. Od opštinskog središta Sremske Mitrovice udaljen je oko 20 km ka severozapadu. Selo se nalazi na 149 metara nadmorske visine“.
Prvi podaci o postojanju sela datiraju iz 15. veka, a prvi pisani podaci potiču iz 1698. godine. Prilikom arheoloških iskopavanja, na teritoriji Divoša pronađena je keramika iz mlađeg kamenog doba, a poznato je i nalazište iz bronzanog doba. Ovi lokaliteti Divoš svrstavaju u jedno od najstarijih sela na Fruškoj gori. O njegovoj prošlosti govori to što se i danas jasno izdvajaju tri dela Divoša, koji su bezmalo pa zasebne celine: Velika strana, Prnjavor i Mala strana. U njima živi oko 1.200 ljudi. Pre samo deset godina bilo ih je 1.840, za trećinu više. Sigurno da ovaj podatak počiva i na činjenici da danas oko 200 Divošana radi u Sremskoj Mitrovici. Gorka je uteha da je obližnji Erdevik u toku samo jedne godine izgubio 800 stanovnika. Nekada je svakog jutra, put opštinskog središta polazilo 14 autobusa! Seljani se uglavnom bave poljoprivredom, za čudo, pretežno voćarstvom. Osnovni problemi sa kojima se Divošani susreću jesu: loši putevi, činjenica da su jedino selo u opštini koje nije priključeno na gradski vodovod, divlje deponije, psi lutalice i – sve brojnija staračka domaćinstva. Sve pobrojano će se nekako i rešiti, osim bojimo se, ovog poslednjeg.
Divoš ima ambulantu, dom kulture, osnovnu školu sa stotinak đaka, tri kafane, šest prodavnica, lovački klub, udruženje žena, izuzetan crkveni odbor i fudbalere koji su u ovom času apsolutni ponos sela. Naravno, nad svima njima i doslovno bdi manastir Kuveždin, zbog kog Novosađani, Beograđani i mnogi drugi, sve češće pohode ovaj kraj. Sve u svemu, lepo je biti Sremac. Ovde kažu – naročito ako si iz Divoša!
VASKRS KUVEŽDINA
Verovali ili ne, manastir Kuveždin je jedini manastir u Srbiji posvećen Svetom Savi! Sagrađen je u 16. veku. U Drugom svetskom ratu do temelja je razoren. Imao je tu nesreću da je jedan od retkih kog su tokom rata palili i uništavali svi: Nemci, ustaše i partizani. Preko 60 godina nalazio se u ruševinama. Priča koja zvuči gotovo kao legenda kaže da kada je devedesetih godina u manastir došao jeromonah Antonije, od živih bića tu je zatekao jednog psa i jednog gavrana. Sa njima je živeo narednih godina. Čudo je počelo da se dešava pre 12 godina, kada je u manastir, iz Feneka, stigao iguman Varnava Lukić. Kuveždin je počeo da vaskrsava. Obnovljena je crkva i deo konaka. Danas se zida istočna strana konaka, sa desetak kelija i trpezarijom koja će moći da okupi 350 ljudi. Najvažnije od svega – Kuveždin je danas jedan od najvećih i najsnažnijih monaških centara u čitavoj Srbiji. Ima 17 monaha. U manastiru se godinama služe dve liturgije na dan. Tu i nigde više. Verovatno se nigde, kao ovde u manastiru Kuveždin, ne očituje činjenica da je mera stradanja – ujedno i mera rasta. U tom slučaju, Kuveždinu je samo nebo granica.
FRUŠKOGORSKA ZVONA
Iako za sebe u šali voli da kaže da je „prva fangla Manjače“, Predrag Tešanović je u prvom ešalonu onih koji su zadužili Divoš. Dugogodišnji je predsednik Crkvenog odbora, a u jedno i vlasnik građevinske firme. Pokazalo se to neverovatno srećnim spojem. Upravo njegovi radnici danas vraćaju stari sjaj manastiru Kuveždin. Uz to, seoska Crkva Svetog Georgija ni po čemu ne zaostaje za bilo kojom varoškom. Samo je u njen raskošan ikonostas uloženo tek nešto manje od 100.000 evra. U razgovoru sa Predragom saznajemo da uskoro odlazi u Ameriku. U Libertivilu se nalazi drugi manastir Srpske pravoslavne crkve posvećen Svetom Savi. U njemu je jerođakon Nektarije Tešanović, Predragov sin. Nekadašnji ponos divoške škole, danas je briljantno obrazovan monah, koji govori sedam jezika. Svaka čast.
KAD SU SREMCI KRENULI
Drugi svetski rat je u svakom smislu bio prekretnica za Divoš. U njemu je stradalo 460 Divošana, od kojih su čak njih 208 bili aktivni borci Narodnooslobodilačkog pokreta. Odmah iznad sela su Rohalj baze. U vreme rata, tu su bili stacionirani partizanski odredi sakriveni u zemunicama, tako da je ova lokacija bila slobodna teritorija. O toj epopeji pričala nam je Zorica Sakač, predsednica Udruženja boraca. Njen deda Lazar bio je prvi Divošan koji se priključio Istočno-bosanskoj diviziji. Uostalom, sigurno znate za pesmu u kojoj su „Sremci krenuli sa te Fruške gore, pa odoše za Bosnu, tamo da se bore“. Zoričino devojačko prezime je Budimirović. Na spomeniku žrtvama rata u centru sela nalaze se imena njih devetoro. Od ovdašnjih partizana, živ je još samo jedan. Mirku Čekerincu je 97. godina i zdravlje mu nije dozvolilo da se slika sa nama. Tim je tužnija činjenica što selo sa ovako bogatom istorijom nema monografiju koja bi o tome svedočila.
LESTER IZ DIVOŠA
Ovdašnji fudbalski klub „Hajduk“ pravo je malo čudo. Kako su krenuli, ne bi nikoga čudilo da ponove priču „Lestera“, koji je ni iz čega postao engleski šampion. „Hajduk“ je, naime, u poslednjih pet godina preskočio pet rangova takmičenja! Danas su u Vojvođanskoj ligi. Ponosno kažu da su trenutno najbolji klub u čitavom Sremu. Oko besprekornog terena na utakmicama se okupi i do 400 ljudi. Trećina sela. Predsednik kluba je Nedeljko Antonić, a sportski direktor Stojan Kljajić. Njih dvojica nalaze se na čelu neverovatnog projekta. U napadu na Treću ligu Srbije doveli su igrače iz Novog Sada, Beograda i okolnih mesta. Momci dišu kao jedan. Upamtite ovu fotografiju. Možda je za godinu-dve ugledate na naslovnoj strani „Sportskog žurnala“!
NE IDE BEZ LOVACA
Kakvo bi to selo bilo da u njemu nema lovačkog društva. U stotinak onih u kojima smo do sada bili, svuda smo sretali lovce. U Divošu ih je tridesetak. Predsednik društva Jovica Mijatović kaže nam da današnja omladina od telefona i interneta nema vremena ni za šta drugo, a kamoli za lov. Ovdašnji zečevi, srne, fazani i jarebice skakuću i lete sve bezbrižnije. Kako i ne bi kada je pušaka sve manje. Ipak, druženja ne manjka. Lovci su bar oduvek znali kako se to radi.
