Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Čador modre boje

Nje više nema – to je bio zvuk
Branko Radičević

Nikada nije na odmet pokazivati u kolikim je razmerama najpre fotografija, a potom muzika takozvanih lakih nota, više i snažnije od bilo čega, osvojila, to će reći dokazala identitet našeg podneblja, površnom pogledu nalik na monotoniju samu. I Toša Dabac i Geza Barta, i Stevan Lazikić i Laslo Dorman, i Slavuj Hadžić i Zoltan Totka, i toliki drugi, redom, odvajali su basnoslovnu floru i faunu, seoski barok i mali urbanizam naših starih zdanja u niziznskom ataru gde je svaka ludaja nov pogled na svet.

Pokazalo se, tako, da poentilizam nije samo slikarski atribut, a da stančićevski ljubičasti sumraci trepere jednako magično i na obalama naših velikih reka.

Potom, sve u kultu i još u visoko kultivisanoj struji nekadašnjih opereta u kojima je, kao u temišvarskoj izvedbi Mamzel Nituš, igrao i pevao niko veći nego baš Pera Dobrinović, prema poznatom svedočanstvu Miloša Crnjanskog, ostvarenja Đorđa Balaševića, izričito multimedijalna, čvrsto oslonjena na pouzdan stih, na apsolutni prezir prema kičerskom, samozadovoljnom drilu tzv. novokomponovane muzike, neprocenjivo su doprinela stvaranju ukupne predstave o sadašnjem trenutku Vojvodine stare, razvivši bogat čador nota i duha, dobro temperiranih rečenica i nezaboravnih srokova upravo svuda iznad nas. Posle su naišli i Gabor Lenđel, i Željko Bebek… I Apsolutno romantično, i Šinobusi.

Gotovo simbolično, a svakako nezaboravno, pre desetak godina u dvorani starog bečkerečkog teatra „Toša Jovanović“, na promociji povodom nagrade za moderni umetnički senzibilitet Balaševiću, poslednjem trubaduru, osetio sam tu specifičnu osmozu, naoko nepojamni dah blagorodne osvojenosti bola.

Pre neku noć, kao u rimejk filmu, u isto staroj baroknoj dvorani somborskog pozorišta, na promociji knjige pripovedaka Falko Kornelija Kovača, imao sam utisak da nas iza loža, svečanih i blago zasenjenih, pažljivo i možda sa po nekim prekorom motre oči tolikih predaka, radoznalaca, sudbina.

Treba li da kažem da su oba koncerta i obe promocije tretirani, u prečanskom maniru, s unapred rasprodatim ulaznicima, skoro toržestveno?

Na kraju krajeva, radi se o brendu koji nas, istovremeno, naočito odvaja, ali i spaja u ukrštene reči zemaljskih nadanja kad i nebeskih darova.

Danas se Kovačeve i Balaševićeve pesme slušaju i čitaju kao stare naše psalme koje tako dobro pamti Đorđe Stanisavljev, naš Bata Pežo. Kao uspomene. Kao prethodna svojina koja ide na ruku mentalitetu, ali nalik na Vojvodinu.

Stvar je dostojna divljenja svake vrste: kako to da su, u opasnoj zoni literature, ova dva naša autora, tako prepoznatljiva i tako magična, sačuvala vlastiti znak?

Očevidno i zato što su sačuvali distancu, ali učitali rečitativ iznutra.

Kao što je Aleksandar Saša Petrović, inače i najveći filmski reditelj Vojvodine stare, scenariju vratio ne tek poverenje, nego značaj i prevashodnu, profesionalnu funkcionalnost, tako su i Balašević, na duhovitim, visprenim, izdvojenim vlastitim stihovima, i Kovač, na sopstvenim tekstovima, ali, ne zaboravimo, i na stihovima Dušana Radovića, produžili taj najčešće dramatičan odlazak voljenog bića. Kao istanjenu, ali neprebolnu kadencu pamćenja.

Te melodije zapravo su naknadna svetlost jednog u osnovi oskudnog, surovog našeg života. Njegov moćni alibi.

Pramenovi zvuka, atraktivno i neugasivo, izvijaju se valjda i sada iz one subotičke bašte Kornelijevog detinjstva, i ulice Jovana Cvijića, koja je jedna od najglasovitijih novosadskih destinacija, baš zahvaljujući Djoletovim maštarijama i nezaboravnim zelenim kajsijama ranog dečaštva.

Nije reč o opisnoj školi nacionalne geografije nego o metafizici našeg ukletog podneblja, gde su i samoubistva lančana. Kao večernje molitve.

Prisećam se sad da sam napisao da su u pitanju lake note. Svakako, sasvim uslovno. Uostalom, ne radi li se i u slučaju popularnog, razdraganog, raskošnog hroničara naših i bivših dana Mome Kapora, baš o tzv. lakom štivu?

Sve same varke. Mnogo uslovnosti.

I kada se igra čovek se uvek igra vatrom.

A Kornelije Kovač i Đorđe Balašević to čine tako decentno, živopisno i čisto, bez zazora i zadnjih misli.

 

Piše: Draško Ređep

Možda vam se svidi...

Dobrodošli