Bruder Šnaps
Prisustvovali ste, svakako, sceni u kojoj razmaženo dete uđe u dijalog s roditeljima. Prosto vam je bilo neprijatno dok ste slušali kako im, u afektu, govori sve što mu tog časa padne na pamet. Roditelji zbunjeni, ali pod zakletvom vernosti nemoćni, pokušavaju da odglume mir i nekako zataškaju situaciju. Za to vreme, dete za koje roditelji nikada nisu mnogo marili, sedi u uglu i pokušava da ostane neprimećeno. Naviklo je da ljubav i pažnju mora da zasluži i ume da ih ceni. Kada ih dobije, zahvaliće na svakom, njemu posvećenom trenu.
Pomislio sam na ovo kada mi je palo na um kako smo svi mi Vojvođani poput dece koja s kreveta posmatraju kako se stariji i najdrčniji brat, preterano afektirajući, obračunava s roditeljima. Činjenica je da smo svi mi, koji vekovima trajemo unutar geografskog kvadrata, u čijim su uglovima Bezdan, Šid, Bela Crkva i Đala, zapravo u poziciji dece što s udaljenosti posmatraju roditelje i stariju braću i sestre koji mu odlučuju o sudbini.
Za Peštu, Beč, Požun (Bratislavu), Temišvar, Zagreb… svi ti naši Iđoši, Banati, Kovačice, Uzdini, Monoštri… bili su i ostali – daleke provincije. U koje se, više ili manje, iz prestonice dolazilo samo po političkom zadatku.
Sa Srbima je stvar ista, al’ malo drugačija.
U prostornom i svakom drugom smislu, iako je Beograd toliko blizu, vekovima se brižno neguje mit kako smo mi zapravo „prečani“, koji su u onim čuvenim seobama napustili svoje ognjište i – postali ostrvo u tuđoj zemlji. Svesno se zaboravlja da je, recimo, sredinom 19. veka na tom „ostrvu“ živelo isto toliko Srba koliko i u samoj matici. Milion ovamo – milion tamo. Iako smo imali patrijaršiju, pozorište, Lazu i Crnjanskog… mi smo i danas, južnije od Save i Dunava, u ulozi šefa sale u dobrom restoranu!
Čuvari onih mesta u koje se dolazi praznikom i vikendom, na razuzdan provod, uz obaveznu hranu i piće. Što bi rekao jedan moj prijatelj, koji danas ne ore nebeske njive, već se u kaputu od engleskog štoga vozi u kočijama negde iznad širokih banatskih šorova – na Vojvodinu se i danas (pre)često gleda kao na „najbliže, vikend-inostranstvo, u kojem se govori srpski i ne treba ti pasoš“.
Al’ da se razumemo… nisu nama „navek“ drugi krivi. Bome smo se i sami potrudili. I to dobro! Znam za jedan neverovatan podatak. Od 1950. do 2000. godine na teritoriji bivše Jugoslavije iz sela u grad prešlo je osam miliona ljudi! Za takvu migraciju u Evropi bi bilo potrebno od 120 do 150 godina. Mi smo to uspeli za triput kraće vreme. Sad se češemo i di nas ne svrbi. A ta čarapa, kad jednom krene da se para, više se ne zaustavlja.
Tolstoj je govorio: „Kad sretneš čoveka, pa vidiš da je seljačku košulju, rubašku, upasao u pantalone – ne veruj mu ništa!” Mi ne da smo je upasali, neg’ smo požurili i kravatu da vežemo. A pošto kravata može da ti upadne u krunjač dok kruniš kukuruze, pa te, nedajbože, povuče, ti si i krunjač prodo. Šta krunjač! Prodo si i kuću i njivu. A kad si to uradio, dvadesetogodišnja tranzicija ti skinula kravatu, pa sad sediš u stanu i kukaš. Džabe ti i to kad si bio pametan pa nemaš više gde da se vratiš.
Eno na subotičkoj Prozivki, u kikindskom Mikronaselju, somborskoj Selenči, na novosadskim Limanima i Detelinari… kolko ’oćeš takvih. Između dva poslednja popisa, za devet godina, Vojvodina je izgubila 115.000 stanovnika. Toliko imaju Subotica i Stara Pazova zajedno. Čak i ova brojka vara. Jer, jeste to tol’ko, ali u selima s manje od 2.000 stanovnika nestalo je ukupno 250.000 ljudi! Taman koliko ima jedan Novi Sad. Za ta sela to znači – kraj.
U Vojvodini je prazno 12.000 kuća, samo u Banatu skoro 6.000. Trenutno u Vojvodini ima više od 50 sela u kojima živi manje od 500 duša. Pritom, svako drugo domaćinstvo ima samo jednog ili dva člana, i to uglavnom starijih od 60 godina.
Nisam ja depresivan. Onaj odozgo zna da, ma o čemu pričao, ako posle treće rečenice ne razvučem usta u osmeh, nešto se ozbiljno desilo.
Umem ja da poderem brigu ko poziv za vojsku. Ali opet, ne mogu da se ponašam kao oni muzičari na Titaniku. Sviraju, a brod ne da tone, nego…
Ipak, kad nas malo prođe euforija, pa danemo dušom, priznamo sebi što volimo što smo baš takvi kakvi smo. Malko drugačiji. Malko svoji.
Evo, nedavno mi je prijatelj Ferika iz Čantavira u poverenju pričao: „Bio sam skoro u Budimpešti. Hajde što oni, čim progovorim, po naglasku čuju odakle sam. Nego što sam se, da prostiš, sve vreme osećao kao vaš Bosanac u Knez Mihailovoj! Svi se tako drže, da sam pomislio ono ‘kod kuće sam – a baš i nisam’”. Na to mu ja kažem da sam nedavno u jednom lokalu, u centru Beograda, poručio sok od zove. Kada je kelner čuo da ja po naški izgovaram „zooova“, nasmejao se i rekao: „Ej, Lalo, ajde još jednom reci „zooova“ – i ne moraš ništa da platiš!”
Nakon toga, Feriki i meni, kao „neprimećenoj deci“ u ozbiljnim godinama, nije preostalo ništa drugo nego da popijemo po jedan „bruder šnaps“.
Posle trećeg nam je bilo svejedno. Ko nas vole – vole!
A nama je dobro i ovako.
