Čoka – Dobošari
U Čoki veruju kako bubanj kaže. Seoski dobošari umesto lokalne televizije. Meštani tvrde da je dobošar interaktivniji od interneta: može da saopšti informaciju, možeš da ga pitaš, pa i da se posvađaš sa njim, ili, ne daj Bože – da se sa njim potučeš
U opštini Čoka, sa četrnaestak hiljada žitelja, još uvek nema lokalnog radia, ni televizije, a do pre dve godine nisu imali ni novine, pa su ih o novostima obaveštavali, baš kao nekada – dobošari. Iako su, pre nepune dve godine, ulični dobošari dobili konkurenciju u lokalnim novinama «Čokanska hronika», njihov značaj u informativnom sistemu opštine nije doveden u pitanje. Trenutno, u Čoki dobuju i izvikuju vesti samo trojica dobošara, a pre nekoliko godina bilo ih je osam. Ali, trojica sadašnjih dobošara ne misle da su poslednji predstavnici retkog zanata jer tvrde da treba angažovati nove snage, pošto je posla na pretek. Uvereni su da je hitno potrebno na posao primiti najmanje još dvojicu novih kolega. To je za njih dokaz da je dobošar u Čoki deficitarno zanimanje.
– Ja sam «kriv» što smo zadržali dobošare, iako su se vremena promenila – priznaje predsednik Mesne kancelarije u Čoki Stana Đember. – Pre petnaestak godina trebalo je, kao i danas, stanovnike opštine obaveštavati o raznim lokalnim novostima, a najjeftiniji medij bio je dobošar. Mislili smo da je to privremeno rešenje, a ispalo je da smo s ovim načinom informisanja ušli u 21. vek. To je zato što ljudi vole dobošare; navikli su na njih i uveliko ih hvale. Kad se, na sastancima u mesnoj zajednici, priča o dobošarima, ljudi kažu da – za razliku od radija, televizije, ili novina, pa i interneta – dobošar ne laže. Naše Lale kažu da nije istina da je internet prvi interaktivni medij. Dobošar je interaktivniji od interneta, jer čoveku može da saopšti informaciju, možeš da ga pitaš, pa i da se posvađaš sa njim, ili, ne daj Bože, da se sa njim potučeš.
Kriterijumi za prijem na dobošarski posao, zbog tehnološkog napretka, danas su nešto niži nego ranije. Dobošar, pre svega, mora da bude pismen i da ima dobru dikciju, dok su nekadašnji morali da budu grlati, jer u njihovo vreme nije postojao razglas. Sada, mali megafoni, kada je to potrebno, zamenjuju krupan glas nekadašnjih dobošara. Ipak, kako je odnedavno opština Čoka, rešila da se ponovi sa radio stanicom, Čokani se pribojavaju da će ostati bez dobošara. Naravno, najviše strepe dobošari Mihalj Čileg, Zoltan Nađ i Bela Borbat, iako još veruju da su nezamenjivi.
– Ja obavim bolje posao od bilo kog radija, novina, ili televizije. Kad dođem na ulicu i udarim u doboš, odmah se stvori nekoliko seljana. Na srpskom i na mađarskom pročitam im vest, a oni posle, kao «radio Mileva», prepričavaju novosti po selu. Ima dosta posla, jer je samo u Padeju 56 ćoškova, gde čitam vesti. Da obiđem sve ćoškove, treba mi celo pre podne – kaže jedan od dobošara, Mihalj Čileg.
Padej je mali pa je lako izbrojati 56 ćoškova; u Čoki ih ima mnogo više. Dobuje se svakog dana, subotom i nedeljom, zimi i leti. Uvek kada ima nešto važno; kad neko hoće nešto da saopšti. Za svadbe, sahrane, krštenja, kupovinu ili prodaju kola, svinja, ili bilo čega drugog – za sve što treba da se oglasi u Čoki, na raspolaganju je dobošarska služba. Najam dobošara košta 500 dinara, a trošak je manji kada oglašivači stanuju u komšiluku: onda dobošari dva-tri oglasa čitaju za iste pare.
Čokanski dobošari, u principu, rade u drugoj, tačnije popodnevnoj smeni. Njihovo dobovanje tada ima najviše efekta. Iza ručka, ili nakon popodnevnog odmora, kada je najveći broj ljudi u svojim kućama i na dvorištima, počinje dobovanje. Svaki od trojice dobošara ima svoj reon i mesta na kojima saopštava vesti. Njihove ustaljene nastupe prati stalna publika. Manguparija često pokušava da zbuni dobošare luckastim pitanjima, ili lizanjem prepolovljenog limuna. A najstariji Čokani pamte vremena kada su dobošare dočekivali sa strepnjom jer su, za vreme nemačke okupacije, kao u “Salašu u malom ritu”, neretko donosili jezive vesti o odmazdama.
Ovaj, za 21. vek vrlo neobičan zanat, opštinari u Čoki pretvorili su u turističku atrakciju. Međunarodni festival dobošara održava se svake godine, početkom oktobra, u demokratskom štimungu. Sem autentičnih dobošara, kojih je sve manje, pravo da nastupe na festivalu “Daje se na znanje” dobili su glumci, ali i ljudi iz drugih profesija sa afinitetom i nostalgijom prema drugde zaboravljenom zanatu.
– Osnovali smo Kulturno istorijsko udruženje „Muzej dobošara“ za negovanje tradicije zanimanja koje nestaje. Organizujemo festival dobošara koji okuplja petnaestak «emisara javne reči» – objašnjava Predrag Mijić, predsednik Opštine Čoka, inicijatora i pokrovitelja festivala.
Petnaestak dobošara iz svih krajeva Vojvodine i iz Rumunije ogledali su se na drugom Međunarodnom festivalu dobošara «Daje se na znanje», prošle godine. Izazvali su toliko veliko interesovanje da se, u eri modernih tehnologija i komunikacija, može sa sigurnošću reći da dobošari nisu za staro gvožđe. U njihovom vrcavim trominutnim saopštenjima na zadate teme bilo je svega, samo ne laži. Titulu najboljeg dobošara osvojio je Jovan Čudanov iz Kikinde kome je to bila druga uzastopna pobeda. Njegova šampionska titula važi do narednog oktobra. Uprkos tome što su rivali bili dobošari praktičari sa višedecenijskim stažom, popularni Joca je, prema mišljenju žirija, dokazao da mu još uvek nema ravnog.
– Trudim se da jezik kojim „dajem na znanje“ bude autentičan i arhaičan, a svaki tekst završavam sa „javljeno“, što je bio manir nekadašnjih dobošara, čiji sam rad pomno proučavao – priča Čudanov. – Nakon dve uzastopne pobede, planiram da za ovogodišnji festival pripremim jednog mladog dobošara, kome ću preneti svoje bogato znanje. Moj naslednik će imati šta da nauči jer posedujem dobošarske tekstove iz 1830. godine, zbog čega sam posebno ponosan.
