ČUVARI SNOVA
Zvanična istorija kaže da je prva filmska projekcija u svetu održana 1895. godine u Parizu. Samo nekoliko meseci kasnije, film kao neprikosnovena svetska senzacija stiže i u Novi Sad. Prva novosadska bioskopska predstava održana je u pozorištu Dunđerskih. Već 1910. grad dobija svoj prvi stalni bioskop. Bio je to „Apolo”, na mestu današnjeg tržnog centra. Ostalo je zabeleženo da je projekcije filmova pratila vojna muzika. U godinama pred rat Novi Sad će dobiti i bioskope „Odeon”, „Luksor”, „Uraniju”, „Reks”, „Palas”.
Nakon Drugog svetskog rata ništa se nije prepuštano slučaju, te su i bioskopi dobili nove nazive. Mnogi od nas stigli su da ih upamte. Sećate se sigurno. „Apolo” je postao „Zvezda”. „Odeon” je najpre preimenovan u „Slavicu”, da bi kasnije postao bioskop „Doma JNA”. „Palas” je završio kao „Jadran”. Naravno da ni „Reks” nije bio pošteđen. Do nas će opstati kao „Narodni bioskop”.
Verovali ili ne, ove godine je tačno 40 godina otkako je srušena „Zvezda”. Na tom mestu danas možete dobiti hamburger i „mekove” krompiriće. Bioskop „Doma JNA” odavno je pretvoren u magacin. U istoriju se preselio i „Jadran”. Za njim se, realno, žalilo mnogo više nego za bioskopima „Dunav” i „Bačka”, kojih takođe više nema.
Posebna priča je „Arena”. Otvorena je 1969. godine i u tom trenutku zvanično je bila jedan od najlepših bioskopa u Evropi. U međuvremenu je ugašena. Danas ovo ime nosi bioskop s nekoliko sala, mnogo moderniji, ali i sa neuporedivo manjom harizmom od one koju je imala nekadašnja „Arena”.
Ovo je, rekoh, „zvanična” istorija. Pored nje, svako od nas iz „šezdeset i neke” neizostavno ima i svoju, ličnu. I ona je jedna od ubedljivo najvažnijih stavki naših odrastanja.
Tu, u Jevrejskoj, bio je dečji zubar. Ako si u stolici samo malo plakao, išlo bi se na topli kornet u „Siti”. A ako smo bili baš onako „po propisu”, mame bi nas častile i filmom u „Zvezdi”. Biti sa mamom u loži „Zvezde” značilo je dobiti čas ljubavi, koji ćeš kasnije sa malo čim moći da uporediš.
U „Jadran” se išlo ciljano. Sećam se porodičnog odlaska na jedan od prvih dugometražnih crtaća, pod nazivom „Mačke u visokom društvu”. Usput sam u Dunavskoj, u čuvenoj „Mendi”, dobio majicu sa likom Hijavate. Sve je ličilo na praznik.
Što se „Narodnog” tiče ‒ tamo sam već odlazio sam. Nigde se nije slađe bežalo sa časa, nego na matine „Narodnog”. Brus Li „U zmajevom gnezdu”. Bad Spenser i Terens Hil u nekom od špageti vesterna. Naravno, poželjno je bilo da predstavu gledaš s balkona. Ako si seo u parter, rizikovao si da ti raspojasana ekipa odozgo u najtežem slučaju zafrljači nešto na glavu. U boljoj varijanti, kraj filma dočekao bi sa 200 grama crnih i belih semenki u kosi. Onih istih koje je bratija „sa sprata” sat i po napljuckavala i poput konfeta bacala na publiku ispod. Dobri, stari „Narodni”… Ofucan ko februarski mačak. A opet, zbog njega mi i danas srce brže zakuca kad prolazim ulicom Modene.
Pa gde su prvi zimski odlasci na FEST! „Kramer protiv Kramera” i „Moja Afrika”, gledani na onom, činilo nam se beskrajno velikom platnu „Arene”, uvodili bi nas u neku dimenziju toliko drugačiju od stvarnosti.
Onda zađeš u pozne tinejdžerske godine, i u bioskopu „Tribine mladih” prvi put čuješ rečenicu: „Dobro veče, prijatelji filma”, koju izgovara jedan od najpozitivnijih junaka ovog grada, Đorđe Kaćanski.
Zapravo, ako bih bio potpuno iskren, u četvorougao „Zvezda”, „Narodni”, „Tribina”, „Arena” stao je pretežniji deo čitavog mog bivstvovanja u gradu, koji mi je mnogo više od sudbine.
U tom magičnom kvadratu i danas po pločniku tražim svoje zaboravljene snove.
Ali… ima li šta lepše od toga da znaš gde da odeš po vlastiti san!
Gde se nalazi mesto na kom te on zauvek čeka.
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
