Deda Brankova dva veka
Nedavno je otišao najstariji od nas, deda Branko Kurjački. Rodio se tridesetog decembra 1910. godine, tamo na salašu u Sentomašu, danas je to Srbobran. Evo, da ga se setimo, kako sam o njemu onomad pisao.
Njegovi su bili paori i imali su salaš na kanalu. Tu je prohodo, tu je u ladovini pod debelim drvetom naučio na razlikuje dudove od guščijih balega, tu je svoga dedu za brkove čupo, onako uporno i ko prava prznica, sve dok ga deda ne ćuši malko, tek da zna dokle sme.
Nije mrdo iz Sentomaša, sem kad je moro. Jedared su ga oterali, a drugi put je sam išo. Kad se zaratilo, oterali ga u munkaše, a kad je omatorio, išo je sam lekaru, mučila ga prostata. Ni od jednih ni od drugih ništa lepo nije zapamtio. U ropstvu su ga muštrali, više oslobodioci nego okupatori, a o lekarima da ne divanimo. „Kad su Rusi krenuli na Berlin, ondak su usput oslobađali sve koji slobodni bili nisu, al ni oni nisu imali kade da to dugo rade, žurilo im se do Berlina. Niko od njih mapu imo nije, nego kako koga oslobode, oni pitaju di je taj Berlin“, pričao mi je. Oslobođeni narod je samo maho i rukom pokazivo di je taj Berlin, kao da svi znaju kuda treba. Zamiriši jedno veče sloboda u tim barakama di su deda Branko i njegovi drugari u ropstvu noćivali, zato se nisu zdravo ni iznenadili kad su ujutro čuli da su Rusi u selu.
Nije deda navek bio sam, kad se vratio iz ropstva, u Sentomašu je više bilo ženskih nego muških. Kad su malko došli sebi od dalekog puta i rata, krenu na igranke. Jedno veče, piše na plakatama da će biti izbor za mis. Ode Branko sa svojim drugarima da vidi i to čudo. Devojaka makar kolko, al samo jedna će biti najlepša. U to doba je lepoticu birala publika. Kolko je koja bila lepa, tolko je kupona dobijala od publike, posle kad prebroje cedulje i saberu rezultate, oma se znalo koja je bila najlepša. Te večeri pobedila je Gina. Oma je Branko oko bacio na nju i rešio, il Gina il nijedna! I reši da se oženi njom. A svet je počo da ga olajava: „Ju-ju-ju šta uradi ta bećarina sotim detetom, pa ta ni česnicu neće pojesti kod njega!“ Napravili rakiju, sve po redu, svirci su mu sami došli kad su čuli ko se ženi. Posle ponoći, kad se društvo počelo razilaziti, otprati Branko svirce. Gina ostala malko da skloni astal, pa da se nameštaju da legnu, rano se ustaje. Kad se Branko vratio, Gina sve sudove oprala, kuću spremila, aljine razmestila. Gleda Branko i misli u sebi, kanda će valjati mlada, ume svašta. Ujutro, uzme Gina da mesi lebac. Kad je to vidio, oma je znao da mu je dobra za ceo život. I komšiluk je promeno mišljenje, svima je Gina bila po volji, vredna, čestita i čuvarna.
Kad je imo devedeset godina, ispeko je balon rakije i zapušio ga, da stoji za njegovu daću. Od tog doba već je pet–šest puta dolivo rakiju u taj balon. Otojuč je i taj balon došo na red. Deda Branko je domašio 107. godinu. I svi smo divanili da je mogo još. Volo je kad mu dođemo, da nam lepo divani ono što nigdi ne piše. Zato sam o njemu i piso. Da mu se odužim.
