Branko Kovačević: Lotos u gori
Posle 17 pravoslavnih, Fruška gora dobila je još jedan manastir. Ovog puta budistički. I to prvi u Srbiji. Više nego dovoljan povod za razgovor sa njegovim starešinom Brankom Kovačevićem
Vest koja je neke ushitila, u drugima izazvala podozrivost, a većini tek znatiželju, glasila je ovako: „U Čortanovcima, nadomak Novog Sada i u srcu Fruške gore, otvoren je budistički hram u prisustvu monaha iz Oksforda i budističkih zajednica iz Velike Britanije, Tajlanda, Mjanmara, Mađarske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije. Biće to svojevrsni centar za meditaciju kao ogranak manastira Oksford Buddha Vihara iz Velike Britanije, a u njemu će moći svoj mir da potraže svi ljudi dobre volje, bez obzira na njihovu veroispovest”.
Predsednik Budističkog društva „Srednji put“ Branko Kovačević, koji je pokrenuo inicijativu za osnivanje ovog svetilišta, u svemu vidi potvrdu da ni mi kao pojedinci, a ni Srbija kao društvo, nismo ostrvo usred okeana, već njegov sastavni deo. Ovaj stav u njemu je sazrevao pune četiri decenije.
Na kom delu životnog puta se vaše duhovno tragalaštvo zaustavilo na budizmu kao konačnom izboru?
Sa budizmom sam se sreo na samom početku svog duhovnog traganja, kao dvadesetogodišnjak. Snaga kojom me je to učenje privuklo sebi bila je zaista neodoljiva, a osećaj ispunjenosti s vremenom je postao toliki da zaista nisam imao bilo kakvu potrebu za eksperimentisanjem sa drugim učenjima. Osećao sam se kao da sam Budino učenje, njegove principe, već imao u strukturi svoje ličnosti, sve mi je izgledalo toliko logično i jasno. Buda me je samo podsetio na te esencijalne stvari, pomogao da ih osvestim i doprineo tome da mi od tada postanu pouzdani orijentiri jednog samooplemenjujućeg življenja.
Važan element tog učenja bilo je negiranje jednog božanstva, tvorca ovoga sveta, u koje treba neupitno verovati, pouzdati se u njegovu mudrost i milosrđe. Meni se to činilo vrlo nelogičnim, imajući u vidu istoriju ovoga sveta i stanje u kom se on nalazi danas. Nikako nisam mogao da, recimo, činjenice o holokaustu pomirim sa idejom dobronamernog tvorca sveta u kom je jedan takav užasan zločin moguć. Budistički odgovor na ovu dilemu jeste da takav bog tvorac i upravljač ne postoji, da ovaj svet nije stvoren, već se njegovo postojanje proteže u beskonačnost, baš kao što se i svemir prostorno proteže u beskonačnost. U tom svetu, ljudska bića vođena svojim voljnim ili slepim odlukama čine dobra i loša dela, a potom proživljavaju njihove plodove u vidu sreće ili patnje.
Druga stvar koja me je udaljavala od hrišćanskog učenja jeste ideja da postoji samo jedan život, da u njemu činimo stvari zbog kojih bivamo nagrađeni ili kažnjeni zauvek. Naš život traje 70–80 godina, i u poređenju sa večnošću zaista je tek delić delića sekunde. Ne radi se tu o nekakvoj fikciji pretvaranja Srbije u budističku zemlju, već samo davanju još jedne mogućnosti onima koji tragaju za istinom i smirenjem, za sobomNe znam šta bismo mogli toliko užasno da uradimo da bismo potom bili osuđeni na paklene muke čitavu večnost. Nekako sam tu video neverovatnu, nelogičnu disproporciju. I opet mi je budistička slika sveta bila logičnija. Umiremo da bismo se opet preporodili u svetu blaženstva ili muka, naravno, u skladu sa moralnim kvalitetom svojih dela. Ali ni ta nova egzistencija nije večna, već traje dotle dok se energija naših dela ne iscrpi, a tada je vreme za novo preporađanje. Ta slika večnog kruženja mi je izgledala daleko prihvatljivija, jer kad pogledamo, čitava priroda oko nas odvija se u ciklusima: godišnja doba, dan i noć, plima i oseka… Slično je sa čitavim našim životom. Prolazimo kroz uspone i padove, sreću i tugu. Ništa ne postoji večno, sve je u jednom ritmičnom kretanju, večnoj promeni. To su bili neki od razloga koji su me privukli budizmu i naveli da ga dublje istražim.
Koliko je realno moguće spajanje različitih duhovnih tradicija? Konkretno, ako pođemo od pretpostavke da budizam nije religija na način na koji je mi poimamo, da li je moguće u isto vreme biti hrišćanski vernik a praktikovati budizam kao duhovnu praksu?
Kao odgovor na ovo pitanje, na um mi padaju dve različite stvari. Jedna je pojava prilično česta u današnje vreme sve većeg interesovanja za različite duhovne prakse, a to je da ljudi kombinuju sve i svašta. Pre podne su pravoslavci, po podne budisti, a uveče antropozofi. Zahvaljujući internetu danas je moguće zaista lako doći do najrazličitijih informacija i učenja, kao i do njihovih zagovornika. U tom obilju, umesto da se fokusiraju na jedno i zaista ga prouče, provere u praksi i nastave da primenjuju ako im odgovara, neki ljudi valjda u svojoj nestrpljivosti podlegnu izazovu da, kako kažu, „od svega uzmu ono najbolje“. Taj princip gomilanja meni izgleda krajnje problematičan. Nešto kao kada bih na stolu video širok izbor divnih jela, pa onda uzmem od svakog po jednu-dve kašike. Na kraju bih u tanjiru imao poprilično odbojnu mešavinu, koju bih, ako sam maštovit, mogao nazvati „najboljim od najboljeg“, ali bi svejedno bila nejestiva.
Druga stvar je mogućnost da se, konkretno u slučaju Budnog učenja, tom učenju priđe na različitim nivoima. Prvi je onaj koji bih nazvao medicinskim. Dakle, ako je neko pod stresom, ima napade anksioznosti ili tek želi da razvija sposobnost koncentracije, nije nikakav problem da koristi različite metode budističke meditacije koje mu u tome mogu pomoći, a da u isto vreme ne smatra sebe budistom, čak nema ni predstavu ko je Buda. Tehnike će u određenoj meri delovati, jer on zapravo radi sa umom. A ne postoji budistički, hrišćanski ili muslimanski um. To je nešto slično jogi. Možete imati zdravstvenih koristi od praktikovanja asana i bez dubljeg poznavanja učenja joge kao jednog od šest ortodoksnih filozofsko-religijskih sistema u okviru hinduizma.
Na tragu prethodnog pitanja stoji konstatacija da je na Zapadu zen budizam postao popularan pre svega kao „self-help” metod. Dakle, praksa koja nas čini efikasnijim i uravnoteženijim u svakodnevnom životu. Kako budisti gledaju na ovaj selektivan i pojednostavljen izbor iz Budinog učenja?
Da, zen je na Zapadu verovatno najpoznatija od mnogih budističkih škola. Kod Zapadnjaka, prezasićenih materijalističkom matricom, toj popularnosti je sem fascinantne estetske dimenzije bazirane na zenu, naročito doprineo njegov antiintelektualistički, iracionalistički stav, stav paradoksa, najbolje oličen u čuvenim koanima, pitanjima koja naizgled nemaju bilo kakvog smisla. Primer je recimo: „Koje je bilo moje lice pre nego što su rođeni moj otac i moja majka?“
No, pošto si pomenuo zen kao „self-help“ metod, podsetio bih da se Zapadom poslednje dve decenije poput šumskog požara širi jedan drugi metod nastao na Budinom učenju, a sačuvan pre svega u okviru theravada tradicije. To je mindfulness meditacija ili meditacija svesnosti. Ono što je zanimljivo jeste da ova tehnika nije popularna samo među najširim krugovima tragača za srećom, već je u poslednjih dvadesetak godina privukla i veliku pažnju naučnika, zbog uverljivih zdravstvenih efekata koje njeno redovno praktikovanje donosi. Tako se iz godine u godinu objavljuje na stotine naučnih radova u kojima se analiziraju efekti ovog tipa meditacije. I svi oni potvrđuju vidna poboljšanja kod pacijenata sa, recimo, depresijom ili hroničnim bolom, a pogotovo kod ljudi koji žele samo malo više stabilnosti i jasnoće u svakodnevnom životu. Tako smo ponovo došli do onoga što sam pomenuo u svom prethodnom odgovoru o pristupima učenju, a to je taj prvi, medicinski pristup i njegovi naučno verifikovani rezultati.
Prvi budistički manastir u Srbiji kruna je dosadašnjeg delovanja „Srednjeg puta”. Ovo theravada budističko društvo, u moru nepouzdanih putokaza i neproverenih, uglavnom internet informacija, pokazalo se sjajnim promoterom i vodičem kroz svet budističkog učenja. Kako nakon sada već ozbiljnog iskustva, gledaš na ulogu „Srednjeg puta”?
Da, „Srednji put“ je nastao prvo kao neformalna grupa ljudi zainteresovanih za theravada budizam, da bismo se 2009. registrovali kao udruženje građana. Želja nam je bila da odgovorimo na sve veće interesovanje za Budino učenje i pružimo ne samo pouzdane informacije kroz našu izdavačku delatnost, već, što je mnogo važnije, pružimo mogućnost za pouzdanu praksu. Jer, kao i svaki lek, ovo učenje pomaže samo ukoliko ga uzmemo. Puko čitanje recepata ne donosi mnogo boljitka. Tako smo, počev od 2006, počeli svake godine u Srbiju da pozivamo ugledne budističke učitelje, kako bi držali javna predavanja i vodili kurseve meditacije. Kroz te kurseve prošle su stotine ljudi, a neki od njih su se prepoznali u učenju koje im je prezentirano.
Jedan od tih učitelja bio je i poštovani Khammai Dhammasami, starešina manastira Oxford Buddha Vihara u Velikoj Britaniji. Kako je kroz njegove posete raslo uzajamno poverenje, tako se lagano formirala ideja da u Srbiji otvorimo prvi theravada budistički manastir, kao ogranak onog britanskog. Posle dosta traganja za odgovarajućim mestom, odlučili smo se za Čortanovce, jer je Fruška gora sa svojom bujnom vegetacijom pravi ambijent za svakog ko pokušava prvo da smiri svoj um, a potom se u njega zagleda kako bi ga razumeo i pročistio.
Sve u svemu, možda će zvučati neskromno, jer sam jedan od osnivača i predsednik društva „Srednji put“, ali jasno je da je ono odigralo ključnu ulogu da se, prvo, pripremi teren, a potom i poseje seme Dhamme (učenja) u Srbiji. Daćemo, naravno, sve od sebe da to seme i nadalje dobro negujemo, kako bi pustilo što dublje korene. Ne radi se tu o nekakvoj fikciji pretvaranja Srbije u budističku zemlju, već samo o davanju još jedne mogućnosti onima koji tragaju za istinom i smirenjem, za sobom. Duboko verujem da Budina poruka o potrebi razvijanja mudrosti i saosećanja, kako za druge, tako i za samoga sebe, može da im pruži vrlo važne putokaze.
U kojoj meri će budistički manastir u Čortanovcima biti otvoren za znatiželjne namernike koji često o budizmu imaju zamagljenu ili čak možda i pogrešnu predstavu? Postoji li opasnost da bude onih koji će manastir poistovetiti sa zbornim mestom za alternativna promišljanja i oblik života nalik onim u nekada veoma popularnim komunama? Kako ne zatvarati vrata hrama, a sačuvati nedirnutom njegovu osnovnu ideju?
Manastir je upravo i otvoren sa namerom da, recimo, takvim znatiželjnicima sa pogrešnim predstavama o budizmu pomogne da ih se oslobode, da kroz praksu razumeju Budinu izvornu poruku i iskoriste je za svoju dobrobit. Zato će on biti otvoren za svakoga ko ima istinski interes da nauči nešto novo ili proveri ono što je već naučio. Za sada te posete mogu biti tek jednodnevne, ali planiramo da napravimo nekoliko bungalova, gde bi pre svega učesnici na našim kursevima meditacije mogli biti smešteni. Moj trenutni status bi se mogao opisati pre kao „manastiropazitelj“. Naime, živim sam u manastiru do početka oktobra, kada će stići dva monaha iz Mjanmara kako bi u njemu boravili i učinili ga onim što on treba da budeNaravno, kada ste otvoreni, imaćete goste sa najrazličitijim očekivanjima, pa verovatno i one koji misle da su došli u komunu. Ali tu postoji jedna „zaštitna barijera“, a to su pravila koja upravljaju svakom zajednicom, pa i monaškom. U slučaju budizma ta su pravila izgrađivana i rafinirana tokom 2.500 godina, tako da ne treba sumnjati da su dobro promišljena i izbalansirana kako bi i monaškoj zajednici, ali i nezaređenim gostima pružila maksimalnu uzajamnu dobrobit. Znam, nekima se kada samo čuju reč „pravila“ diže kosa na glavi, ali ona su neizbežna i svuda oko nas, čak i onda kada ih nismo svesni. Recimo, ovaj tekst je čitljiv zato što sledi određena pravila, recimo da je složen sleva nadesno i odozgo nadole. Uklonite to pravilo i tekst postaje nečitljiv.
Rođeni Novosađanin u statusu starešine budističkog manastira. Ima li u ovome kontroverze ili je reč o nečemu što bi nama pohodnicima 21. veka trebalo da bude normalno i uobičajeno?
Moj trenutni status bi se mogao opisati pre kao „manastiropazitelj“. Naime, živim sam u manastiru do početka oktobra, kada će u njega stići dva monaha iz Mjanmara, kako bi u njemu boravili i učinili ga onim što on treba da bude. Izvor znanja o učenju, ali i „laboratorija“ u kojoj se to učenje živi. Jer, kako je govorio Veljačić, „postoje učenja koja se ne mogu ni misliti ukoliko se ne živi u skladu sa njima“. A što se tiče kontroverzi, one često govore više o samonametnutim ograničenjima našeg uma, nego o stvarnosti koju pokušavamo da razumemo.
Ima mnogo decenija kako je Radomir Konstatinović izrekao da „filozofija palanke” podrazumeva da sve što nam je nepoznato prepoznajemo kao neprijateljsko. Ima onih koji su vest o otvaranju budističkog hrama dočekali u ovom kontekstu.
Moj je metod da se uglavnom fokusiram na ono što je pozitivno i tome posvećujem pažnju. A kao jedan izuzetno pozitivan gest mogu navesti nedavnu posetu manastiru čortanovačkog paroha oca Predraga. Bio sam njome zaista iznenađen, ali i silno obradovan. Proveli smo dobar sat u srdačnom razgovoru i malo se bolje upoznali. Imao sam vrlo dobronamernog i prijatnog sagovornika, a naročito mi je bilo simpatično kada je rekao: „Bio sam na letovanju u Grčkoj. I jedan dan ja na plaži, otvorim ’Blic’, kad tamo vest da se u Čortanovcima otvara budistički manastir. Kakav sad manastir? Pa kako ja o tome ništa ne znam, a paroh sam u Čortanovcima!“ I tako otac Predrag dođe da vidi izbliza o čemu se radi i time dâ jedan jako lep primer da smo svi pre svega ljudi, pa onda hrišćani, muslimani, budisti ili ateisti.
Možete li kao budista izneti tri misli, ideje ili stava, koji bi nam u vremenu u kom jesmo, mogli poslužiti kao lek?
Ako bi Budino učenje i hiljade njegovih govora mogli da svedemo ne na tri, nego samo na jednu reč, onda bi ona bila nepovređivanje. Samo taj jedan lek može nam doneti toliko željeno spokojstvo i sreću, samo ako ga prigrlimo i imamo dovoljno strpljenja i hrabrosti da ga učinimo zakonom svoga življenja. To zvuči toliko jednostavno, ali svi znamo da nije, jer smo neprekidno na raskrsnici između mržnje i ljubavi, nasilja i nenasilja, zaslepljenosti i znanja. O tome vrlo lepo govori i jedna budistička priča koju bih voleo da podelim sa vama:
Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga: „Postoje li zaista raj i pakao?“
„Ko si ti?“, upita Hakuin.
„Ja sam samuraj“, odgovori ratnik.
„Ti, vojnik!“, uzviknu Hakuin. „Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka.“
Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, Hakuin nastavi: „Pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu.“
Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: „Ovde se otvaraju vratnice pakla!“
Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se.
„Ovde se otvaraju vratnice raja“, reče Hakuin.
Ako pođemo od one, sada već gotovo fraze, da je najlepša bašta u kojoj „cveta hiljadu cvetova”, onda je lotos cvet na koji smo čekali. Bez lažne skromnosti, svi upravo tebe smatraju za to najzaslužnijim. Hvala ti na tom poklonu.
Hvala na komplimentu. To je poklon za sve nas, izvor dovoljan da ugasi žeđ mnogih žednih grla. Ili lotos čija je lepota dovoljna da na njoj zastanu i nađu mir mnoge oči. Želim nam zaista svima da pronađemo taj mir, bez obzira kojim se putem zaputili, putem lotosa ili bilo kojim drugim. Jer nije put važan, koliko to šta postajemo na tom putu, kuda nas on vodi. Zato, koji put uzabrali, vodimo računa da njemu postanemo dobri ljudi. Da parafraziram na kraju Dostojevskog: „Samo dobrota će spasiti ovaj svet!“
